Mladi orao
Mlad se oro pod oblake kreno,
Pa razmišlja sa visina neba:
„Šta je zemlja i sve što je njeno?
Ništavilo, prezreti ga treba.“
Eno slona, ko da gledam mrava,
Šuma liči na maleno džbunje,
A ti ljudi, ta sujeta prava,
Izgledaju kao kakvo trunje.
Haj, ta orla drukče Gospod stvori,
On je biće mimo zemnog svega,
S munjom leti, s gromovima zbori,
I nebo je stvoreno za njega.“
Tako oro, i na krila gleda,
I gordi se uz osmehe hole,
Zatim letnu još nekol’ko reda,
Pa se onda i on — spusti dole.
