Mladost Dositija Obradovića/21
| ◄ DESETA POJAVA | PRVA POJAVA | DRUGA POJAVA ► |
TREĆI ČIN
I ODELjENjE[1]
Usamljeno i zasađeno mesto nedaleko od manastirske šume. Česma, a malo dalje od nje grob Smiljine majke na kome je uzdignut drven krst.
PRVA POJAVA
DOSITIJE i VASILIJE
(DOSITIJE je u kaluđerskom odelu — Dolazi polagano)
VASILIJE:
Ne znam kako da si rastumačim celo tvoje ponašanje!... Pozvao si me da s tobom pođem, i evo slo već dva sata daleko od manastira a ti još nisi ni slovca progovorio!
DOSITIJE:
Na meti smo; odmah ćeš sve znati... Dopusti samo da vidim jesmoli sami. (Pogdeda u naokolo.)
VASILIJE:
Sami?... A zar bi moglo još ovde koga biti?!
DOSITIJE (ne slušajući na pitanje — kao za sebe):
Još je nema; ne čujem joj glasa; još imamo, dakle, vremena.
VASILIJE:
Čuj me, brate i druže, nek’ sam koji nisam, ako od svega reči razumem!
DOSITIJE:
Sve ćeš odmah znati.... Sedi ovde pored mene (Sednu.)... Vasilije brate, ti dobro znaš, niti je nužno da ti kažem da te ljubim kao svog rođenog brata.... A kako ne bih? — Ti si mi svagdar iskren prijatelj bio; uvek branio i izvinjivao dok su me drugi kudili i osuđivali. Od prvog dana, kad sam u ovaj manasgir stupio, pa sve do današnjega dana, uvek si dobar i blag bio sa mnom, pa si tako i zadobio moju čistu i iskrenu ljubav i prijateljstvo.
VASILIJE:
Dobro, brate; ali zašto napominjati sve to?!
DOSITIJE:
Jer sam naklonjen tajnu jednu da ti ispovedim, koju od dužeg vremena u grudima negujem u očekivanju usluge od tebe, koju ni od koga ne bih iskao.
VASILIJE:
Sve što je prijateljstvo u stanju učiniti, gotov sam učiniti za tebe.
DOSITIJE:
O tome sam uveren bio. Slušaj dakle. Dok sam ja još đakom, naduven visokoumnom i trulom namerom da se posvetim, tumarao po manastirskoj okolini, tražeći peštere i pustinje, dolazio sam više puta i na ovo mesto, da se umoren od prepeke i ugrejane fantazije, pored ove hladne česmice odmorim i napijem hlađane vode. Tako sam jedared leškao ovde na mekanoj travi, u mislima bludeći po liviskim pustinjama, kad al’ začujem umiljat glas, ljubak i prijatan — glas anđela nebeskoga... Odmah za tim zašušti granje oko mene i ukaže se divne lepote nadzemno stvorenje, sa pogledom punim čara i osmehom rajske vrline. Učini mi se da anđeo s neba stoji preda mnom. Ljupko me pogleda, nevino i bez svakoga straha, da mi se duša u meni zatreptala. Pogled mi je visio na očima divotnoga toga stvorenja. Nit’ sam disao, nit’ što čuo, niti sam u stanju bio slovca prosloviti....
VASILIJE:
To je, dakle, bio anđeo s neba?
DOSITIJE (žalosno):
To je bila samo jedna devojka —- to je bila Smilja.
VASILIJE:
Kako?... Dakle to je bila obična devojka?
DOSITIJE:
Obična?! — Ne, nije obična! Nadvišena je ona nad svima drugima!... Slušaj samo. Devojče kad me je opazilo, ne uplaši se ni najmanje, već mi najumiljatijim glasom, što sam ikada u mome veku čuo, nazove dobar dan i za tim česmi pristupi. Onda sam tek opazio krčag u njenoj ruci i polako k sebi došao, jer sam video da je to prosto devojče što po vodu dolazi i da nije nebesko stvorenje ili, upravo da reknem, da nije anđeo božji, koga bi bog poslao da me u mojoj samoći poseti. Jer, moram ti se ispovediti, ja sam tvrdo uveren bio da će bog, mene radi, ma kada činiti čudesa, te zato u onaj par nisam ni najmanje posumnjao da je davno poželjeni čas kucnuo.
VASILIJE:
A zar se sada tome više ne nadaš?
DOSITIJE (ozbiljno):
Sad sam pametniji. Dobar otac iguman, tvoje knjige i ovo devojče razvedrili su i raščistili misli moje.... No slušaj dalje. Dok je devojče krčag svoj nalivalo, dogodi se u meni najveća promena. Ražljutio sam se bio što me je devojče za nekoliko trenutaka obmanulo, da sam je mogao držati za anđela nebeskog i, mesto da sam njenom učtivom pozdravu učtivo odgovorio, skočio sam kao pomaman i oštrim je glasom zapitao: ko je ona i šta ovde traži?.... Tako je surov svaki onaj, koji se oseti pogođen u svojoj ludoj sujeti.
VASILIJE:
Ti sam sebe ljuto osuđuješ!
DOSITIJE:
A nemam li zar pravo?.... Ko je mene opunomoćio da je pitam ko je i šta traži?... Je li ova česma moja?... Nije li ovaj lepi i široki svet sviju nas?... I, najposle, je li ona kriva, ako sam ja lud bio da je držim za sve drugo pre nego za ono što je zaista: stvorenje svevišnjega Tvorca?!... Da, da, dobri moj druže, nikada nisam većeg prezrenja zaslužio nego. onda kad sam druge prezirao, smatrajući sebe za najboljega i najmudrijega!...
VASILIJE:
Ti si odstupio od tvoje pripovetke.
DOSITIJE:
Kad sam, dakle, tako oštro i bez osnova nasrnuo na devojče, ona se okrete i blagim mi glasom odgovori: „Došla sam po vodu za moga oca, kad doveče kući dođe s rada, da ima hladne i dobre vode da se napije, i došla sam da naberem smilja, da opletem venac mojoj majci što ovde pod ovim kamenom leži". I onda mi pokaže ovaj mali krstić što ga vidiš i što je ona sama svojom rukom izdeljala i zasadila....
VASILIJE:
Siroto devojče!
DOSITIJE:
Smilja je sve to blagim i mirnim glasom rekla, a ipak je u njenim rečima pregovora bilo koji mi se odmah srca kosnuo tako, da sam sa svim posramljen ostao pred njom. Odmah u prvi mah hteo sam izviniti moje surovo ponašanje, no prokleta gordost i naduveno visokoumije moje ne dadoše mi nagonu srca moga sledovati i ja bez zbogom ostaj okrenem se i srdito odem u manastir.
VASILIJE:
I nisi Smilju nikad više video?
DOSITIJE:
Naprotiv!... Toga večera i cele te noći jednako mi je Smilja lebdela pred očima. Njen ljupki glas jednako je zvučio u mojim ušima i nikako da zaboravim njene reči: „Došla sam da naberež smilja i opletem venac mojoj majci što pod ovim kamenom leži“.... Siroto devojče, tako mlada i već bez matere, koja bi je ljubila i negovala, koja bi je slabu i nevinu rukovodila i branila!... A kad bih pomislio na moje surovo ponašanje, stideo bih se samoga sebe i ne bih u stanju bio sam sebi oprostiti!... Sutra, tek sam se probudio, odmah se odvažim i toga dana do česmice otići. Jedva sam dočekao da bliže večeru bude, i još sunce nije zaselo bilo, a ja se već, ne znam ni sam kako, nađoh kod česmice. Nisam dugo čekao, a devojče opet dođe sa krčagom u jednoj a vencem od smilja u drugoj ruci. I opet mi nazva dobar dan, i ja sam je toga dana zbog mog pređašnjeg ponašanja za oproštenje molio. Od toga dana dolazio sam svaki dan u isto doba na ovu česmicu, a isto tako i Smilja nikad nije izostala. Od dana na dan sve smo se bolje i bolje upoznavali. Naše je prijateljstvo sve veće i veće bivalo. Ja sam joj pomagao smilja brati i vence plesti. Nekih puta opet čitao bih joj po gdešto iz žitija svetih otaca, no ona, koliko je rado primala cveće iz moje ruke, toliko nije marila za sve što bih joj čitao. Slušala bi me strpeljivo, p’onda bi me prekinula s rečma: „Sve to ne uveseljava srce moje toliko, kao kad čujem kako ptice pevaju, kako lišće šušti, kako potok žubori, kao kad vidim lep cvetak, kao kad osetim toplotu sunca, pa opet posle tihi vetrić ili hladeću hladovinu. Zašto mi čitaš te strašne pripovetke, zašto da zebem i strepim, kad je ovaj svet tako lep, tako pun blagoslova božjeg, da čovek uvek treba da se raduje i veseli?!“... Tako mi govoraše ona, a ja bih onda bacio knjigu, pa bih s njome slušao pevanje ptica, šaputanje lišća i žubor potoka, a Smilja bi mi sve to rastumačila: ovo da je veseo razgovor, ono smeh i šala; ono opet pesma u slavu božju.... Tako sam trajao mesec dana, pun sreće i blaženstva....
VASILIJE:
Ti si, dakle, zaljubljen bio?
DOSITIJE:
Zaljubljen?! — Ja ne znam.... Više puta sam se pitao kakvo je to čustvo što ga imam naspram toga devojčeta, no jasnog odgovora nikad si nisam dao, a možda nisam smeo da dam!... Bio sai srećan i zadovoljan, to je sve što znam. Zašto sam bio, to niti sam hteo niti hoću i sada da znam!... Već slušaj me dalje. Dok sam tako srećne dane trajao, ukaže se na vedrom nebu blaženstva moga crn oblak, i od toga dana ostavi me sreća moja. Moj dobri iguman — laka mu crna zemljica bila! — predviđajući da će usled kaluđerskih spletaka, u Šišatovac na epitimiju otpravljen biti, hteo je još za vremena moju davnašnju želju da ispuni, i tako mi dade jednog dana na znanje da će me velike nedelje u Karlovce povesti, da me na Veliki četvrtak arhiepiskop Pavle Nenadović za đakona rukopoloži. Ova vest, koja je pre vrhunac mojih davnašnjih želja bila, sada na tu pomisao, da će me moj čin od Smilje sa svim rastaviti, uplaši me tako jako da sam u prvi mah hteo dobrom igumanu o vrat pasti i moliti ga, da moje rukopoloženje na duže vremena odgodi. No, s jedne strane bojeći se da time moju tajnu ne izdam, a s druge strane stideći se od samog sebe da se u mojim željama i težnjama nepostojan pokažem, učinim se da me je ta vest vrlo obradovala i zahvalim dobrom igumanu na njegovom očinskom zauzimanju. Toga i idućih dana nisam smeo ovu vest Smilji da saopštim, jer znajući da će se za celo obistiniti, odlagao sam gorki čas našeg rastanka. No čas taj sve se više i više približavao i dođe najposle i velika nedelja. Ah, dobri druže, ovo što ću ti sada kazati, ne da se rečima opisati.... (Snuždi se.)
VASILIJE:
Dobri druže, prekini tvoju pripovetku. Ostavi je za drugi put.
DOSITIJE:
Ne, ne; sada ti moram sve ispovediti.... Pre mesec dana, dan pre moga odlaska dođem na ovu česmicu. Smilja je već čekala na mene. Morala je poznati tugu na mome licu, jer me odmah zapita što sam snužden tako. Onda joj ja sve ispovedim.... (Mala pauza.). Smilja me je mirno slušala, rekao bi čovek da je pripravna bila, no lice joj sve bleđim i bleđim postade, oči joj se zamutiše, dok joj najposle iz njih ne potekoše dva potoka gorkih suza. Ah, šta bih ja dao, da sam te suze ustaviti mogao!...
VASILIJE (briše suze):
Hajde govori samo dalje.
DOSITIJE:
Smilja me uhvati za ruku i tužnim mi glasom reče: „Dimitrije, jedini druže moj, jedini prijatelju moj, zar hoćeš da me samu na svetu ostaviš?!... Zar ti je milija crna ona haljina, nego siroto devojče bez majčine brige, ostavljena na belom svetu, kome si ti drug, prijatelj, bratac bio?!... Kome ću ja tajne moje da ispovedim, kome ću jade da kažem, s kime radosg da delim?!... Pogledaj kako lišće žalosno šušti, kako potok tužno žubori, kako su ptice od tuge za mnom nesrećnicom ućutale?!... Smiluj se na mene, nemoj me ostavljati, a bog će te za to nagraditi!“.... A kad joj ja odgovorih da ja baš zato i idem u kaluđere, da boga hvalim i slavim, onda je ona mahala glavom govoreći mi: „Bog ne zahteva da mene sirotu ostaviš, on koji je tako neizmerno dobar i koji je otac sviju siročadi".... Tako me je, sirotica, odgovarala i preklinjala, no ja ostadoh nepokolebim. Videći Smilja, da me nije u stanju odvratiti reče mi najposle: „E dobro, kad te moje reči nisu u stanju odvratiti, a ono će te tajna moja, jer ne sumnjam da je bog tebe izabrao da rešiš sudbu moju. Sutra u ovo doba nađi se ovde, a dotle se promisli i povrati sestri tvojoj, jer koliko sam sigurna da me sutra nećeš ostaviti, toliko bih volela da to učiniš, pre nego što tajnu moju doznaš. Ali nemoj da ne dođeš, pre nego se ne pokaluđeriš, jer posle je dockan i nećeš nikad više doznati tajnu moju“. Ovo rekavši, iztrgne ruku svoju iz moje ruke i, uzevši krčag svoj, brzo otide.
VASILIJE:
Siroto devojče, baš sam ljubopitljiv za njenu tajnu. Dakle sutra dan kad si došao....
DOSITIJE (snuždeno):
Sutra dan ja —- nisam došao.
VASILIJE:
Ali prekosutra i idućih dana?
DOSITIJE:
Prekosutra sam bio u Karlovcima rukopoložen za đakona!
VASILIJE:
Ti dakle od ono doba Smilju nisi video?
DOSITIJE:
Nisam. — Onog večera, kad smo se rastali, reče mi iguman da ćemo dan pre nego što smo ugovorili bili, dakle, odmah sutra dan u Karlovce ići, i ja ne imadoh vremena sastati se sa Smiljom, a nisam opet ni smeo pa ni hteo igumanu se poveriti. Od to doba evo već prođe mesec dana. Moj nov čin, međutim i otputovanje dobrog igumana u Šišatovac i njegova smrt ne dadoše mi vremena da se sa Smiljom sastanem. No ona mi je uvek pred očima lebdela; pomisao na njenu tajnu jednako me je mučila, a ne mogavši već duže izdržati, odvažio sam se da ti se ispovedim.... Sada pak, kad si sve čuo, sad mi budi u pomoći, pomozi tajnu Smiljinu doznati, jer mi leži kao greh na duši.
VASILIJE:
Dobro, dragi druže; ali šta ću ja tu da učinim?
DOSITIJE:
Čuj me, Vasilije; ja nemam snage ni odvažnosti da ovako u ovoj crnoj mantiji pred Smilju izađem. A ne bi mi ni celji pomoglo, jer je Smilja rekla, da će mn njenu tajnu samo dotle ispovediti, dok se ne pokaluđerim. I kako je to već učinjeno, kako sam se ja već odrekao sveta i roda, odrekao i same Smilje, tako mi ni Smilja svoju tajnu poveriti neće. Ja ne znam zašto me njena tajna toliko muči. — Može biti da je kakva malenkost, kakva skromna devojačka tajna, kakve devojke hiljadama imaju; al’ može biti da je i zamašna i rešavajuća po sudbu njenu; može biti da je moja pomoć nužna, i onda kako da oprostim sebi što je nisam doznao?... Zar mi nije Smilja rekla da je tvrdo uverena, da je mene bog poslao da o njenoj sudbi rešim?... A zar mi njena sudba ne leži najbliže srcu mome? — Ja sam se mogao odreći sveta, kuće i kućišta, roda i prijatelja, pa i same Smilje; ali moje pomoći sirotima i potrebnima nisam se odrekao, niti ću se ikada odreći. Zato te evo molim, druže mili, budi mi u pomoći da tajnu njenu doznam i ja ću ti do groba biti blagodaran.
VASILIJE:
Ja sam gotov; ali reci kako?
DOSITIJE:
Ja sam već mislio na to. Koji čas mora Smilja ovde biti. Ja ću se ovde u blizini sakriti, a ti je dočekaj.... Reci joj da se nisam pokaluđerio, već da sam ovo mesec dana bolestan bio. - Bog će ovu laž iz dobre namere oprostiti! — Kaži joj da sam se sada već predigao tako, da do crkve mogu otići i da sutra hoće da me pokaluđere, no da se ja sećam njenih reči i da sam zbog toga tebe poslao, da tebi tajnu njenu ispovedi pre nego mene pokaluđere.... (Čuje se pevanje.) Evo je ide već.... brzo odavde, a ti nemoj na moje reči da zaboraviš.
VASILIJE:
Ali....
DOSITIJE:
Druže, prijatelju, ne odriči mi ove usluge! (Ode.)
Reference[uredi]
- ↑ Ovaj prvi deo odgovara četvrtom činu starijega rukopisa i pošto upravo odavde i nastaje glavna razlika u jednom i drugom rukopisu, to ćemo izneti u celini dva poslednja čina starijega rukopisa.
ČETVRTI ČIN
SOBA KOD ŠUMARA
PRVA POJAVA
ŠUMAR I MARA
(ŠUMAR HODA PO SOBI, A Mara sedi i piše)
ŠUMAR:
.... Kako god hoćeš, devojko; ja te neću prisiliti i što govorim samo tebe i tvoje sreće radi činim.
MARA:
Slatki babo, ja sam tako srećna, da veće sreće ne tražim.
ŠUMAR:
Ti to ne razumeš... Devojke iikada ne misle dalje od nosa!
MARA:
Nemajte brige, babo, dobro sam ja razmislila stvar.
ŠUMAR:
Ali tako lep mdadoženja....
MARA:
Ima i lepših....
ŠUMAR:
P’onda je šumar iz spahiluka....
MARA:
Meni je dovoljna ova naša kućica....
ŠUMAR:
E, pa dobro, on će se tebe radi iskati za manastirskog šumara.
MARA:
A, babo, šta to rekoste? — Spahiski šumar, pa da spadne na manastir!....
ŠUMAR:
E, vidiš je sada!... More, on je sve gotov za tebe učiniti... On te voli preko mere...
MARA:
Al’ ja nikako ne mogu dopustiti, da on mene radi proigra svoju budućnost.
ŠUMAR:
Već s vama devojkama ne može ni đavo izići na kraj!...
MARA:
Ima nh koji znaju....
ŠUMAR:
Valjada Dimitrija misliš?
MARA:
Ja nisam ništa rekla....
ŠUMAR:
Već znam ja vaš razgovor... No što se Dimitrija tiče, ne bih ništa imao protivno; al’ to je sve badava, Dimitrija hoće u kaluđere.
MARA:
Ko zna, babo!
ŠUMAR:
Ko zna, ko zna?!... Ja znam i on zna, a i ti znaš...
MARA:
Ja ne znam ništa, babo, baš ništa.
ŠUMAR:
A ti ga pitaj kad ne znaš, pa ćeš videti da je tako.
Mara:
A mogu li ja njega za to pitati?!
Šumar (srdito):
Bože moj, ove su devojke u stanju čoveka u nepriliku dovesti!... Šta ja znam?... Radi šta hoćeš.... (gleda na prozor) Evo ga baš gde dolazi....
DRUGA POJAVA
DOSITIJE i pređašnji
DOSITIJE (na vratima):
Dobar dan, starče.... Maro, dobar dan...
MARA:
Tako te dugo nema!...
ŠUMAR:
Dobro, sinko, kad si došao. Možda ćeš ti bolje izaći na kraj s ovom devojkom: ja nisam u stanju. (Pođe.)
DOSITIJE:
Kuda?... Kuda?...
ŠUMAR:
Idem malo pred avliju da ispraznim uši od Marinog razgovora. (Ode)
TREĆA POJAVA
DOSITIJE i MARA
DOSITIJE:
Jesi čula, Maro, šta baba veli?
MARA:
Baba je malo zle volje.... Ali to nije ništa, odmah će ga proći... Ali ti si se malo zakasnio....
DOSITIJE:
Bože sačuvaj!... Ja sam još pre vremena došao.
MARA:
Onda mi se, dakle, samo činilo tako dugo. Sve jedno.... samo kad si došao.... Danas sam sa svim raspoložena za učenje.
DOSITIJE:
Tim bolje.... Dakle, hoćemo li čitati ili pisati?
MARA:
Pisati prvo, posle ćemo čitati.
DOSITIJE:
Dobro, dakle. Ja ću ti govoriti, a ti piši; ali ne sme biti ni jedne pogreške.
MARA:
Neće biti ni jedne; ja ću dobro paziti.
DOSITIJE:
Samo šta da pišemo?... Štogod iz Časlovca....
MARA:
Ne to.... što drugo..., što većma treba.... na primer....
DOSITIJE:
No?
MARA:
Na primer.... pismo.
DOSITIJE:
A kome bi ti da pišeš?...
MARA:
Istina, ja nemam drugarica....
DOSITIJE:
Vidiš, dakle, da je bolje iz Časlovca....
MARA:
Ne, ne.... ja bih voleda pismo.... Na primer.... ha... da pišem svome ocu....
DOSITIJE:
A šta znamo njemu pisati?...
MARA:
Sad ću ti kazati. Moj otac — al’ nemoj mu kazati da sam ti ja tajnu otkrila — moj otac hoće da ostavi ovu našu malu, lepu, kućicu....
DOSITIJE:
Šta?!...(Za sebe.) Onda bi i Mara otišla!...
MARA (za sebe):
On je pobledeo!... (Na glas.) Da, i da ide nekom spahiji za šumara. Je li da to ne može biti?...
DOSITIJE:
To jest, ako bi tvoj otac bolje živeo.... do bolje sreće došao.... onda.... na svaki način.... nema sumnje.
MARA:
Da ode?... Onda, kud bih ja?!
DOSITIJE:
Pa i ti s njime...
MARA:
Tako?... Dakle, tebi ne bi bilo žao da ja otidem?...
DOSITIJE (vatreno):
Kako pitanje, Maro?!... (Trgne se.) To jest, ako je tvoja sreća s time skopčana....
MARA:
Već ja vidim; mene niko ne voli!
DOSITIJE (za sebe):
Ne voli?!... Ja je ne volim?!.., Pitaj ćeliju moju; koliko sam noći za tobom uzdisao!... Pitaj srce moje za kim bije neprestance!...
MARA (za sebe):
On je zbunjen!... (Naglas.) Ti nisi ništa odgovorio?
DOSITIJE:
To jest.... ti nemaš pravo da te niko ne vodi. Svi te mi vodimo.
MARA:
I ti?
DOSITIJE:
To jest.... ja ne bih imao povoda da te ne volim.... moju učenicu i to dobru učenicu....
MARA:
I ništa više?
DOSITIJE (za sebe):
Kako me muči ovo devojče!... (Naglas.) Da pređemo na pismo.... Dobro, kad hoćeš a ti piši ocu....
MARA (malo srdito):
Kako je tvoja volja. (Sedne da piše.)
DOSITIJE:
Dakle, gore u sredi: „Slatki moj babo".... Jesi li dobro iapisala da vidim....
MARA:
Ne, ne... kad budem sa svim gotova.. onda ćeš pregledati.
DOSITIJE:
I to će dobro biti.... Dakle dalje.... Šta si htela da pišeš?
MARA:
Da bogme, kad mi nedaš govoriti!... Dakle, moj otac hoće da ode na spahiluk, pa bih ga ja htela moliti da ne ide, već da ostane ovde.
DOSITIJE:
Al’ tvoj otac ne zia čitati?!
MARA:
Sve jedno, pročitaće mu kaluđeri, pa će ga time više obradovati.
DOSITIJE:
E, a ti piši : „Slatki moj babo"...
MARA:
To već imam.
DOSITIJE:
„Ja te volim od sveg srca."
MARA:
Srca i duše....
DOSITIJE:
Dobro dakle, „i duše, i ako i ti mene voliš"....
MARA:
„Voliš"?... Sa svim dobro!
DOSITIJE:
„A ti nemoj ići u spahiluk"....
MARA:
Već sam iapisala.
DOSITIJE:
... „Već ostani ovde u našoj maloj kućici da živimo srećno"....
MARA:
Srećno do groba.
DOSITIJE:
Dobro, dobro „do groba". Sad potpiši: „tvoja, tebe iskreno ljubeća kći"....
MARA:
Kći....
DOSITIJE:
No, sad tvoje ime...
MARA:
Mara....
DOSITIJE:
No, sad daj da pročitam....
MARA:
Još ne.... treba da savijem, p’onda dolazi s polja.. Kako ću s polja?
DOSITIJE:
„Mome milom ocu"... To je dosta.
MARA:
Tako!... Sad sam gotova.
DOSITIJE:
Sada mi daj pismo.
MARA:
Još ne. Moraš mi se prvo zaveriti da ćeš, kad ovo pismo pročitaš, iskreno kazati: je li dobro ili nije.
DOSITIJE:
Da kako, da ću....
MARA:
Ali iskreno?..
DOSITIJE:
Kakvo patanje?!
MARA:
Dobro pamti što si rekao!...
DOSITIJE:
Al’ našto sve to?!
MARA:
Zato, jer od toga pisma zavisi sreća moga života...
DOSITIJE:
Ja te ne razumem! Tvoj glas drhće!...
MARA:
Nemoj zaboraviti... Iskreno mi reci: da ili ne... Pa sad evo ti....
ČETVRTA POJAVA
ŠUMAR, IGUMAN, VASILIJE i pređašnji
ŠUMAR:
Izvolite samo, nećete ih ni malo uznemiriti.
(Izađe.)
IGUMAN:
Dobar dan, deco.... Vredan, vredan.., No, Dimitrije, kako se vlada tvoja učenica?
DOSITIJE:
Vrlo dobro! Ona napreduje ne mož’ bolje biti.
IGUMAN:
A ti, Maro, jesi li ti zadovoljna sa učiteljem?
MARA:
Vi to i sami znate, oče...
IGUMAN:
Ta da, već to ja i sam znam.... (Za sebe.) Nnkad bolje!... Oni se vole, a i šumar mi je to već kazao.... Sigurno je da se neće pokaluđeriti.
VASILIJE (za sebe):
Opasnost je velika.... ovoga je devojka sa svim zaplela u svoje zamke!
IGUMAN:
No, pa ded malo da i ja čujem.
MARA (skoči igumanu i uhvati ga ispod ruke):
Malo docnije. Imam prvo da vam pokažem moje ružice... hajdete sa mnom.
IGUMAN:
Lepo, lepo. Evo me, dete moje... (Za sebe.) Dobro dete!... Kako je bezazlena!... (Glasno.) Hajdemo dakle. (Ode.)
MARA:
Do viđenja, gospodin-učitelju.... Evo vam pismo, da vidite, jesam li ga napisala bez pogreške.... Da ili ne!... (Da mu pismo i ode.)
PETA POJAVA
VASILIJE i DOSITIJE
VASILIJE (za sebe):
Nema sumnje, sa svim mu je zavrtela mozak!...
DOSITIJE (za sebe):
Šta je ovo?!... „Mome milom Dimitriji"!... Ta ja sam rekao „ocu"... da vidimo dalje....
VASILIJE (za sebe):
Ovo ga pismo zbunjuje!... (Nagne se i gleda iza ramena.)
DOSITIJE (čita):
„Slatki moj Dimitrije"!... Nema sumnje pismo je na mene! .. „Ja te ljubim od sveg srca i duše".... je l’ moguće?!.. „Ako i ti mene ljubiš, a ti nemoj ići u kaluđere, već ostani ovde u našoj maloj kućici, da živimo srećno do groba. Tvoja, tebe iskreno ljubeća Mara".... Ona me ljubi.... ona mi nudi ruku svoju!... Mili Bože, kako da podnesem toliku sreću, toliko blaženstvo!...
VASILIJE (za sebe):
On je izgubljen!... On ljubi!...
DOSITIJE:
Maro, dušo moja.... anđele moj!... Ti me ljubiš... a ja?... Zar ja tebe ne ljubim?!... Zar nisi ti život moj?!... Ne, ne... ja te neću ostaviti.... ti ćeš moja biti....
VASILIJE:
A manastir?.. A kaluđerstvo?
DOSITIJE:
Mani se, oče!... Nisi uživao raja što ga ljubav pruža....
VASILIJE:
Ko ti to kaže?... Ljubav?... Ha... ha... ha... Ljubav je laž. Svaki onaj koji drži da je ljubljen, taj je prevaren!
DOSITIJE:
Oče, ti sumnjaš o mojoj ljubavi?!... Ti sumnjaš o ljubavi moje Mare?!...
VASILIJE:
Mara tebe ne ljubi; ona ljubi drugog.
DOSITIJE (uhvatn ga za gušu):
Ti si lud, gadni stvore!... Ni reči više!... To je opadanje!...
VASILIJE:
Ha... ha. ha... Opadanje, veliš?.. A hoćeš li dokaza?...
DOSITIJE:
Hoću, i to odmah, jer ako ne dokažeš što si rekao, nećeš glave izneti!...
VASILIJE:
A ti me pusti... (Pristupi prozoru.) Evo ih gde idu.... Još koji trenutak, pa će biti i dokaza....
DOSITIJE:
Dokaza mi daj, crni opadaču!... Nećeš mi tako lako umaći!...
VASILIJE (radosno se trgne):
Ne viči tako!... (Pakosno.) Hoćeš dokaza?... Hodi bliže... Gledni kroz ovaj prozor.... Šta vidiš dole u bašti?...
DOSITIJE (trgne se):
O, Bože, ta to je san!... To ne može biti!... On, moj poočim... moj dobrotvor!...
VASILIJE (pakosnim smešenjem):
Jest, tvoj dobrotvor!... Ali to nije san, to je java!... Vidiš kako sede jedno pored drugoga na klupi... kako mu je glavu pa prsi naslonila.... kako je s ushićenjem gleda....
DOSITIJE:
O, prestani, ne paraj mi srce!... Ćuti... onemi!... Daj da bežimo s ovog paklenog mesta... Ali ne, ne mogu... Noge mi se čisto ukopale... Pogled mi je kao zakovan.... Ne mogu da ga od tuda svratim, ma znao oslepiti!... (Nepomično stoji i gleda napolje.)
VISILIJE (posle male pauze sa pretvornom ljubaznošću):
Dimitrije sine, dođi k sebi... Ta šta zveraš onamo? — Zar ne vidiš da tamo više nikoga nema?... Dođi k sebi.... Priberi se! (Odvuče ga od prozora.)
DOSITIJE:
On?!.. On, koga sam držao za moga dobrotvora... on je njen ljubaznik?!... A ona? — Ona njega ljubi, a meie vara!.. Mene,koji sam je ljubio iz sveg srca moga? (Plače.)
VASILIJE (za sebe):
Igra je dobiveia: on je moj!... (Glasno.) Isplači se, druže, to je još sve.
DOSITIJE:
Malo čas bejah blažen... bejah srećan!.. Za nju bih dao budućnost, život moj... A sada? — Sad sam gori od prosjaka!... Svu moju sreću razrušili su oni, koje sam najvećma na svetu ljubio!... (Pokrije lice.)
VASILIJE:
Ublaži se, druže, još ima leka. Odeća crna oprostiće te gadnog ovog sveta.
DOSITIJE:
Odeća crna?... Da, to je lek srcu mome.... to je večito s bogom, koje mi valja reći.... Hajdmo, hajdmo odmah.... Ovde su paklene muke!... Srce hoće da mi pukne!... (Nasloni se na Vasilija.) Plačem kao malo dete!
ŠESTA POJAVA
MARA, za tim ŠUMAR i pređašnji
MARA (s vrata):
A zar ste vi ovde?... A ja vas tražim svuda... Al’ šta je to?!... Dimitrije se sav promenuo!... Šta je?!... Govorite!...
VASILIJE:
Nije ništa; ja ni sam ne znam.... Pročitao je neko pismo.... pa se malo rasrdio...
MARA:
Rasrdio?!... Je li to istina, Dimitrije?... Ti ne govoriš?!.. Bože!... Šta to sve znači?!...
DOSITIJE (hladno):
Znači to, da sam sve razumeo... da su mi se oči otvorile....
MARA:
P'onda?... Odgovori....
DOSITIJE:
P’onda?!.. Ha... ha... Ti još pitaš?!.... E,čuj moj odgovor: od današnjega dana moja noga neće prelaziti više ovoga praga... Od današnjeg dana, ja nemam učenice, ni ti učitelja... Za koji dan... sutra još... odrekao sam se sveta i tebe... Moja je kuća manastir.... Mantija crna to je poziv moj!
MARA:
Dimitrije!.... Ne govori.... nemoj me ubiti!...
DOSITIJE:
Zbogom, Maro.... Na tvoje pismo, to je moj odgovor.
ŠUMAR (ulazi):
Šta je to?!.... Šta je to?!...
MARA (pritrči mu i zagrli ga):
Babo, ja sam vrlo nesrećna!...
VASILIJE:
Vreme će i tvoju ranu zalečiti.... Hajdmo....
PADA ZAVESA