Милош у Латинима (Шапчанин)/1
| ←Лица | Милош у Латинима (Шапчанин) Писац: Милорад Поповић Шапчанин ПРВА ПОЈАВА |
Друга појава→ |
МИЛОШ У ЛАТИНИМА
(Велика сала у италијанском стилу. Назад велике степенице према отвореном дворишту, које се види и губи у даљини, у којој се опажа с једне стране део велике цркве. Лево узвишено место, до њега даље, у дубини, сто; десно узвишено место, до њега сто према оном на левој страни. На столовима богати пехари, чаше и светњаци. Столице ниске, без наслона.)
ПРВА ПОЈАВА
Антун, слуга домаћи; Голубан, слуга српске го-споде.
(Улазе један од једне други од друге стране. Случајно се при степеницама сретну, пресеку очима, убезекну. Дуго се мотре пажљиво, затим обиђу столове, врате се у дворану и стану напред. Ту се још дуже гледају око у око, обиђу наизменице један другога и почну дизати један другоме калпаке.)
ГОЛУБАН:
Је си ли, среће ти, то ти?
АНТУН:
Ја.
ГОЛУБАН:
Антоније?
АНТУН:
Антоније.
ГОЛУБАН:
Онај из Новога Брда?
АНТУН:
Главом.
ГОЛУБАН:
Међер си... мал’ не рекох шта!
АНТУН:
Прави светогорски калуђер — је ли?
ГОЛУБАН (Потврђује главом).
АНТУН:
Две су како се спустих овде у Котаре.
ГОЛУБАН:
Промећеш се ка’ проклети новац.
(Из даљине чује се глас: „Антуне!”)
Кога ли то зову?
АНТУН:
Мене.
ГОЛУБАН:
Па теби је име: Антоније.
АНТУН:
Овде: Антун.
ГОЛУБАН:
Кад у Рашкој: Антоније, а кад у Котаре; Антун.
АНТУН:
Овде ти је тако.
ГОЛУБАН:
Чудо, те те нису и обријали?
АНТУН:
Ако дође до нужде...
ГОЛУБАН:
И обријао би се?
АНТУН:
И то људи чине.
ГОЛУБАН:
Красан ми Србин!
АНТУН:
Морам похитати. (Жури се.)
ГОЛУБАН:
Похитај, похитај!
АНТУН:
Видећемо се.
ГОЛУБАН:
Добро, добро.
АНТУН:
Збогом!
ГОЛУБАН:
Нагни!
|