Miloš Obilić (Jovan Subotić)/24

←Drugi prizor

Miloš Obilić (Jovan Subotić) Pisac: Jovan Subotić TREĆI PRIZOR

Četvrti prizor→

TREĆI PRIZOR
Toplica i Kosančić uđu


OBILIĆ (pođe pred njih):
I vi sa mnom zacelo idete?
TOPLICA:
Jer bez tebe ostat’ ne možemo!
KOSANČIĆ:
Kakvi li bi bili pobratimi
U nevolji da te ostavimo.
OBILIĆ (k Toplici):
A tvoj stari roditelj, Milane?
TOPLICA:
Svoga sina blagoslovio je.
OBILIĆ:
I zna kud si ići namislio?
TOPLICA:
Sin ga dosad nikad ne prevari.
OBILIĆ:
Pa šta reče svom starac jedincu?
TOPLICA:
Ko pogine danas s Obilićem
Neće mreti već će se roditi:
Id’te, dajte primer materima
Kakve rađat’ imaju sinove.
OBILIĆ (ka Kosančiću):
Jesi l’ bio s tvojom zaručnicom?
KOSANČIĆ:
Bi li mog’o na ovaj put poći
A da jošt’ je jedared ne vidim!
OBILIĆ:
Pa kako se s njom rastati može?
KOSANČIĆ:
Jer pre neg’ nju poznadoh Miloša!
OBILIĆ:
Šta li reče uboga devojka?
KOSANČIĆ:
Vako reče suze levajući:
Idi, dragi, kad si obrekao.
Ko svom drugu danu reč prekrši
Ni dragoj je održati neće.
OBILIĆ:
A sad hajd’mo u ime Božije.
Vukosavo, jošt’ jedanput zbogom!
(Uzme kacigu sa stola i pođe.)
VUKOSAVA (vrisne):
A dijete? Oče, ta jošt’ nisi
Svoga malog poljubio sina!
OBILIĆ (trgne natrag):
Malo nisam iz sveta otišao
Ne vidivši, što mi je najdraže.
VUKOSAVA (uzme ga za ruku i odvede ga, jedva hodeći, u drugu sobu).
TOPLICA:
Što taj Miloš večeras pretrpi
Neće skoro čovek pretrpiti.
KOSANČIĆ:
Tako plaća ovaj svet zasluge.
Ne venča li trnom spasitelja?
TOPLICA:
I toj volji tvrđoj od čelika
Ne htedoše braća verovati!
KOSANČIĆ:
Suviše im čist i sjajan beše
Pak primaju i što ne veruju.
(U sobi, u koju su otišli Obilić i Vukosava, čuje se da oba vrisnu.)
To je vrisak umiruće majke!
TOPLICA:
Ne bi bilo čudo da presvisne!
(Obilić iziđe uzbuđen. Vukosava ide za njim sva skrušena.)
OBILIĆ:
Neće lica zapamtit’ očina
Ali će mu za ime slušati!...
(K Vukosavi.)
Ne zaborav’ da si Obilićka...
(Poljubi je u čelo.)
Sad upravo u tursku hordiju!
(Odu.)
VUKOSAVA (GLedi ukočena za njim; pak onda najedared zgrabi se za grudi, i padne onesvešćena).

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.