Miloš Obilić (Jovan Subotić)/8
| ←Drugi prizor | Miloš Obilić (Jovan Subotić) Pisac: Jovan Subotić TREĆI PRIZOR |
Četvrti prizor→ |
TREĆI PRIZOR
Jusuf-paša, Miloš Obilić.
OBILIĆ (ušavši u dvoranu):
Turčin ovde? Aha, to je Jusuf!
Šta nam nosiš turski poslaniče?
JUSUF-PAŠA:
Mir il’ vojnu; kako izberete!
OBILIĆ:
Ako bude po mojoj pameti
Hoćemo se, pašo, ogledati.
JUSUF-PAŠA:
Uzpitaju l’ mene, Obiliću,
Britke ćemo sablje zatopiti.
OBILIĆ:
Aha, dakle Mlava vam je dosta.
JUSUF-PAŠA:
KO ču Mlavu najpre ču Maricu.
OBILIĆ:
Na Marici Obilić ne bjaše.
JUSUF-PAŠA:
Crna šteta, što bi i kod Mlave.1
OBILIĆ:
Crna šteta!... Ali po vas, pašo!
JUSUF-PAŠA:
PO nas, kneže... ali i po tebe.
OBILIĆ:
I PO mene?
(Smeje se.)
Takvu štetu, pašo,
Nek’ mi Bog da, kad god se skobimo.
JUSUF-PAŠA:
KO pobedi svoje prijatelje,
Škodi njima ali više sebi.
Boj izgubljen da se naknaditi,
Al’ izgubljen prijatelj nikada.
Aluzije na reke Mlavu i Maricu odnose se na srpske borbe sa Turcima.
OBILIĆ:
Dakle, vi ste moji prijatelji?
(Smeje se.)
Ti si danas dobre volje, pašo!
JUSUF-PAŠA:
Ne šalim se, već ti samo kažem
Što ti drugi kazati ne može.
OBILIĆ:
A htede li, pašo, kazati mi,
Čim zadobih tursko prijateljstvo?
JUSUF-PAŠA:
Što si junak da ti para nema,
I vojvoda kakav retko s’ rađa;
Što se može svaki pouzdati
I u reč ti i u desnu ruku.
OBILIĆ (u ironiji):
Hvala, pašo, na toj lepoj hvali!
JUSUF-PAŠA:
Svaka hvala prazne su riječi.
No hte li me poslušat’, junače,
Ima nešto Jusuf-paša dati,
Što od reči mnogo više vredi;
I nikomu tako ne priliči
K’o junaku Miloš-Obiliću.
OBILIĆ:
Hajde reci tako t’ Boga, pašo!
Ako Boga vi Turci imate...
Baš bih otrov poznati želio,
Kojim bi me Turci napojili..
Kad bi me se kako dokopali.
JUSUF-PAŠA:
Čuj tek, pak ćeš drukčije suditi,
Naš car hoće s vama da se združi,
Pa da onda bratski podelimo
Lepo carstvo cara Konstantina:1
Sebi ište bogatu Aziju,
Vama daje što je u Evropi.
OBILIĆ (čini se da veruje):
Čuješ, pašo, to se čuti daje...
JUSUF-PAŠA:
Pruži ruku, gotov je ugovor.
OBILIĆ:
Poče mudro, a završi ludo.
Što sa Srblji Turčin ugovara,
Utvrđuje ruka car Lazara.
JUSUF-PAŠA:
Tu se ište ruka valjanija,
I duh veći, i vera mladosti.
Ako reče Bog Srbiji cvasti
I dići se u prve države,
Vizantijsko carstvo, čiji je osnivač Konstantin kasnije proglašen svecem.
Miloša je njojzi odredio
Da je slavnoj toj dovede celi.
OBILIĆ (stalno):
Nisi, pašo, na pravog naiš’o.
Vrlo vešto spleo si razgovor,
Ukrao si misli od istine,
Od slave si plaštu pozajmio,
Jagnjeću si kožu navukao,
Od deteta lice si uzeo...
Ali nećeš prevarit’ Miloša.
JUSUF-PAŠA:
Tu ne ide niko na prevaru,
Već tražimo dobra prijatelja
A dajemo koliko primamo.
OBILIĆ:
Misliš da vam ko može verovat’,
Da je Turkom do Srbalja stalo
Da se dignu i da se proslave
Grčko carstvo s vama podijele?
Ko bi pašo, to vam verovao,
Ne bi mozga u glavi imao
A kamo li u mozgu pameti!
K’o što pile, tek što se izleže,
Zna da svraka za glavom mu ide,
K’o što janje mrka pozna vuka
I kad prvi put pred njega dođe:
Tako znadu i Srblji i Turci
Da međ’ njima nema prijateljstva,
Da međ’ nama mira biti neće
Dok ne padne jedan ili drugi,
I da jednom onda će svanuti
Kad drugomu bude se smrknulo.
Zato, pašo, šteta svake reči.
Tu će srce sačuvati Srblje
Ako bi ih pamet i izdala.
JUSUF-PAŠA:
Poslušaj me, stariji sam, kneže!
U svijetu tako se ne živi.
Ko za drugim neće da ostane,
Mora dobro oči otvoriti
Da priliku zgodnu ne propusti.
Moj padiša tebe uvažava,
Više ceni tebe neg’ ikoga:
Zato tebi pred svima drugima
Pruža ruku...
OBILIĆ:
Ne govori dalje,
Jer tako mi Boga istinoga
Ako svršiš što si započeo,
Neću vidit’ u tebi glasnika
Nego ću ti glavu otkinuti
K’o uhodi...
JUSUF-PAŠA (malo uplašen):
Nisam iš’o da te tim uvredim;
Iz dobra sam srca govorio...
(Za sebe.)
Ovaj sasvim drukčije zagudi;
Tu se Juso osoliti nećeš.
OBILIĆ:
Meni, koji samo na to smeram
Da se moje čiste vere radi
Ljudi mojim zaklinju imenom
Kad reč daju i veru hvataju;
Koji za to živim i umirem
Da sinovi i unuci naši
U mom liku onu zvezdu nađu
Koja će im put kazivat’ verno
Kad ih srce čistoj slavi vuče...
Ti s takovom dolaziš ponudom!
Moli Boga, što te amo posla
K’o glasnika jedan car drugomu
A ti tu reč ne bi preživio.
JUSUF-PAŠA (tiša ga):
Pretišaj se, mlađani junače!
Kaži mirno: neću! pa sve stoji
Kao što je pre toga stojalo...
|