Милош Обилић (Јован Суботић)/8

Милош Обилић (Јован Суботић)
Писац: Јован Суботић
ТРЕЋИ ПРИЗОР

ТРЕЋИ ПРИЗОР
Јусуф-паша, Милош Обилић.

ОБИЛИЋ (ушавши у дворану):
Турчин овде? Аха, то је Јусуф!
Шта нам носиш турски посланиче?
ЈУСУФ-ПАША:
Мир ил’ војну; како изберете!
ОБИЛИЋ:
Ако буде по мојој памети
Хоћемо се, пашо, огледати.
ЈУСУФ-ПАША:
Узпитају л’ мене, Обилићу,
Бритке ћемо сабље затопити.
ОБИЛИЋ:
Аха, дакле Млава вам је доста.
ЈУСУФ-ПАША:
КО чу Млаву најпре чу Марицу.
ОБИЛИЋ:
На Марици Обилић не бјаше.
ЈУСУФ-ПАША:
Црна штета, што би и код Млаве.1
ОБИЛИЋ:
Црна штета!... Али по вас, пашо!
ЈУСУФ-ПАША:
ПО нас, кнеже... али и по тебе.
ОБИЛИЋ:
И ПО мене?
(Смеје се.)
Такву штету, пашо,
Нек’ ми Бог да, кад год се скобимо.
ЈУСУФ-ПАША:
КО победи своје пријатеље,
Шкоди њима али више себи.
Бој изгубљен да се накнадити,
Ал’ изгубљен пријатељ никада.
Алузије на реке Млаву и Марицу односе се на српске борбе са Турцима.
ОБИЛИЋ:
Дакле, ви сте моји пријатељи?
(Смеје се.)
Ти си данас добре воље, пашо!
ЈУСУФ-ПАША:
Не шалим се, већ ти само кажем
Што ти други казати не може.
ОБИЛИЋ:
А хтеде ли, пашо, казати ми,
Чим задобих турско пријатељство?
ЈУСУФ-ПАША:
Што си јунак да ти пара нема,
И војвода какав ретко с’ рађа;
Што се може сваки поуздати
И у реч ти и у десну руку.
ОБИЛИЋ (у иронији):
Хвала, пашо, на тој лепој хвали!
ЈУСУФ-ПАША:
Свака хвала празне су ријечи.
Но хте ли ме послушат’, јуначе,
Има нешто Јусуф-паша дати,
Што од речи много више вреди;
И никому тако не приличи
К’о јунаку Милош-Обилићу.
ОБИЛИЋ:
Хајде реци тако т’ Бога, пашо!
Ако Бога ви Турци имате...
Баш бих отров познати желио,
Којим би ме Турци напојили..
Кад би ме се како докопали.
ЈУСУФ-ПАША:
Чуј тек, пак ћеш друкчије судити,
Наш цар хоће с вама да се здружи,
Па да онда братски поделимо
Лепо царство цара Константина:1
Себи иште богату Азију,
Вама даје што је у Европи.
ОБИЛИЋ (чини се да верује):
Чујеш, пашо, то се чути даје...
ЈУСУФ-ПАША:
Пружи руку, готов је уговор.
ОБИЛИЋ:
Поче мудро, а заврши лудо.
Што са Србљи Турчин уговара,
Утврђује рука цар Лазара.
ЈУСУФ-ПАША:
Ту се иште рука ваљанија,
И дух већи, и вера младости.
Ако рече Бог Србији цвасти
И дићи се у прве државе,
Византијско царство, чији је оснивач Константин касније проглашен свецем.
Милоша је њојзи одредио
Да је славној тој доведе цели.
ОБИЛИЋ (стално):
Ниси, пашо, на правог наиш’о.
Врло вешто сплео си разговор,
Украо си мисли од истине,
Од славе си плашту позајмио,
Јагњећу си кожу навукао,
Од детета лице си узео...
Али нећеш преварит’ Милоша.
ЈУСУФ-ПАША:
Ту не иде нико на превару,
Већ тражимо добра пријатеља
А дајемо колико примамо.
ОБИЛИЋ:
Мислиш да вам ко може вероват’,
Да је Турком до Србаља стало
Да се дигну и да се прославе
Грчко царство с вама подијеле?
Ко би пашо, то вам веровао,
Не би мозга у глави имао
А камо ли у мозгу памети!
К’о што пиле, тек што се излеже,
Зна да сврака за главом му иде,
К’о што јање мрка позна вука
И кад први пут пред њега дође:
Тако знаду и Србљи и Турци
Да међ’ њима нема пријатељства,
Да међ’ нама мира бити неће
Док не падне један или други,
И да једном онда ће сванути
Кад другому буде се смркнуло.
Зато, пашо, штета сваке речи.
Ту ће срце сачувати Србље
Ако би их памет и издала.
ЈУСУФ-ПАША:
Послушај ме, старији сам, кнеже!
У свијету тако се не живи.
Ко за другим неће да остане,
Мора добро очи отворити
Да прилику згодну не пропусти.
Мој падиша тебе уважава,
Више цени тебе нег’ икога:
Зато теби пред свима другима
Пружа руку...
ОБИЛИЋ:
Не говори даље,
Јер тако ми Бога истинога
Ако свршиш што си започео,
Нећу видит’ у теби гласника
Него ћу ти главу откинути
К’о уходи...
ЈУСУФ-ПАША (мало уплашен):
Нисам иш’о да те тим увредим;
Из добра сам срца говорио...
(За себе.)
Овај сасвим друкчије загуди;
Ту се Јусо осолити нећеш.
ОБИЛИЋ:
Мени, који само на то смерам
Да се моје чисте вере ради
Људи мојим заклињу именом
Кад реч дају и веру хватају;
Који за то живим и умирем
Да синови и унуци наши
У мом лику ону звезду нађу
Која ће им пут казиват’ верно
Кад их срце чистој слави вуче...
Ти с таковом долазиш понудом!
Моли Бога, што те амо посла
К’о гласника један цар другому
А ти ту реч не би преживио.
ЈУСУФ-ПАША (тиша га):
Претишај се, млађани јуначе!
Кажи мирно: нећу! па све стоји
Као што је пре тога стојало...

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.