Млади орао
Млад се оро под облаке крено,
Па размишља са висина неба:
„Шта је земља и све што је њено?
Ништавило, презрети га треба.“
Ено слона, ко да гледам мрава,
Шума личи на малено џбуње,
А ти људи, та сујета права,
Изгледају као какво труње.
Хај, та орла друкче Господ створи,
Он је биће мимо земног свега,
С муњом лети, с громовима збори,
И небо је створено за њега.“
Тако оро, и на крила гледа,
И горди се уз осмехе холе,
Затим летну још некол’ко реда,
Па се онда и он — спусти доле.