Mladost Dositija Obradovića/9
| ◄ OSMA POJAVA | DEVETA POJAVA | DESETA POJAVA ► |
DEVETA POJAVA
DOSITIJE i TOŠA iz Srema
TOŠA (ulazeći):
Nema nikoga!... Mora da ručak još nije gotov. E, velika gospoda, bogme, malo duže slave, nego ćemo se i mi, ako bog da, osmočiti. Ta nismo ni mi baš kojeko!... (Opazi Dositija.) Gle Dimitrija!... A što si se ti tako snuždio?!
DOSITIJE (nije spazio Tošu.)
TOŠA:
Aha!... Valjda je malo više povukao od onog starog što sladi, pa mu se sad mozak okreće!... (Pristupi mu bliže i drma ga.) Hej, Dimitrije.
DOSITIJE (kao iza sna):
A, ti si, Tošo!
TOŠA:
Ja glavom; ali se možda tebi čini da sam sa dve glave!
DOSITIJE:
A zašto sa dve?
TOŠA:
Ta već vidim ja da si malo više povukao.
DOSITIJE:
Da sam pio, misliš?... Nisam, bogme, ni jeo ni pio!
TOŠA:
Pa šta ti je onda?
DOSITIJE:
Zar ja znam?!... Misli su mi tako zbunjene, da mi se čini da već ne znam ni da mislim!... No ja ipak velim, episkop se vara; on nema, on ne može da ima pravo. Je li da nema!
TOŠA:
A šta ja znam?
DOSITIJE:
Ti moraš znati, ti si iz Srema... Ej, da sam ja od kudgod iz Srema!
TOŠA (za sebe):
Ja ovoga derana ništa ne razumem.
DOSITIJE (uhvati ga za ruku i molećim glasom):
Kaži mi istinu: ima li u Sremu pustinja?
TOŠA:
Da kako da ih ima; ne može ih čovek okom pregledati.
DOSITIJE:
A peštera?
TOŠA:
Toliko mnogo da ih čovek ne može ni prebrojati.
DOSITIJE:
A ima li pustinika?
TOŠA:
Sve vrve po pustinjama.
DOSITIJE (tihim glasom):
Pa jesu li čudotvorci?
TOŠA:
Zar ti nisam i onomad govorio za oca Pajsiju?!... Moj brajko, još kakvi čudotvorci!... Pitaj samo one koji su ih videli!
DOSITIJE:
Slušaj, Tošo, moram ti nešto poveriti u tajnosti.
TOŠA:
No, ded reci.
DOSITIJE (sasvim tiho):
I ja bih rad bio biti čudotvorac.
TOŠA:
Pa šta onda čekaš ovde? Što ne ideš u Frušku?... Tamo imaš lepu priliku; možeš se vremenom i posvetiti, a, bogme, ovako kao kapamacija nikad ništa od tebe!
DOSITIJE:
Pravo veliš!... Štaja čekam ovde?!.. Zar nije svaki minut, koji ovde među ovakim svetom trajem, greh vapijući na nebo?!... Dokle ću se kolebati? Zar ja nisam dosta zreo da rasudim stvar kako valja?... (Vatreno.) U ovom stanju ne mogu duže izdržati!... Što mora biti, neka bude što pre... Ja sam gotov... Tošo, bi li ti išao sa mnom u Srem?
TOŠA:
To jest ja mislim ovde ostati... ili dajbudi duže vremena baviti se.
DOSITIJE:
Ti zar ne uviđaš da je ovde svet pokvaren?!
TOŠA:
To jest... ja znam da je u Sremu drukčije; ali...
DOSITIJE:
Ali nemaš odvažnosti za onaj sveti manastirski život!
TOŠA:
Pravo da ti kažem... nemam.
DOSITIJE:
Pa dobro; kad nikoga nema, a ja ću onda sam ići.