Miloš Obilić (Jovan Subotić)/23
| ←Prvi prizor | Miloš Obilić (Jovan Subotić) Pisac: Jovan Subotić DRUGI PRIZOR |
Treći prizor→ |
DRUGI PRIZOR
OBILIĆ (u oklopu, puno naružan uđe u sobu, videći Vukosavu raširi ruke i poviče zadrmanim glasom):
Vukosavo!
VUKOSAVA (u strahu i radosti):
Mili moj supruže!
(Zagrle se.)
VUKOSAVA:
Nisi mogo u bolji čas doći!
Mal’ ne umreh od teška nemira.
Hvala Bogu kad te vidim živa.
(Gledi mu u lice.)
Šta je tebi? Čudno mi izgledaš?
Oganj ti je oka ugasnuo,
Lice ti je puno potamnelo,
Na čelu ti s’ ledni oblak vije,
Oko usta bol ti se talasa...
(Uplašena.)
Šta je tebi?
OBILIĐ:
Ništa, ljubo, ništa!
Budi mirna!
(Odvede je k stolici i posadi ju.)
Pak i meni dajte
Amo stolac, baš bih i sam seo!
JEVROSIMA (donese mu stolac.)
OBILIĆ (pogledi ju):
A, ti si to stara Jevrosimo!
Hvala, majko, na tvojoj posluzi.
I na lepoj hvala ti ljubovi
Što san noći poklanjaš gospođi.
JEVROSIMA:
Kad nju neću poslužit’ da kog ću!
OBILIĆ:
Hvala, hvala... i opet ti hvala.
Ali sad me ostavi s gospođom,
Imam s njome nešto govoriti.
JEVROSIMA (ode).
OBILIĆ (sedne i nasloni glavu u ruku i ćuti).
VUKOSAVA (čeka da on počne, a kad vidi da on tužno čuti, skoči i pristupi mu zabrinuta):
Još te nikad takoga ne viđeh...
OBILIĆ (ne miče se)
VUKOSAVA:
Kazuj štaje; vidiš kako mi je!
OBILIĆ (pruži joj ruku nežno):
Budi snažna, draga Vukosavo!
VUKOSAVA (uplaši se):
Što ću čuti? — Štaje s mojim ocem?
OBILIĆ:
Tvoj je otac zdrav za mnom ostao!
VUKOSAVA (ublažena malo):
Hvala Bogu?... Da nije što dedu?
OBILIĆ:
I deda sam zdrava ostavio.
VUKOSAVA (gledi ga prodirućim pogledom; užasnuvši se):
To je tebe kakvo zlo postiglo!
OBILIĆ (ustane):
Srce ti je kao vosak meko,
Duša ti je kao rosa nežna:
Ali duhu dana su ti krila
Da se može u nebo dignuti.
Sad zatvori i srce i dušu,
I samo se svomu predaj duhu.
VUKOSAVA (s rastećim užasom):
Grdno zlo je nakoje me spravljaš.
Kaž’ pre svega, tiče li se tebe?
OBILIĆ:
Bog zlo pušta i na dobre ljude,
Zato treba da smo na sve spremni.
VUKOSAVA (nestrpljiva, užasnuta):
Ne pitam te, šta je i kako je;
Tek te pitam: tiče li se tebe?
To mi kaži: govori, ne ćuti!
Zar ne vidiš, da mi strah potrese
Svaki živac u duši i telu,
Da mi svaka trepeće žilica!
OBILIĆ:
Više puta bila si pripravna
Glas primiti da sam poginuo:
I sad misli da to možeš čuti
Pak te neće zla novina smesti.
VUKOSAVA:
To OD smrti gore što bit’ mora;
Jer smrt tako ne bi te slomila.
OBILIĆ (okrene glavu na stranu):
Mene grozno optuži-
Izdat’ cara i preći Turčinu!
VUKOSAVA (najpre se prepadne a zatim s punim uverenjem):
Ko to kaže? To nije istina!
Ko je vera kad si ti nevera?
OBILIĆ:
Pâko reče, a ljudi veruju.
Drugovi mi leđa okrenuše...
I... sam car me drži za neveru!
VUKOSAVA (uzvišeno):
Pa neka te ceo svet ostavi,
Vukosava ostaje ti verna,
S tobom živit’ s tobom mreti spremna!
O, kako se sama sebe stidim
Što sam mogla tako slaba biti
Da me lažni jedan zvuk porazi!
Viš’ da si se u meni varao
Kad si drž’o da mi duh je snažan;
Svaka žena tek je slaba žena.
Sen od bede život u njoj gasi.
No sad ću se za te prihvatiti
Pa k’o loza uz jablan visoki
K plavom ću se nebu uzdignuti.
Čisto zlato može posuknuti,
Al’ sjajnost mu lako se povraća;
Jarko sunce može pomrknuti,
Al’ nabrzo opet prosijava:
Tako isto i tvoja će vera
U novoj se kazati divoti:
Pa što ne bi tugu podnosila
Koja će se u radost preliti?
OBILIĆ (tužno rezignirano):
Zasijnuće vera Miloševa
Al’ će sijnut’ iz groba njegova;
Tuga će ti u radost prelit’ se,
Al’ — tek s one crnog groba strane!
VUKOSAVA (užasne se nanovo):
Ti si nešto strašno naumio.
OBILIĆ:
Sinoć caru tvrdu veru dadoh
Da ću danas u Turke otići
I ubiti turskog car Murata.
VUKOSAVA (uprepašćena):
U grob leći i u Turke poći
To je jedno... Što učini tužan!
OBILIĆ:
Sa tim žigom na čelu junačkom
Milošu se ne može živiti.
Pa kad mi se mora umirati
Hoću da mrem slavno i junački.
VUKOSAVA:
Ta će ti se želja ispuniti!
Ko sam pođe u trista hiljada
Sam je sebi svoj grob iskopao;
Al’ što ću ja sinja kukavica?
(Plače.)
OBILIĆ (uzme je za ruku, tešeći je):
Moja slava biće ti uteha!
Kad ushvale veru Miloševu
Onda će ti se u oku pretvorit’
Suza tuge u suzu radosti;
Kad uspoju ruku mu junačku
Znak žalosti na bledom obrazu
Preliće se u zrak od veselja;
Kad mu ime u zvezde uzdignu
Set u srcu pretopiće ti se
U slast dike i struju ushita!
VUKOSAVA (briše suzu, bolnim glasom):
Ali tebe više biti neće;
A ti... ti si mladoj Vukosavi
Više nego i radost i dika
I sva slava svog belog sveta...
O, ne idi u tursku hordiju.
(Sklopi ruke moleći ga.)
OBILIĆ (okrene glavu na stranu):
Rekao sam... moram izvršiti.
VUKOSAVA:
Oh, zar nema drugog kakvog puta
Kojim tužbu pobit’ bi mogao?
OBILIĆ:
Tu je pako tako naredio
Da ne možeš doći do istine;
Ovde pravda ne da se doznati
Već se može samo osvetiti;
Ovde sumnju ne možeš istrti
Već je čudom moraš istopiti!
(Ode k prozoru.)
Verna braćo, i vi dolazite!
(Vrati se.)
Odmah će mi valjat’ odlaziti.
(Zagrli je jednom rukom a drugom je uzme za ruku.)
Zbogom dušo. Ne zaboravi me!
Pa kad veče sitne prospe zvezde
Ti potraži zvezdu najjasniju,
Tamo će ti Miloš stanovati
I sa zvezde na tebe gledati.
VUKOSAVA:
Ah, Miloše, zar ideš doista?
Zar mi nećeš smilovat’ se mladoj?
OBILIĆ (pusti je, i rukom i izrazom lica kaže joj da ne može drukčije činiti).
VUKOSAVA (U zdvojenju):
A ti najpre oduzmi mi život,
P’ onda idi kud si naumio.
OBILIĆ (s lakim ukorom).
Mreti mora ko životom svojim
Ima kakav grijeh da pokaje
Ili svetu da sačuva dužnost
Ili rodu slavu da dobije.
Tebi mreti jošt ne dođe hora...
Zbogom mila!
(Hoće da se otkine od nje; ali mu je teško.)
Oh, kako je teško
Od ljubljene otkinut’ se glave!
VU KOSAVA (Pritisne ga k sebi):
Ne puštam te — ne mogu te pustit’!
Ko će dati život da ga gase,
Ko li dušu da mu je unište,
Ko li nebo da mu ga razore:
A ti si mi život, duša, nebo —
Ne puštam te, — ne mogu te pustit’!
OBILIĆ (otkine je lagano od sebe, u svečanoj ozbiljnosti):
Saslušaj me, pa presudi sama.
Kad sam reko caru pred gospodom
Da ću sutra otići u Turke
I ubiti turskog car-Murata:
Kaži... mogu l’, smem li tu ostati?
VUKOSAVA (u najvećoj tuzi):
Ah... ne možeš!
OBILIĆ:
Hoćeš li da kažu:
Ne verujte više Obiliću,
Reče ići u tursku hordiju
Pa ostade u svojoj ložnici!
VUKOSAVA:
Neću! Neću!
OBILIĆ:
Hoćeš da ti sutra pesma pukne:
Pohvali se Miloš Obiliću
Da će ubit’ turskog car Murata,
A kad dođe da ide u Turke
On se sakri ljubi pod pregaču?
VUKOSAVA:
Neću!
OBILIĆ:
Danas-sutra doći će prilika,
Da mi srce u nedri nabuji
Pa da reknem koju junačniju:
Hoćeš da mi pakosni protivnik
Pred svim svetom u oči s’ podsmehne:
Čujte toga što ubi Murata?
(Uzvišeno — odsečno.)
Danas mi je ili mreti slavno
Il’ živiti sramno i kukavno:
Hajd’ ti kaži što mi činit’ valja!
VUKOSAVA (s krajnjim naporom ali odvažno):
Čini što te Bog i pamet uči,
Tu ne može presuditi žena!
OBILIĆ (s tužnim veseljem):
Nikada se nije pokajao
Ko posluša poštenje junačko.
Idem dakle: Zbogom Vukosavo!
(Pruži joj ruku.)
VUKOSAVA (dade mu grčevišo ruku):
Zbogom!...
Zbogom...
(Okrene se k stolu i prihvati se za njega.)
|