Miloš Obilić (Jovan Subotić)/7
| ←Prvi prizor | Miloš Obilić (Jovan Subotić) Pisac: Jovan Subotić DRUGI PRIZOR |
Treći prizor→ |
DRUGI PRIZOR
Branković uvede Jusuf-pašu.
BRANKOVIĆ:
Pretrpi se ovde malo, pašo,
A ja idem, da te caru javim.
JUSUF-PAŠA (gleda po dvorani, kao da je promatra):
Čekaj malko, Brankoviću kneže.
Želio bih da ti nešto kažem,
A sami smo, baš kakono valja.
BRANKOVIĆ (pogledi oko sebe):
Ati reci, što mi imaš kazat’.
No pobrže, jer ne bih rad bio.
Da nas ko tu nasamo opazi.
JUSUF-PAŠA (za sebe):
Ova žica dobro mi odjeknu.
(Okrene se po dvorani, kao da gledi, nema li doista tu gde koga, pa onda pristupi malo bliže k Brankobiću, i tišim glasom progovori.)
Nam je nužno vaše prijateljstvo,
I ja dođoh da ga uglavimo.
Bi l’ te smeo zamoliti kneže,
Da prikloniš na to car Lazara.
Mi bi t’ za to lepo zahvalili,
A caru ćeš dobro učiniti.
BRANKOVIĆ (gleda ga ispitujućim pogledom):
A o kakvom zlu bit’ može reči,
Ako car vas poslušat’ ne htede?
JUSUF-PAŠA (poverljivo):
Ti znaš, kneže, da u našem poslu
Sve svakomu kazati ne da se.
BRANKOVIĆ (kao sasvim ravnodušno):
To znam pašo; ali znam i ovo,
Da se ljudi razumet’ ne mogu,
Ako jedan drugom ništ’ ne kaže.
JUSUF-PAŠA:
No, s takvim se daje govoriti.
(Pristupi mu bliže i jošt tišim glasom govori.)
Ti ćeš i sam lako uviditi,
Da rad toga, što malopre rekoh,
Mi ne smemo na srpskom prestolu
Osmanskoga trpljet’ dušmanina.
Ne ushte l’ car k nama priklonit’ se,
Moraćemo drugoga tražiti,
Koji će nam biti prijazniji.
To pak znamo, da međ’ vama ima
Koji u tom kao car ne misle,
Već bi rado s nama združili se;
A znamo i to, da imate glava,
Koje b’ krunu rado ponijele:
Pak... više ti kazivat’ ne treba.
BRANKOVIĆ:
Znam već pašo kako bi svršio.
(Za sebe.)
Mir, ti stara zmijo u prsima.
(Glasno.)
Nego, pašo, moram ti kazati,
Da se varaš, da se ljuto varaš.
Takvu glavu u nas ne nađoste.
JUSUF-PAŠA (nasmeši se pouzdano):
Ne varam se, ne varam se kneže!
Zlatna kruna nije stvar najgora,
Naći će se, ko će ju primiti,
A Turci su snažni prijatelji,
Kom pomognu, taj će je dobiti.
Tek ti učini, zašto te zamolih;
Neće l’ ti se mene poslušati,
Jusuf-paša ne bio koji je,
Ako kneže ne budeš domala
Poljubio u skut i u ruku
K’o svog cara i svog gospodara
Koji ti je danas posve ravan
Il’ te sluša kao starijega.
BRANKOVIĆ (misli se).
JUSUF-PAŠA (za sebe):
Promišljava... pristupa k udici.
(Glasno.)
Kaži, kneže, hoćeš li učiniti;
Mogu li se u te pouzdati?
BRANKOVIĆ (nesigurno):
Ja sam, pašo, uvek za mir bio...
Al’ car ima i drugih većnika...
JUSUF-PAŠA (radostan prekine mu reč):
Nek’ govore drugi kako znadu.
Car će najpre tebe poslušati.
Branković se poslušati mora!
Nisi li ti prvi međ’ vlasteli
Il’ gledao kuću il’ gospodstvo
Il’ merio silu il’ bogatstvo?
Ta i onu svoju krunu carsku
Ima Lazar zahvaliti Vuku.
Ili misliš, da Turci ne znadu
Da kad vaši izbraše Lazara
Samo zato krunu mu dadoše
Što mu je uzet’ Branković ne htede?
Nije l’ tako? Govori po duši,
P’ onda reci da ne bija tako.
BRANKOVIĆ (rastrešen):
Ostav’mo se toga... šta ono htedoh
Reći?... Da!... To teško će ići, pašo!
Car je za rat... svi su za rat drugi...
JUSUF-PAŠA (prijateljski):
Pa nek’ ginu, kad pametni nisu.
Pusti ih, neka u ponor padaju
Kad su slepci a neće da slušaju.
Al’ što s njima i ti da gubiš glavu
Kraj dobrijeh u glavi očiju?
Odeli se... i ostavi slepce...
Nek propadnu, neće biti štete.
Carska kruna tebi će pripasti,
A mi ćemo celom našom snagom
Na glavi je držat’ prijatelja...
BRANKOVIĆ (kao negodujući):
Jusuf-pašo! Kud si zabasao!
JUSUF-PAŠA (kao zatečen):
Nećeš, kneže?... Kako ti je volja!
(Sasvim ravnodušno.)
Vod’ me dakle pred cara Lazara.
BRANKOVIĆ (malo zastane):
A možeš li, pašo, kazati mi,
Što ištete od novog prijatelja?
Može biti, da će mi pomoći
Car Lazara k vama prikloniti,
Ako budem znao razložiti
Da njegovo to zahteva dobro!
JUSUF-PAŠA (za sebe):
Moj je!
(Glasno.)
Mogu! I već sam ti kaz’o.
Nek se samo od drugih odeli,
I ne vodi svoje na nas vojske!
To bar nije ništa drugo
Neg’ pustiti, da mi učinimo,
Što on drži da činiti valja!
Evo vidiš kako sultan piše...
(Izvadi list iz nedara.)
BRANKOVIĆ (pogleda po dvorani, ima li koga).
JUSUF-PAŠA (k Brankoviću, otvarajući pismo):
Gledni amo, viš ovu hartiju...
(Pogledi u Brankovića.)
Hodi bliže!
BRANKOVIĆ (pogledi opet po dvorani, pa onda kao zaustežući se pristupi korakom bliže).
JUSUF-PAŠA (pristupi za korak bliže k Brankoviću):
Gledni samo, da se sam uveriš...
BRANKOVIĆ (zagleda u pismo).
JUSUF-PAŠA (pokazujući mesto prstom):
Ovo j’ potpis silnog car Murata.
(Poljubi mesto i udari 'š čelom.)
Ovde zemlja ostavlja se i odsad
Kako beše do danas stojala...
Ovde srpska poklanja se kruna...
Ovde vidiš jedno mesto prazno,
I tu će se ime upisati
Brankovića... ili... Obilića...
(Dok je ovo govorio, dizao je češće oči sa hartije i gledao je Brankoviću u lice, pa se zadovoljan smešio.)
BRANKOVIĆ (koji je za to vreme u list gledao, trgne se kad čuje ime Obilića, kao da ga zmija ujede).
JUSUF-PAŠA (koji je to primetio, učini se kao da nije to na um uzeo, i rekne Brankoviću):
Ovaj ima mnogo prijatelja
U Turaka, kao da je medom
Sve zalago... no da jednom svršim,
Ovo pismo onom daje krunu,
Kom ga preda ruka Jusufova.
(Počne savijati list.)
BRANKOVIĆ (pruži ruku za hartijom):
Dad’ ga amo...
(Trgne ruku natrag.)
No našto? Nek stoji...
Ja sad idem da caru prijavim,
Da si ovde.
(Pođe pa stane.)
Ne kazuj nikomu
Da si o tom sa mnom govorio.
(Pođe pa stane, za sebe.)
Valjalo bi ipak pogledati...
Ko zna, je li pismo istinito...
(Vrati se.)
Dad’ mi pismo, da nešto pogledam.
Al’ što će mi... sve si mi kazao...
(Pođe pa zastane.)
Nego nemoj da ga daš iz ruke
Dok jošt’ sa mnom o tom ne govoriš.
JUSUF-PAŠA:
Neću.
BRANKOVIĆ (oklevajući):
Ja ću...
(Odvažno.)
Ja ću odmah doći.
(Ode.)
JUSUF-PAŠA:
Već ga imam... Praćkaj se ribico,
Praćkaj samo, koliko ti volja,
Udice se nećeš oprostiti.
|