Miloš Obilić (Jovan Subotić)/11
| ←Peti prizor | Miloš Obilić (Jovan Subotić) Pisac: Jovan Subotić ŠESTI PRIZOR |
Sedmi prizor→ |
ŠESTI PRIZOR
Obilić i Jusuf-paša iziđu
OBILIĆ:
Dobro jutro, braćo i gospodo!
Sad će odmah gospodar izići,
Samo najpre izvesti glasnika
Zapovedi i dati ga komu.
(Gledi po društđu. K Toplici.)
Hodi druže!
(Pokloni se i ode s Turčinom.)
TOPLICA:
Evo me, Miloše!
(Ode za njim.)
BOŠKO (gledi za Milošem):
Divan li je! Ne znam kako komu,
Ali meni kad god ga pogledim
Živo srce igra od radosti.
BANOVIĆ:
A kom nije tako, Jugoviću?
Obilić je dika naših dana,
On je uzor našega naroda.
Naše gnezdo mrak drevnosti skriva,
Miloš niče iz ovog vremena;
Mi pred sobom stari grb nosimo,
A on stoji k’o slika naroda:
Ko pak takvo neće ljubit’ čedo,
Ko l’ se neće s takvim dičit’ likom!
ZLOPOGLEĐA:
Valjda i mi baš nismo izrodi!
BANOVIĆ:
Nismo, kneže, ni da Bog bi dao.
Tebi prvom prigovora nema;
Pa svi ovi redom vitezovi
Sijaju se k’o slave sinovi.
Ni ja sam se ne dam zametnuti.
Ali svaki vek svoj uzor ima,
Svaki narod svog ima ljubimca,
Pa sve vence, koje krvlju kupi,
Na tu sebi milu meće glavu;
I svu svetlost svojih slavnih dela
Na taj sebi dragi lik prosipa.
Uzor veka u kojem živimo
I ljubimac našega naroda
Obilić je — i prosto mu bilo!
|