Милош чобанин
Овце чува Милош чобанине,
овце чува у Шару планину,
Милош чува 'иљадо оваца,
у 'иљадо триста разбуднице
и пред њима ован путовођа, 5
и на овно дзвоно од пет стотин',
и у дзвоно бронзе од стотину,
по бронзету драго каменово,
та се види ночу путовати,
у пол' ночи као у пол' дана — 10
тој га чудо ни у цара нема.
У Милоша друго чудо кажу;
Милош има од челика двори,
окол' двори челичну авлију,
на авлију од злата капију — 15
тој га чудо ни у цара нема.
У Милоша трећо чудо кажу:
Милош има зелену ливаду,
у ливаду зелено језеро,
по језеро девет паунова, 20
и са њима девет паунице,
и пред њима мудра видра шеће,
и са видром окићена куна.
Што је њему девет паунова,
тој су њему девет мила брата; 25
што је њему девет пауница,
тој су њему девет миле сна'е,
и пред њима мудра видра шеће,
тој је њему остарела мајка,
а са видром окићена куна, 30
тој је њему премила сестрица —
тој га чудо ни у цара нема.
Л'к пол'ко до цара се чуло,
цар испрати верман од рукама:
„О бога ти, Милош чобанине, 35
ти да дојдеш код мене у Стамбол,
ти да дојдеш реч да говоримо.”
Кад Милошу сит'н верман стиже,
он си пушта четири лубарде,
сви су му се чобани сабрали. 40
Проговара Милош чобанине:
„Ви чувајте овце по планину,
ево мене сит'н верман стиже
да ја идем цару од Стамбола.”
Опраји се низ Шару планину, 45
право оде цару од Стамбола,
па приседе цару уз колено.
Пре говори Милош чобанине:
„Што ме зовеш, царе од Стамбола?”
Проговара царе од Стамбола: 50
„О Милоше, горски чобанине,
је л' је истин' што ми људи кажу
да ти имаш 'иљадо оваца,
у 'иљадо триста разбуднице
и пред њима ован путовођа, 55
и на овна дзвоно од пет стотин’,
и у дзвоно бронзе од стотину,
по бронзету драго каменово,
та се види ночу путовати,
у пол' ночи као у пол' дана — 60
тој га чудо ни у мене нема!”
„Све је истин’, царе од Стамбола,
све је истин', ни башит’[1] ти нечу,
ја радео, бог ми поклонио.”
Ал’ говори царе од Стамбола: 65
„Тој чу тебе, синко, опростити;
је л' је истин’ што ми људи кажу
да ти имаш од челика двори,
окол’ двори челичну авлију,
на авлију од злата капију — 70
тој га чудо ни у мене нема!”
„Све је истин' царе од Стамбола,
све је истин’ ни башит’ ти нечу,
ја радио, бог ми поклонио.”
Ал’ говори царе од Стамбола: 75
„И тој чу ти, синко, опростити;
је л’ је истин' што ми људи кажу
да ти имаш зелену ливаду,
у ливаду зелено језеро,
по језеро девет паунова, 80
и са њима девет паунице
и пред њима мудра видра шеће,
а са видром окићена куна?
Што је тебе девет паунова,
тој су тебе девет мила брата, 85
што је тебе девет паунице,
тој су тебе девет миле сна’е,
и пред њима мудра видра шеће,
тој је тебе остарела мајка,
и са видром окићена куна, 90
тој је тебе премила сестрица —
тој га чудо ни у мене нема!”
„Све је истин', царе од Стамбола,
све је истин', ни башит' ти нечу,
ја радео, бог ми поклонио.” 95
„Тој ти, синко, нечу опростити;
је ли волиш по море да пливаш,
је ли волиш сабљу да целиваш,
је ли волиш у кулу да висиш,
је ли волиш да те отрујемо?” 100
„Нисам риба по море да пливам,
нисам сужањ сабљу да целивам,
ни рубина о кулу да висим,
ни па курва да ме отрујете.
Ако ли ми опростити нечеш, 105
ти сабери три 'иљаде војску,
три 'иљаде све турцки катана,
савежи ми и руке и ноге,
па ме пушти у широко поље,
па ти гледај од високу кулу 110
како че ме Турци разносити.”
Тој је њега царе послушао,
па сабере три 'иљаде војску,
три 'иљаде све турцки' катана,
а свеза му и руке и ноге, 115
па га пушти у широко појље,
па се попе на високу кулу
да он гледа од високу кулу
како че га Турци разносити.
Кад се Милош најде у невољу, 120
он замоли Петку и Недељу:
„Света Петко, одреши ми руке,
ти, Недељо, одвежи ми ноге,
свети Петре, наљути ми коња,
дојди вило, подметни ми крило 125
да потерам Турци преко поље.”
Што молио, све је умолио;
света Петка одреши му руке,
а Недеља одвеза му ноге,
свети Петар наљути му коња, 130
дојде вила, подметну му крило,
па потера Турци преко поље
и исече три 'иљаде војску,
три 'иљаде све турцки катана,
па отиде цару на дивану. 135
Цар с' измича, Милош се примича,
док дотера цара до дувара.
Проговара царе од Стамбола:
„О, Милоше, горски чобанине,
поклони ми живот на мегдана, 140
ја чу тебе благо поклонити
и три коња који благо носе.
Чувај овце у Шару иланину,
чувај овце к’о што си чувао —
да сам знао, не би' те ни звао!" 145