Miloš Obilić (Jovan Subotić)/1
| ←Lica | Miloš Obilić (Jovan Subotić) Pisac: Jovan Subotić PRVI PRIZOR |
Drugi prizor→ |
PRVI ČIN
PRVI PRIZOR
Dvorana u dvoru cara Lazara. Jevrosama. Jerina
JEVROSIMA (spremajući):
Jošt’ mi samo ovaj stol pomozi
Tamo bliže k’ prozoru staviti,
Gospe će nam stan vezak vesti,
Pa im valja što više svetlosti.
JERINA:
Hoću, majko, kako ne bih htela,
Ta tim samo činim što sam dužna,
I moja će tu vesti gospođa.
JEVROSIMA:
Oh, da mi je jošt’ danas umreti!
JERINA:
Jao, meni, kakva je to želja?
Lakše, majko, da te Bog ne čuje!
Sad da umreš, kad je ova kuća
Puna sreće i puna veselja!
JEVROSIMA:
Baš zbog toga! Kako bih ti lako
Danas legla u crnu zemljicu
Znajuć', da ih koji su mi mili
Sve ostavljam puno zadovoljne.
Što bih bolje mogla doživiti?
A pošto se kolo sreće okreće,
I za letom tužna ide zima,
Nit’ nam nebo uvek vedro stoji,
Kad bih bolje mogla uklonit’ se?
JERINA:
Živi samo i raduj se s nama.
Dosta će te i u grobu biti!
JEVROSIMA:
Hoću, kćerko, kako Bog naredi!
I kako se ne bih radovala?
Knez na glavu carsku krunu metnu,
I metnu je s Božjim blagoslovom,
Pak ju nosi slavno i na miru,
Nit’ ga spolja strah i nemir muči,
Nit’ iznutra greh i zloća grize.
U zemlji mu mir i sreća cveta,
A u kući nebesni blagoslov.
Sinovi mu dično napreduju,
Kćeri slavne daše mu zetove,
Branković mu, tvoj gospodar, slavi
Jasnom kućom novu sjajnost daje,
A Obilić, moje Vukosave
Mili vojno, svojom mu desnicom
Sedu glavu uvija vencima,
Koji nikad uvenuti neće.
Pak sad svi se u očinom dvoru
Sastadoše, i u nj’ uvedoše
Sreću, kojoj svet jednake nema.
No baš stoga, što je neviđena,
I bojim se, da bit’ neće stalna...
Ali da se k poslu povratimo;
Ja ću ovde Vukosavi mesto
Narediti, a ti tamo stavi
Vez gospođe Vuka Brankovića.
JERINA (učini).
JEVROSIMA:
Tako! Sad smo dobro namestile
Zgodno će im biti u svaku ruku.
Mogu vesti, mogu govoriti;
A kad igla oči im umori,
Mogu tamo kroz prozor gledati
Plavo nebo i zelenu travu.
De da vidim, šta ti gospa radi?
JERINA:
Pas za svoga veze gospodara.
Gledni samo kako je to krasno.
I bogato... silno suho zlato,
Sjajni biser i drago kamenje.
JEVROSIMA (gledeći):
Imaš pravo! Vidi se po vezu,
Da je kuća slavna i bogata.
A šta to sve na pasu izveze?
Gle sve krune, i sami orlovi!
I da ne znam, ko bija vezilja,
Po poslu bih na nju pomislila.
Takva beja i dok bje devojka.
Sve visoko, sjajno, neobično,
To je budna u srcu nosila,
To joj u snu pred oči izlazi.
JERINA:
Lep posao!
JEVROSIMA:
Vidi se po njemu,
Da joj duša tanku iglu vodi.
(Zamišljena.)
Da kći nije srpskog car Lazara,
Te što veze, u svog oca viđa,
Mogla bih se opkladit’ za glavu,
Da, što piše, želi i imati
Kraj svog druga, Vuka Brankovića.
A daj sada pos’o Vukosavin.
Tu je... to je... donesi ga amo!
JERINA (donese vez Vukosavin i metne ga na sto).
JEVROSIMA (otkrije ga):
Eto vidiš! Sasvim druga slika!
Ukrštene strele i mačevi
A međ’ njima lavorovi venci.
Slava bojna i venci pobede,
To je želja moje Vukosave.
No, ovde se može čisto reći,
Da na svakom od ova dva veza
Živi slika i one što veze,
I onoga, za koga se veze.
JERINA:
TI odoji mladu Obilićku,
Zato ti je uvek najmilija.
JEVROSIMA:
A kom nije to jagnješce milo?
Lijepa je, kao anđeo s neba,
A mila je k’o belo golupče.
Carska kuća njome se ponosi
A zemlja je svojim čedom zove.
JERINA:
I moja je gospa uzorita.
JEVROSIMA:
Uzorita, al’ i ponosita.
Njojzi će se svaki pokloniti,
Al’ joj neće srca otvoriti.
JERINA:
Ćuti, majko, eto neko ide.
(Pogleda.)
Njih su dvije, Mara s Vukosavom.
Oh, kako su divne i ponosne,
K’o dva struka bijela ljiljana,
Milina ih očima gledati.
|