Misterije
| Misterije Pisac: Mileta Jakšić |
MISTERIJE
Daleko, na polukružnoj crti velike ravnice, ispod horizonta, kao na rubu ogromnog zelenog diska, videla se u sutonu silueta jednoga tornja, trup jedne vetrenjače sa četvoro nepomičnih krila, i crn masiv velike šume.
Sve to beše oštro ocrtano, kao usečeno u zažaren zapad, na mestu gde je sunce zašlo.
Pred veče se zaustaviše kraj one šume jedna kola s putnikom koji je još jutros rano pošao onamo, i, stigavši najzad, sišao s kola, skinuo prtljag, oprostio se do sutra s kočijašem koji otide u selo da prenoći, a sam ostade kraj velike šume u kojoj se, na danu rasturene senke, skupljahu na noćište.
Putnik beše bolesnik, kovač iz našeg sela, koji je na sve strane tražio leka svojoj bolesti, i, ne našavši ga, čuo najposle za ovu šumu.
Još kao dečko zapatio je nekakvu bolju u nogama, osećao malaksalost, nemoć.
Vračare i proročice su govorile da je nagazio na vilino kolo.
On se doista seća da je jedne noći kao šegrt, pasući majstorova konja u livadama, na mesečini, nabasao na nekakav krug kao zelen obruč, na čijim je krajevima trava većma izrasla, i čim je kročio u taj krug noge mu se podsekle, osetio nemoć i seo.
Posle mu buknu jedna noga u listovima. Tražio je leka po doktorima, crkvama i manastirima. Bio je i na jednom izvoru u nekakvoj planini, gde se ispod zemlje čuje kako se služba služi i đaci poju, ali mu sve to ništa nije pomoglo.
Najzad je došao u ovu šumu.
Šuma je bila na glasu sa svoja tri velika, stara jasena, gde se u gluvo doba noći sastajale vile na ročište i vidale rane, lečile razne bolesti onima koji bi tu dolazili da potraže leka.
O velikim praznicima bolesnici su dolazili u masama. On je došao jedne nedelje, pred Duhove, kad nikog nije bilo.
Sišao je s kola, obazreo se oko sebe. Obuze ga tišina polja i ćutanje velike šume sa tihim šuštanjem starih jasenova koji spuštahu grane do zemlje.
On razgleda sva tri jasena, i kod srednjega, najvećeg drveta, izabra jednu lepu, lisnatu granu koja se kao kakva postelja prostrla po zemlji. Na tu će granu posle trebati da legne.
On sede kraj grane, uze torbu, razdreši je i izvadi iz nje jedno staklo rakije i staklo vode, izvuče zatim komad brižljivo savijenog, čistog, belog, još neupotrebljenog beza, i, najzad, jednu omanju, na vatri pečenu, pogaču.
Razvije platno, prostre ga po travi, i na platno stavi bocu s rakijom, staklo s vodom i pogaču.
Sve je on to činio lagano, pažljivo, kao da vrši kakav obred.
Vile, kad dođu, uzeće od toga što hoće. Ako bude sreće te uzmu od rakije ili vode, bolesnik će ozdraviti, a ako uzmu od pogače — neće.
I on sede da čeka.
Ispred njega na nekoliko koraka izašao iz žita zec, podigao se na stražnje noge, zagledao se u njega strižući ušima i mrdajući gubicom, pa se lagano vrati u žito.
Malo posle iskrsnu odnekud trkunica, uspravi se kao kočić pa šmugnu u jednu jamu.
Negde u žitu pućpurikala je prepelica.
I opet tišina polja pred njim i šume pozadi njega. Vreme je prolazilo.
Nastade noć.
On je slušao izbijanje crkvenoga sata iz sela, tajanstvene, udaljene udare četvrti i časova.
Slušao je s napregnutom pažnjom da se ne bi pomeo i zabrojao, jer je, mišljaše, trebalo da spreman dočeka ponoć. Spreman? Kako? Nije ni sam znao.
On je spremio sve što je trebalo za njin dolazak, a one će, vile, nesumnjivo doći i bez njegova brojanja četvrti i časova, jer one tačno znaju svoje vreme, ponoć, ni pre ni posle, ali je on bio nestrpljiv, radoznao, iako ga je bio i strah. Na svoj bol je zaboravio, nije ga ni osećao.
Izbi tri četvrti na dvanaest. Sad će! Nije daleko taj trenutak.
I njega prođe jeza, mistični strah, i u poslednjem trenutku zažele da se taj njihov dolazak odloži, pa ga onda opet obuze silna želja da one dođu već, da ih vidi, iako su mu govorili da ih neće videti i da ni ne treba da ih vidi. Šuma će da zašušti kad one dođu, i po tom će znati da su tu.
Ali sad, pred njihov dolazak, još više nego dosad, tišina beše savršena: ni list da se mrdne, ni bubica da proleti ili komarac zazuji. Sve je bezglasno, nepomično, kao očarano.
No ne prođe ni nekoliko trenutaka, kad se iz daleka začu šuštanje.
On se trže pa se brzo opruži po jasenovoj grani, baci sa strane letimičan pogled na prostrt komad beza i ostalo: sve beše tu.
Šum bivaše sve jači, sve bliži, dok se sa svih strana ne zaljulja drveće, šuma se ustalasa, uzburka, zatrese, nastade huka, lomljava granja, kao u velikom oluju.
Zadrhtaše i jasenovi, ustrepta lišće. Evo ih, tu su, došle su, pa zavitlavaju svoje kolo kao vijor uokrug.
On čuje, obamro od straha, kako se nad njim zaošijava, uvrće teška, lisnata kruna ogromnog drveta, kako se grane krše, lišće otpada i zasipa ga po licu,
po rukama, ali njih ne vidi. Samo mu se spusti bela magla na oči i on pada u zanos, san, nesvesnost.
U tom snu, posle, oseća kako se jasen smirio i šuma se utišala, nastala tišina, i čuje samo još kako iz velike daljine dopire njihova pesma, tiha, lepa, kakve on još u svom veku nije čuo.
Kad se probudio bilo je tri sata.
Svanulo beše uveliko.
On se prene, ispravi se, i sedeći na svom mestu protrlja oči i obazre se oko sebe. Okolo njega, na njemu beše mnogo opalog lišća, pogača beše nenačeta, a od rakije i vode malko otpijeno.
On s radošću oseti da mu je lakše, pa veselo, bodro ustade na noge, i pokupi lišće koje beše opalo. To će lišće posle metati u vodu u kojoj treba da pere noge, pa će ga bolest sasvim proći.
* * *
Ovu čudnu istoriju pričao je kovač uveče na Bele poklade u svojoj kovačnici, koja beše sva garava i mirisaše na ugalj, ali se u njoj rado skupljahu bliže i dalje komšije na posedak.
Kad je kovač završio svoju priču, nastade ćutanje. Priča je očigledno učinila dubok utisak na slušaoce.
— Ja, braćo, u to ne verujem — prekide ćutanje opštinski pisar, koji se tu desio.
Filozof od tri semestra, on se jednih ferija, kao siromah đak, zbog zarade, zakačio u našem selu za opštinu, zauzeo tu mesto pisara, pa tu i ostao.
Kao čovek školovan, napredan, ateista pomalo, on se revnosno, kad god mu se dala prilika, borio protiv zabluda i praznoverica u narodu, ali sada i sam beše malo pokoleban misterioznim slučajem koji je ispričao kovač. Kovač je bio čovek istinit, prilično inteligentan, a posle, on je bio očevidac, klasičan svedok, čovek koji je ispričao svoj lični doživljaj!
— Nisam ni ja verovao — reče kovač — ali sada, gospodine, verujem.
— To je sugestija — nastavi pisar snishodljivim osmehom — vi ste o tom mnogo slušali, mnogo mislili, pa uobrazili ...
— Gospoda ne veruju ni u šta — prekide ga neko ljutito.
— Vi ni u Boga ne verujete — primeti drugi. Svi pogledaše u pisara.
Nastade kretanje. Društvo ujedanput ožive. Mnogi se umešaše u razgovor. Poče prepirka. Jedni su verovali, drugi ne, a ostali su samo ćutali i s velikom pažnjom i radoznalošću slušali razgovor.
Neki od onih koji su tvrdo verovali, potvrdiše pod zakletvom da toga ima, i počeše navoditi slučajeve koje su sami doživeli.
Jedan ispriča kako ga je sam On — đavo to jest — smotao pod neku ćupriju kada je jedne godine, u zimu, išao s kolima u Erdelj da kupi žita. Kleo se pri tom da nije ni okusio rakije.
Pisar se nasmeja, ali ne kaza ništa.
— Smejte se samo — reče drugi, pa opširno ispriča kako se kod njega jedne noći našao golub u kujni ispod odžaka. Žena njegova uhvati goluba, ali joj golub izleti iz ruku; ona ga opet uhvati i poklopi sitom, a kad je posle podigla sito, goluba ne beše tamo. Odmah je bilo jasno da je to bio Nečastivi. Žena mu se od straha razbolela, pala u krevet, pa ni danas nije čitava, a on se odmah, srećom, dosetio, pobegao u zapećak, skinuo čakšire i navukao ih naopačke. To ga je spaslo.
Pisar se grohotom nasmeja.
To još više razdraži one koji su verovali. Nastade graja. Razgovor pređe na veštice.
U selu je bilo dosta veštica. Baba-Roksa na primer. Njen je slučaj zanimljiv. Sama se izdala da je veštica kada je jednom celivala Hristov grob.
Naime, onaj češalj bela luka kojim se na Bele poklade maže čelo, dlanovi i tabani protiv veštica i todorskih konja, zabode se posle u zemlju da nikne, pa se posle meće u lonce među cveće kojim se ukrašava Hristov grob. Koja žena pri celivanju oseti njegov miris i kaže: „Juh, luk!", to je veštica.
„Todorski konji!? Kakva je to opet ludorija?" pomisli pisar uzdržavajući se od smeha.
Mnogi od prisutnih znali su ponešto da kažu o tim tajanstvenim konjima. Ti konji počinju uveče na Bele poklade da idu po selu i da gaze svakog na koga naiđu. Zna se za neke ljude i žene koje su gazili todorski konji. Oni i sad mogu da pokažu pečate od njihovih kopita na svojim leđima.
Na kraju uze reč pisar. Čim poče on da govori, mnogi ustadoše i odoše iz kovačnice.
On je govorio da su sve to praznoverice i bapske priče. Govorio je, malko zagrejan vinom, vatreno i rečito kao narodni prosvetitelj, obraćajući se najviše kovaču, ali kada se u jedan mah obazreo, iznenadi se kad vide da u kovačnici ne beše nikog osim njega i kovača. Svi se drugi lagano i kao krišom izvukli i razišli kućama zbog todorskih konja valjda.
Pođe najposle i pisar, ali pred polazak još jednom s ubeđenjem ponovi da je kovačev slučaj plod sugestije, uzbuđene mašte, no za utehu kovaču dodade da je njegova priča bar poetična, a ove ostale su glupost i naivna detinjarija, naročito ona poslednja o todorskim konjima.
Kovač je ćutao i samo se nekako žalostivo smešio zbog pisareva neverovanja.
Rastadoše se.
Pisar pođe kući.
Beše noć. Mesečina kao dan.
Iako ne beše kasno, po sokacima beše tišina i nigde nijednog prolaznika. Nigde svetlosti na prozorima, ni psećeg laveža, ni petlova kukurika. Kao da je sve izumrlo.
Pisaru se vrzle po glavi sve te priče koje je večeras čuo.
„Otkud je mogla samo ponići praznoverica o todorskim konjima?" mišljaše on idući sredom puta radi sigurnosti od pasa. „Sveti Teodor po svoj prilici leži u svom kivotu u kakvom manastiru, uvijen u brokat i svilu, ukrašen kolajnama, zlatnim i srebrnim novcima, i čini čudesa onima koji u njih veruju", mišljaše on dalje ironično, „ali njegov besmrtni konj!..."
Pisaru beše mučna ova, kako mu se činilo, neprirodna, praznoverna tišina, ovaj glupi strah od todorskih konja ili „todorčića" kako ih još zovu.
Jedna strana ulice beše obasjana mesečinom, a druga pokrivena do polovine mrežastim senkama bagrenja.
Idući lagano putem, on je svaki čas pogledao onamo u tamni zasenak mesečine, pa mu se čas činilo da neko prolazi pored kuća, zastaje, sakriva se u vrata, čas mu od kakve klade ispred kuća izgledaše da se neko opružio, čas da se neke senke miču, hode, lelujaju se, izniknu iznenada odnekud iz vazduha, iz zemlje kraj puta, i lake, prozračne iščeznu i uznemiruju maštu.
„Eto", mišljaše on „i to je izvor mnogih praznoverica: ta mesečina, nesrećna mesečina."
Prođe pored suvače... „To je naročiti centar nečistih sila", nastavi on svoja razmišljanja, odatle su viđali gde izlazi đavo u obliku mačke, ovce, kokoške, bureta što se samo od sebe kotrlja..."
Ujedanput — on ni danas ne zna otkud ni kako — kraj njega, preko njega, ne seća se tačno, proleti, preleti konj, senka, fantom od konja, pritište ga kao vazduh, kao lak zamah vetra, i on se zanese u stranu i čučnu da ne bi pao.
Srce mu je silno lupalo.
Da nisu to ti konji?
On skoči i pođe malo brže zaustavljajući svoje korake s početka, kao da ga beše stid da beži, ali ga zatim neodoljivo, protiv njegove volje noge ponesoše, pa u paničnom strahu poče bežati, i u begu, velikim skokovima, lakim kao da leti, stiže kući, rupi u svoj stan, zaključa vrata, pa se skljoka na krevet sav zadihan od straha i umora.
Sveću nije smeo paliti, već, sedeći na krevetu i došavši malo k sebi, stade razmišljati o ovom čudnom slučaju, podvrgavaše ga strogoj analizi, trudeći se da ga objasni razlozima razuma.
— Sugestija... — zaključi on mehanički, osećajući da bi stvar trebala temeljitijeg objašnjenja; naravno ... šta drugo može biti? ... Halucinacija ...
Razmišljanje mu prekide nekakav šum, topot. Srce mu opet zalupa. On oslušnu ne dišući. Tišina. Mesečina ulažaše kroz prozore u njegovu sobu i obasjavaše je tako da se predmeti u njoj mogli raspoznavati.
Opet šum, topot, sada mnogo jasniji, bliži, kod prozora. I on lepo ču konjski bahat, a malo zatim kraj prozora prođe konj, zastade, pogleda na prozor, i ode dalje češući se o zid.
Filozof naglo odskoči od kreveta, drhćućim rukama izvuče iz fijoke od stola nož i viljušku, pa ih zabode u sto unakrst. To je bio način da se napast odagna.
On leže najzad u krevet, i gledajući u mesečinu razmišljaše o slučaju koji je doživeo i o pričama što ih je večeras čuo: „Ima tu neki đavo..."
Sutradan, a ni posle, nikom nije pričao šta mu se desilo.
Izvor
[uredi]- Mileta Jakšić: Nečista kuća, Prosveta, Beograd, 1985, str. 218-225
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mileta Jakšić, umro 1935, pre 89 godina.
|