Mladost Dositija Obradovića/4
| ◄ TREĆA POJAVA | ČETVRTA POJAVA | PETA POJAVA ► |
ČETVRTA POJAVA
DOSITIJE (sedne i nasloni glavu na ruku):
Slatki moj baba!... Kako me voli! Otac da mi je, ne bi bolje mogao! Kako mu je teško bilo ostaviti me — oko mu je zasuzilo!... „Ja te ljubim, reče mi, kao da sam te rodio; savetujući te, tvoju sreću želim; ako li me ne poslušaš, neću se kajati za dobro, što sam ti učinio, no te žalim“... Siromah moj baba, je li on kriv, što nije čitao nikakva kazanija ni prologa, nego je prost čovek ostao; je li on kriv, što nije svet i kao takav ne da ni drugom da se posveti?!... Njegova suvišna ljubav prema meni, tako ga je zanela, da se protivi mome spasu. Njegova neiskazana dobrota, milost, očinska ljubav, sve je to pomračen um i slabost ovoga sveta, koja odvlači čoveka od boga! Baš ga žalim, siromaha moga babu, kako li je zabludeo! No bog je tako hteo, i sve to ništa drugo nije do iskušenje, da u njemu ogledam snagu svoju... (Živo.) Bre, da se nebo i zemlja slože, ja ću otići, te otići. Zar nije apostol rekao: „Ko će me odučiti od ljubavi Hristove?“... Zar nije to, što ja nameravam, učinio sveti Antonije, Jeftimije, Pahomije, Onufrije i hiljadu drugih? Ne, ne... ja moram otići u one blažene zemlje, gde pustinja ima; ja moram biti kaluđer; ja se moram posvetiti!