Miloš čobanin
Ovce čuva Miloš čobanine,
ovce čuva u Šaru planinu,
Miloš čuva 'iljado ovaca,
u 'iljado trista razbudnice
i pred njima ovan putovođa, 5
i na ovno dzvono od pet stotin',
i u dzvono bronze od stotinu,
po bronzetu drago kamenovo,
ta se vidi noču putovati,
u pol' noči kao u pol' dana — 10
toj ga čudo ni u cara nema.
U Miloša drugo čudo kažu;
Miloš ima od čelika dvori,
okol' dvori čeličnu avliju,
na avliju od zlata kapiju — 15
toj ga čudo ni u cara nema.
U Miloša trećo čudo kažu:
Miloš ima zelenu livadu,
u livadu zeleno jezero,
po jezero devet paunova, 20
i sa njima devet paunice,
i pred njima mudra vidra šeće,
i sa vidrom okićena kuna.
Što je njemu devet paunova,
toj su njemu devet mila brata; 25
što je njemu devet paunica,
toj su njemu devet mile sna'e,
i pred njima mudra vidra šeće,
toj je njemu ostarela majka,
a sa vidrom okićena kuna, 30
toj je njemu premila sestrica —
toj ga čudo ni u cara nema.
L'k pol'ko do cara se čulo,
car isprati verman od rukama:
„O boga ti, Miloš čobanine, 35
ti da dojdeš kod mene u Stambol,
ti da dojdeš reč da govorimo.”
Kad Milošu sit'n verman stiže,
on si pušta četiri lubarde,
svi su mu se čobani sabrali. 40
Progovara Miloš čobanine:
„Vi čuvajte ovce po planinu,
evo mene sit'n verman stiže
da ja idem caru od Stambola.”
Opraji se niz Šaru planinu, 45
pravo ode caru od Stambola,
pa prisede caru uz koleno.
Pre govori Miloš čobanine:
„Što me zoveš, care od Stambola?”
Progovara care od Stambola: 50
„O Miloše, gorski čobanine,
je l' je istin' što mi ljudi kažu
da ti imaš 'iljado ovaca,
u 'iljado trista razbudnice
i pred njima ovan putovođa, 55
i na ovna dzvono od pet stotin’,
i u dzvono bronze od stotinu,
po bronzetu drago kamenovo,
ta se vidi noču putovati,
u pol' noči kao u pol' dana — 60
toj ga čudo ni u mene nema!”
„Sve je istin’, care od Stambola,
sve je istin', ni bašit’[1] ti neču,
ja radeo, bog mi poklonio.”
Al’ govori care od Stambola: 65
„Toj ču tebe, sinko, oprostiti;
je l' je istin’ što mi ljudi kažu
da ti imaš od čelika dvori,
okol’ dvori čeličnu avliju,
na avliju od zlata kapiju — 70
toj ga čudo ni u mene nema!”
„Sve je istin' care od Stambola,
sve je istin’ ni bašit’ ti neču,
ja radio, bog mi poklonio.”
Al’ govori care od Stambola: 75
„I toj ču ti, sinko, oprostiti;
je l’ je istin' što mi ljudi kažu
da ti imaš zelenu livadu,
u livadu zeleno jezero,
po jezero devet paunova, 80
i sa njima devet paunice
i pred njima mudra vidra šeće,
a sa vidrom okićena kuna?
Što je tebe devet paunova,
toj su tebe devet mila brata, 85
što je tebe devet paunice,
toj su tebe devet mile sna’e,
i pred njima mudra vidra šeće,
toj je tebe ostarela majka,
i sa vidrom okićena kuna, 90
toj je tebe premila sestrica —
toj ga čudo ni u mene nema!”
„Sve je istin', care od Stambola,
sve je istin', ni bašit' ti neču,
ja radeo, bog mi poklonio.” 95
„Toj ti, sinko, neču oprostiti;
je li voliš po more da plivaš,
je li voliš sablju da celivaš,
je li voliš u kulu da visiš,
je li voliš da te otrujemo?” 100
„Nisam riba po more da plivam,
nisam sužanj sablju da celivam,
ni rubina o kulu da visim,
ni pa kurva da me otrujete.
Ako li mi oprostiti nečeš, 105
ti saberi tri 'iljade vojsku,
tri 'iljade sve turcki katana,
saveži mi i ruke i noge,
pa me pušti u široko polje,
pa ti gledaj od visoku kulu 110
kako če me Turci raznositi.”
Toj je njega care poslušao,
pa sabere tri 'iljade vojsku,
tri 'iljade sve turcki' katana,
a sveza mu i ruke i noge, 115
pa ga pušti u široko pojlje,
pa se pope na visoku kulu
da on gleda od visoku kulu
kako če ga Turci raznositi.
Kad se Miloš najde u nevolju, 120
on zamoli Petku i Nedelju:
„Sveta Petko, odreši mi ruke,
ti, Nedeljo, odveži mi noge,
sveti Petre, naljuti mi konja,
dojdi vilo, podmetni mi krilo 125
da poteram Turci preko polje.”
Što molio, sve je umolio;
sveta Petka odreši mu ruke,
a Nedelja odveza mu noge,
sveti Petar naljuti mu konja, 130
dojde vila, podmetnu mu krilo,
pa potera Turci preko polje
i iseče tri 'iljade vojsku,
tri 'iljade sve turcki katana,
pa otide caru na divanu. 135
Car s' izmiča, Miloš se primiča,
dok dotera cara do duvara.
Progovara care od Stambola:
„O, Miloše, gorski čobanine,
pokloni mi život na megdana, 140
ja ču tebe blago pokloniti
i tri konja koji blago nose.
Čuvaj ovce u Šaru ilaninu,
čuvaj ovce k’o što si čuvao —
da sam znao, ne bi' te ni zvao!" 145
