Miloš u Latinima (Šapčanin)/1
| ←Lica | Miloš u Latinima (Šapčanin) Pisac: Milorad Popović Šapčanin PRVA POJAVA |
Druga pojava→ |
MILOŠ U LATINIMA
(Velika sala u italijanskom stilu. Nazad velike stepenice prema otvorenom dvorištu, koje se vidi i gubi u daljini, u kojoj se opaža s jedne strane deo velike crkve. Levo uzvišeno mesto, do njega dalje, u dubini, sto; desno uzvišeno mesto, do njega sto prema onom na levoj strani. Na stolovima bogati pehari, čaše i svetnjaci. Stolice niske, bez naslona.)
PRVA POJAVA
Antun, sluga domaći; Goluban, sluga srpske go-spode.
(Ulaze jedan od jedne drugi od druge strane. Slučajno se pri stepenicama sretnu, preseku očima, ubezeknu. Dugo se motre pažljivo, zatim obiđu stolove, vrate se u dvoranu i stanu napred. Tu se još duže gledaju oko u oko, obiđu naizmenice jedan drugoga i počnu dizati jedan drugome kalpake.)
GOLUBAN:
Je si li, sreće ti, to ti?
ANTUN:
Ja.
GOLUBAN:
Antonije?
ANTUN:
Antonije.
GOLUBAN:
Onaj iz Novoga Brda?
ANTUN:
Glavom.
GOLUBAN:
Međer si... mal’ ne rekoh šta!
ANTUN:
Pravi svetogorski kaluđer — je li?
GOLUBAN (Potvrđuje glavom).
ANTUN:
Dve su kako se spustih ovde u Kotare.
GOLUBAN:
Promećeš se ka’ prokleti novac.
(Iz daljine čuje se glas: „Antune!”)
Koga li to zovu?
ANTUN:
Mene.
GOLUBAN:
Pa tebi je ime: Antonije.
ANTUN:
Ovde: Antun.
GOLUBAN:
Kad u Raškoj: Antonije, a kad u Kotare; Antun.
ANTUN:
Ovde ti je tako.
GOLUBAN:
Čudo, te te nisu i obrijali?
ANTUN:
Ako dođe do nužde...
GOLUBAN:
I obrijao bi se?
ANTUN:
I to ljudi čine.
GOLUBAN:
Krasan mi Srbin!
ANTUN:
Moram pohitati. (Žuri se.)
GOLUBAN:
Pohitaj, pohitaj!
ANTUN:
Videćemo se.
GOLUBAN:
Dobro, dobro.
ANTUN:
Zbogom!
GOLUBAN:
Nagni!
|