Младост Доситија Обрадовића/8

Извор: Викизворник

◄   СЕДМА ПОЈАВА ОСМА ПОЈАВА ДЕВЕТА ПОЈАВА   ►

ОСМА ПОЈАВА
Пређашњи и гости који се виде у другој соби

ЕПИСКОП:
Ви ме, драга децо и браћо, тако срдачно нуткате на говор, да ћу вам тешко моћи одолети!... Дакле, шта ти оно запита Маленица?
МАЛЕНИЦА:
Ја вас запитах, преосвештени господине: шта ваља да мислимо о калуђерском чину?
ЕПИСКОП:
Е, да ти кажем. Срби веле калуђер, други опет калађур, а управо реч је грчка, изговара се калогерос и значи добар старац. Монах, или по грчки монахос, значи самац. По самом имену види се да је то човек који се одрекао света; који ни за што друго нити мисли нити се стара већ како да спасе душу своју. Не старајући се ни за ког жива, не ваља ником живом да је на теготу. Трудом својих руку ваља да се храни; а хране му само толико ваља, колико да је једва жив, јербо је њему потреба, за осушити све човеческе страсти, осушити са свим тело своје. Одрекао се не само света, и шта је год у свету, него и самога себе; без куће и без кућишта, без ватре и без огњишта, као птица усамљена у гори, живот ваља да проведе. А од жене ваља да се чува као од живе ватре и да бежи од ње, док је год жив...
ДОСИТИЈЕ (за себе, одушевљено):
Да, да, жене ваља да се чува као ватре живе!... Тако су радили и они прави божји угодници, први монаси по египатским и ливиским пустињама.
ЕПИСКОП:
Тако су и живели први монаси. Али, умноживши се јако и почевши сваки о својој глави живети, увидело се временом да никаква добра и асне од тога нема, те их тако стерају у манастире, да живе скупа, подложни игуману или архимандриту. А народ шта је чинио? — Видео је у њима и манастнрима некакву задужбину те им носио благо и шаком и капом; зидао им манастпре све то више; давао им њиве и ливаде, а најпосле и сама своја села, па и сама себе, работајући им и марвом својом и рукама својима. Тако од сиромашних самаца постадоше богати беспосличари, који у благу и изобиљу почеше свакојако живети!... Па, хоћете ли веровати, да при свему томе, игуман једнога од најимућнијих манастира ономад ми пише и моли ме да му допустим просити милостињу по Банату, заклињући се да другда нема за што купити соли?! Још ми јавља да зида качару и моли ме саборно да ја будем качари ктитор, јер им стоје бурад и каце на пољу!...
ДОСИТИЈЕ (за себе):
Је л’ могуће?... Не, не; добри епископ претерује ствар у ревности својој за пређашњим примерним калуђерима!
ЕПИСКОП:
Немојте мислити, децо и браћо моја, да се шалим; истину говорим и ако с тешким срцем!... (Ватрено.) Тако ми Христа спаситеља, срамота целог српског рода! Људи здрави читави, ни слепи ни хроми ни сакати, имајући прекрасних добара с којима би читаве породице могле изобилно живети и дечицу своју хранити, — а калуђери без прошње не могу живети!... Па од кога просе? — Од родитеља, обремењених породицом својом; од удовице, која се стара како ће кћери своје удомити!... А ко проси? — Монах, самац, који се света одрекао и који нема ни за што друго да се брине до за свој трбух!... Човек, Србин, себе толико понижава, да се просјаком прави!...
ДОСИТИЈЕ (за себе, ватрено):
То би гадно, подло било!... Али то није истина, то не може бити истина!
ЕПИСКОП (благо):
Па сада реците по души не би лн боље било да калуђера нема? Не би боље било обратити манастире у школе, шпитаље и заводе за сироту децу?... Ви ћете рећи: шта би народ без калуђера, ако нестане калуђера, нестаће вере и закона, па ко би се за нас богу молио?... Е, моја браћо, тешко оном, ко хоће да се за њега други богу моли,
ДОСИТИЈЕ (за себе):
Све ми се чини, да између говора епископова и мога бабе има нешо што је налик једно другоме. Онда ми је жао доброга епископа, јер је и он истим трагом мога бабе заблудео!
МАЛЕНИЦА:
По вашим речима, преосвештени господине, ваљало би данас истребити све калуђере?
ЕПИСКОП:
Они су се сами и без мојих речи истребили.
МАЛЕНИЦА:
А како то?!.. Ја вас не разумем!
ЕПИСКОП:
Па да ме разумеш, одговори ми на ово питање: може ли један човек лекар бити само зашто се називље лекар, а лекарства никад није научио, нити зна шта је?
МАЛЕНИЦА:
Никако!
ЕПИСКОП:
Па шта би ти, као судија, са таквим човеком учинио?
МАЛЕНИЦА:
Ја бих му забранио да се назива оним што није.
ЕПИСКОП:
Ето видиш; тако и калуђер који само камилавку носи и црне хаљине и зове се само да је калуђер, и који се само устима одрекао света а делом више тражи него мирски људи, није монах, није добар старац!... Па сада, као што си ономе лекару изрекао пресуду, изреци је и калуђеру!... (Смеју се.)
ДОСИТИЈЕ (љутито затвори врата):
Не, нећу више да слушам овакав разговор, који ни искре истине нема!... Све су то само подли нападаји, који на то смерају да калуђере пред светом оцрне!... (Замисли се.) Па ипак, чини ми се да епископ од срца говори и да народ свој љуби. А како је лепо казао да би од манастира могло живети толико породица; да би се од њих могле школе подизати, јер би калуђери могли и без манастира живети, пошто су они и позвани да живе по пустињама и пештарама!... Та и онако вели да нису више прави калуђери него само име носе!... (Хода горе доле.) Шта да верујем?... Коме да дам за право?... Не, не, Димитрије, немој да посрнеш; ово је само искушење за тебе! Треба да си постојан и да се не даш лако на странпутицу одмамити... (Ватрено.) И бићу постојан, па ма шта рекли, епископ и мој баба! Епископ је као мој баба, ни један од њих није духом тако далеко проникао као ја... Како су људске ствари примамљиве! У мало што ме нису задобили; али ја се још добро сећам оног пустиника у Срему, оних красних пустиња и пештера... Он нека буде мој учитељ; њему ћу да се поверим; он ће ме разумети, а епископ нека... (Сетно.) Али ипак, само да није казао да би од манастира могло живети толико сиротних породица, и да би се од њих могле подићи школе!... (Замисли се и седне у један ћошак.)

Референце[уреди]