Мистерије
| Мистерије Писац: Милета Јакшић |
МИСТЕРИЈЕ
Далеко, на полукружној црти велике равнице, испод хоризонта, као на рубу огромног зеленог диска, видела се у сутону силуета једнога торња, труп једне ветрењаче са четворо непомичних крила, и црн масив велике шуме.
Све то беше оштро оцртано, као усечено у зажарен запад, на месту где је сунце зашло.
Пред вече се зауставише крај оне шуме једна кола с путником који је још јутрос рано пошао онамо, и, стигавши најзад, сишао с кола, скинуо пртљаг, опростио се до сутра с кочијашем који отиде у село да преноћи, а сам остаде крај велике шуме у којој се, на дану растурене сенке, скупљаху на ноћиште.
Путник беше болесник, ковач из нашег села, који је на све стране тражио лека својој болести, и, не нашавши га, чуо најпосле за ову шуму.
Још као дечко запатио је некакву бољу у ногама, осећао малаксалост, немоћ.
Врачаре и пророчице су говориле да је нагазио на вилино коло.
Он се доиста сећа да је једне ноћи као шегрт, пасући мајсторова коња у ливадама, на месечини, набасао на некакав круг као зелен обруч, на чијим је крајевима трава већма израсла, и чим је крочио у тај круг ноге му се подсекле, осетио немоћ и сео.
После му букну једна нога у листовима. Тражио је лека по докторима, црквама и манастирима. Био је и на једном извору у некаквој планини, где се испод земље чује како се служба служи и ђаци поју, али му све то ништа није помогло.
Најзад је дошао у ову шуму.
Шума је била на гласу са своја три велика, стара јасена, где се у глуво доба ноћи састајале виле на рочиште и видале ране, лечиле разне болести онима који би ту долазили да потраже лека.
О великим празницима болесници су долазили у масама. Он је дошао једне недеље, пред Духове, кад никог није било.
Сишао је с кола, обазрео се око себе. Обузе га тишина поља и ћутање велике шуме са тихим шуштањем старих јасенова који спуштаху гране до земље.
Он разгледа сва три јасена, и код средњега, највећег дрвета, изабра једну лепу, лиснату грану која се као каква постеља прострла по земљи. На ту ће грану после требати да легне.
Он седе крај гране, узе торбу, раздреши је и извади из ње једно стакло ракије и стакло воде, извуче затим комад брижљиво савијеног, чистог, белог, још неупотребљеног беза, и, најзад, једну омању, на ватри печену, погачу.
Развије платно, простре га по трави, и на платно стави боцу с ракијом, стакло с водом и погачу.
Све је он то чинио лагано, пажљиво, као да врши какав обред.
Виле, кад дођу, узеће од тога што хоће. Ако буде среће те узму од ракије или воде, болесник ће оздравити, а ако узму од погаче — неће.
И он седе да чека.
Испред њега на неколико корака изашао из жита зец, подигао се на стражње ноге, загледао се у њега стрижући ушима и мрдајући губицом, па се лагано врати у жито.
Мало после искрсну однекуд тркуница, усправи се као кочић па шмугну у једну јаму.
Негде у житу пућпурикала је препелица.
И опет тишина поља пред њим и шуме позади њега. Време је пролазило.
Настаде ноћ.
Он је слушао избијање црквенога сата из села, тајанствене, удаљене ударе четврти и часова.
Слушао је с напрегнутом пажњом да се не би помео и забројао, јер је, мишљаше, требало да спреман дочека поноћ. Спреман? Како? Није ни сам знао.
Он је спремио све што је требало за њин долазак, а оне ће, виле, несумњиво доћи и без његова бројања четврти и часова, јер оне тачно знају своје време, поноћ, ни пре ни после, али је он био нестрпљив, радознао, иако га је био и страх. На свој бол је заборавио, није га ни осећао.
Изби три четврти на дванаест. Сад ће! Није далеко тај тренутак.
И њега прође језа, мистични страх, и у последњем тренутку зажеле да се тај њихов долазак одложи, па га онда опет обузе силна жеља да оне дођу већ, да их види, иако су му говорили да их неће видети и да ни не треба да их види. Шума ће да зашушти кад оне дођу, и по том ће знати да су ту.
Али сад, пред њихов долазак, још више него досад, тишина беше савршена: ни лист да се мрдне, ни бубица да пролети или комарац зазуји. Све је безгласно, непомично, као очарано.
Но не прође ни неколико тренутака, кад се из далека зачу шуштање.
Он се трже па се брзо опружи по јасеновој грани, баци са стране летимичан поглед на прострт комад беза и остало: све беше ту.
Шум биваше све јачи, све ближи, док се са свих страна не заљуља дрвеће, шума се усталаса, узбурка, затресе, настаде хука, ломљава грања, као у великом олују.
Задрхташе и јасенови, устрепта лишће. Ево их, ту су, дошле су, па завитлавају своје коло као вијор уокруг.
Он чује, обамро од страха, како се над њим заошијава, уврће тешка, лисната круна огромног дрвета, како се гране крше, лишће отпада и засипа га по лицу,
по рукама, али њих не види. Само му се спусти бела магла на очи и он пада у занос, сан, несвесност.
У том сну, после, осећа како се јасен смирио и шума се утишала, настала тишина, и чује само још како из велике даљине допире њихова песма, тиха, лепа, какве он још у свом веку није чуо.
Кад се пробудио било је три сата.
Свануло беше увелико.
Он се прене, исправи се, и седећи на свом месту протрља очи и обазре се око себе. Около њега, на њему беше много опалог лишћа, погача беше неначета, а од ракије и воде малко отпијено.
Он с радошћу осети да му је лакше, па весело, бодро устаде на ноге, и покупи лишће које беше опало. То ће лишће после метати у воду у којој треба да пере ноге, па ће га болест сасвим проћи.
* * *
Ову чудну историју причао је ковач увече на Беле покладе у својој ковачници, која беше сва гарава и мирисаше на угаљ, али се у њој радо скупљаху ближе и даље комшије на поседак.
Кад је ковач завршио своју причу, настаде ћутање. Прича је очигледно учинила дубок утисак на слушаоце.
— Ја, браћо, у то не верујем — прекиде ћутање општински писар, који се ту десио.
Филозоф од три семестра, он се једних ферија, као сиромах ђак, због зараде, закачио у нашем селу за општину, заузео ту место писара, па ту и остао.
Као човек школован, напредан, атеиста помало, он се ревносно, кад год му се дала прилика, борио против заблуда и празноверица у народу, али сада и сам беше мало поколебан мистериозним случајем који је испричао ковач. Ковач је био човек истинит, прилично интелигентан, а после, он је био очевидац, класичан сведок, човек који је испричао свој лични доживљај!
— Нисам ни ја веровао — рече ковач — али сада, господине, верујем.
— То је сугестија — настави писар снисходљивим осмехом — ви сте о том много слушали, много мислили, па уобразили ...
— Господа не верују ни у шта — прекиде га неко љутито.
— Ви ни у Бога не верујете — примети други. Сви погледаше у писара.
Настаде кретање. Друштво уједанпут оживе. Многи се умешаше у разговор. Поче препирка. Једни су веровали, други не, а остали су само ћутали и с великом пажњом и радозналошћу слушали разговор.
Неки од оних који су тврдо веровали, потврдише под заклетвом да тога има, и почеше наводити случајеве које су сами доживели.
Један исприча како га је сам Он — ђаво то јест — смотао под неку ћуприју када је једне године, у зиму, ишао с колима у Ердељ да купи жита. Клео се при том да није ни окусио ракије.
Писар се насмеја, али не каза ништа.
— Смејте се само — рече други, па опширно исприча како се код њега једне ноћи нашао голуб у кујни испод оџака. Жена његова ухвати голуба, али јој голуб излети из руку; она га опет ухвати и поклопи ситом, а кад је после подигла сито, голуба не беше тамо. Одмах је било јасно да је то био Нечастиви. Жена му се од страха разболела, пала у кревет, па ни данас није читава, а он се одмах, срећом, досетио, побегао у запећак, скинуо чакшире и навукао их наопачке. То га је спасло.
Писар се грохотом насмеја.
То још више раздражи оне који су веровали. Настаде граја. Разговор пређе на вештице.
У селу је било доста вештица. Баба-Рокса на пример. Њен је случај занимљив. Сама се издала да је вештица када је једном целивала Христов гроб.
Наиме, онај чешаљ бела лука којим се на Беле покладе маже чело, дланови и табани против вештица и тодорских коња, забоде се после у земљу да никне, па се после меће у лонце међу цвеће којим се украшава Христов гроб. Која жена при целивању осети његов мирис и каже: „Јух, лук!", то је вештица.
„Тодорски коњи!? Каква је то опет лудорија?" помисли писар уздржавајући се од смеха.
Многи од присутних знали су понешто да кажу о тим тајанственим коњима. Ти коњи почињу увече на Беле покладе да иду по селу и да газе сваког на кога наиђу. Зна се за неке људе и жене које су газили тодорски коњи. Они и сад могу да покажу печате од њихових копита на својим леђима.
На крају узе реч писар. Чим поче он да говори, многи устадоше и одоше из ковачнице.
Он је говорио да су све то празноверице и бапске приче. Говорио је, малко загрејан вином, ватрено и речито као народни просветитељ, обраћајући се највише ковачу, али када се у један мах обазрео, изненади се кад виде да у ковачници не беше никог осим њега и ковача. Сви се други лагано и као кришом извукли и разишли кућама због тодорских коња ваљда.
Пође најпосле и писар, али пред полазак још једном с убеђењем понови да је ковачев случај плод сугестије, узбуђене маште, но за утеху ковачу додаде да је његова прича бар поетична, а ове остале су глупост и наивна детињарија, нарочито она последња о тодорским коњима.
Ковач је ћутао и само се некако жалостиво смешио због писарева неверовања.
Растадоше се.
Писар пође кући.
Беше ноћ. Месечина као дан.
Иако не беше касно, по сокацима беше тишина и нигде ниједног пролазника. Нигде светлости на прозорима, ни псећег лавежа, ни петлова кукурика. Као да је све изумрло.
Писару се врзле по глави све те приче које је вечерас чуо.
„Откуд је могла само понићи празноверица о тодорским коњима?" мишљаше он идући средом пута ради сигурности од паса. „Свети Теодор по свој прилици лежи у свом кивоту у каквом манастиру, увијен у брокат и свилу, украшен колајнама, златним и сребрним новцима, и чини чудеса онима који у њих верују", мишљаше он даље иронично, „али његов бесмртни коњ!..."
Писару беше мучна ова, како му се чинило, неприродна, празноверна тишина, овај глупи страх од тодорских коња или „тодорчића" како их још зову.
Једна страна улице беше обасјана месечином, а друга покривена до половине мрежастим сенкама багрења.
Идући лагано путем, он је сваки час погледао онамо у тамни засенак месечине, па му се час чинило да неко пролази поред кућа, застаје, сакрива се у врата, час му од какве кладе испред кућа изгледаше да се неко опружио, час да се неке сенке мичу, ходе, лелујају се, изникну изненада однекуд из ваздуха, из земље крај пута, и лаке, прозрачне ишчезну и узнемирују машту.
„Ето", мишљаше он „и то је извор многих празноверица: та месечина, несрећна месечина."
Прође поред суваче... „То је нарочити центар нечистих сила", настави он своја размишљања, одатле су виђали где излази ђаво у облику мачке, овце, кокошке, бурета што се само од себе котрља..."
Уједанпут — он ни данас не зна откуд ни како — крај њега, преко њега, не сећа се тачно, пролети, прелети коњ, сенка, фантом од коња, притиште га као ваздух, као лак замах ветра, и он се занесе у страну и чучну да не би пао.
Срце му је силно лупало.
Да нису то ти коњи?
Он скочи и пође мало брже заустављајући своје кораке с почетка, као да га беше стид да бежи, али га затим неодољиво, против његове воље ноге понесоше, па у паничном страху поче бежати, и у бегу, великим скоковима, лаким као да лети, стиже кући, рупи у свој стан, закључа врата, па се скљока на кревет сав задихан од страха и умора.
Свећу није смео палити, већ, седећи на кревету и дошавши мало к себи, стаде размишљати о овом чудном случају, подвргаваше га строгој анализи, трудећи се да га објасни разлозима разума.
— Сугестија... — закључи он механички, осећајући да би ствар требала темељитијег објашњења; наравно ... шта друго може бити? ... Халуцинација ...
Размишљање му прекиде некакав шум, топот. Срце му опет залупа. Он ослушну не дишући. Тишина. Месечина улажаше кроз прозоре у његову собу и обасјаваше је тако да се предмети у њој могли распознавати.
Опет шум, топот, сада много јаснији, ближи, код прозора. И он лепо чу коњски бахат, а мало затим крај прозора прође коњ, застаде, погледа на прозор, и оде даље чешући се о зид.
Филозоф нагло одскочи од кревета, дрхћућим рукама извуче из фијоке од стола нож и виљушку, па их забоде у сто унакрст. То је био начин да се напаст одагна.
Он леже најзад у кревет, и гледајући у месечину размишљаше о случају који је доживео и о причама што их је вечерас чуо: „Има ту неки ђаво..."
Сутрадан, а ни после, ником није причао шта му се десило.
Извор
[уреди]- Милета Јакшић: Нечиста кућа, Просвета, Београд, 1985, стр. 218-225
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 89 година.
|