Miloš čobanin (II)
Ovce čuva Miloš čobanine,
nešto malo hiljadu ovaca,
a po njima stotinu jaganjca.
Miloš ima ovna kolovođu,
a na ovna zvono od 'iljade, 5
a na zvono brence od stotine,
a na brence dva draga kamena!
Miloš ima zelenu livadu,
u livadu bunar voda ladnu!
Miloš ima čeličnu avliju! 10
na avliju čeličnu kapiju!
Reč do reči do cara se čulo,
baš do cara u Stambolu gradu.
Kad to začu turski car Murate,
on poskoči na noge lagane, 15
pa dovati pero i 'artiju,
pa Miloša pozdravio bio:
„Oj, Miloše, moje verno dete,
ja sam čuo, kazali mi ljudi,
da u tebe veliko je čudo, 20
što ga niđe pa u svetu nema!
To u mene ništa je li nema!"
Pa mu knjigu uputio bio.
Al' da vidiš čuda velikoga,
stiže knjiga Miloš čobaninu, 25
knjigu čita, a suzom ju lije,
vidi care što ga pozdravio,
Tad govore trides’ čobanina:
„Otkud ti je, da je bog ubije?
'Aj dosad su tebe dolazile, 30
ali nesi suzom ih prelio!"
Al’ govori Miloš čobanine:
„Oj, čuste me braćo moja mila,
sve dosad su mene dolazile,
sve od braće i od mile majke. 35
Ova mi je od cara Murata,
od Stambola grada bijeloga,
traži care mene na Stambolu".
Pa govori trides’ čobanina:
„Vi gledajte prebijele ovce, 40
dokle odem i dokle se vratim,
jedna mene ako mi pogasne,
sve trides' ću glave okinuti!”
Još je njima naredio bio:
„Svi trideset na noge skočite, 45
te mi Šarca dobro 'timarite,
biser dlaku njemu načinite!”
Čobani ga hitro poslušali,
svi trideset na noge skočili,
te su Šarca dobro timarili, 50
biser dlaku njemu načinili!
Al' da vidiš Miloš čobanina,
on se svuče te se preobuče,
još obuče ruho velikdansko,
velikdansko pa i đurđevdansko, 55
još pripasa sablju dimiskinju.
Kad do konja dolazio bio,
on je junak boga pomenuo;
kad to reče na konja skočio,
pa ga pušti drumom i širinom, 60
k'o 'no zvezda nebom i vedrinom!
Kad iskoči u Sgambolsko polje,
ali care na prozoru beše,
daleko ga care ugledao:
„Alaj bože, besnoga delije, 65
još ovakav dolazio nije!”
Pa doziva sluge i vezire:
„O, čuste l' me, sluge i veziri,
vi skočite na noge lagane,
te junaku vrata otvorite”. 70
Kad to čuše sluge i veziri,
svi skočiše na noge lagane,
te junaku vrata otvoriše.
Al, da vidiš Miloš čobanina,
no je Šarca razljutio bio, 75
pa preskoči carevu kapiju!
A to care sve s prozora gleda,
što se čudo u avliju radi!
Al’ da vidiš sluge i vezire,
Prifatiše Šarca od mejdana. 80
Al’ da vidiš Miloš čobanina,
pa to ode u bijelu kulu.
Kad na vrata ulazio bio,
ka zemlji se preklonio bio!
Kad do cara dolazio bio, 85
primio mu onu desnu ruku,
u ruku ga poljubio bio,
pa se iatrag junak povratio,
ka zemlji se opet preklonio.
Al' da vidiš turskog car Murata, 90
lepo pita neznanu deliju:
„Otkud li si neznana delijo”?
Al’ govori Miloš čobanine:
„Ja ti nesam neznana delija,
no ja jesam Miloš čobanine”. 95
Tad se care baš setio bio,
lepo pita Miloš čobanina:
„Oj, Miloše, moje verno dete,
ja sam čuo, kazali mi ljudi,
da u tebe veliko je čudo, 100
što ga niđe baš u svetu nema!
je l’ istina, moje verno dete,
da ti imaš hiljadu ovaca,
a po njima pet stotin jaganjca;
da ti imaš ovna kolovođu 105
i na ovna zvono od 'iljade
i na zvono brence od stotine
i ia brence dva draga kamena,
da se vidi tebe putovati,
isto noćom kao i po danju! 110
Da ti imaš zelenu livadu,
u livadu bunar voda ladnu;
da ti imaš čeličnu avliju,
na avliju čeličnu kapiju”?
Al’ govori Miloš čobanine: 115
„Sve to care ja ti bogme imam,
ja radio, a bog poklonio”!
Al je caru mnogo krivo bilo,
pa govori Miloš čobaninu:
„Oj, Miloše, moje verno dete, 120
ja te tebe moram pogubiti!
Ali voliš u vodu da t’ utopim,
ali voliš da tebe obesim?”
Al' govori Miloš čobanine:
„Nemoj care, ako boga znadeš! 125
Nesam riba da u vodu plivam,
ni košulja da o plotu visim!
No sam junak na megdan da ginem!
Ako ćeš me mene pogubiti,
ja ću care tebe naučiti, 130
ti mi nađi rđavoga konja
i mi nađi zarđalu sablju,
pa mi dadni tri stotin' vojnika.
Nemoj care u Stambolu gradu,
no m' isturi u široko polje, 135
pa ti znadeš kako Srbin smrdi,
ceo ć’ Stambol tebe zasmrdeti!"
Al' da vidiš turskog car Murata,
prevari se, izede ga guja!
Naće njemu rđavoga konja, 140
nađe njemu zarđanu sablju,
dade njemu tri stotin’ vojnika.
Sve se Turci opremili bili,
britke sablje u ruke uzeli.
Al' da vidiš Miloš čobanina, 145
kad do konja dolazio bio,
on je junak boga pomenuo:
„Aman bože i sveti Nikola,
aman bože i svijetla Petko,
aman bože i svijetla nedelja"! 150
A to reče, na konja skočio.
Al' da vidiš što su Turci bili,
pa mu noge pod konja zvezaše,
pa ga vode na polje široko.
Vidi Miloš da je poginuo. 155
A opet je boga zamolio:
„Aman bože i sveti Nikola,
a Nikola naljuti mi konja!
Aman bože i svijetla Petko,
svetla Petko otpetljaj mi noge! 160
Aman bože i sveta Nedeljo,
a nedelja naoštri mi sablju"!
Bog m' pomogo i sveti Nikola,
a Nikola naljuti mu konja,
svetla Petka otpetlja mu noge, 165
a nedelja naoštri mu sablju!
Pa se pusti preko pusta polja,
pa udari kroz Turke ilbiju,
a stotinu u more nagnao,
a stotini glave otkinuo, 170
a stotinu s konjem potrošio!
A to care na prozore beše,
sve to čudo care što gledaše,
što se čudo u to polje radi!
Al’ da vidiš Miloš čobanina, 175
pa se vrati u Stambolu gradu.
Al’ da vidiš turskog car Murata,
ne čeka ga u bijelu dvoru,
već mu slazi dolje u podrumu,
te mu Šarca izvodio bio: 180
„O ču li me, Miloš čobanine,
evo Šarac tebe od mejdana,
pa ti idi gore u planinu,
Ti radio, a bog poklonio”!
Al’ da vidiš Miloš čobanina, 185
on pogleda s leva te na desno,
britku sablju povadio bio
i caru je glavu otkinuo!
