Milan Narandžić/XI
XI
Jedno predveče odem s Brankom u jedan kiosk.
Kad onde, a ono sedi Brankova svilokosa, frajla Livija, sa jednim mladim, Branku poznatim čovekom. On baca na nju oko, ona na njega; zarumeni se, pa se opet čini kanda ga ne poznaje. Branko ju poznao, pa odma' k njoj, al' ona se izvinjva da joj je milo, al' da je već udata i da je za dalje poštedi. Branko pita mladog čoveka: "Je l' tako?" On kaže: "Jeste."
Sad mu je već dosta. Odma' iziđe napolje, a ja za njim.
E, sad pomisli samo, brate, ova mi je dala reč, šta više zaklela se da će me dočekati, pa vidiš šta se stade."
„E, šta ćeš! Takve su ženeke."
"Al' je ona bila još vrlo mlada, nevinog srca, pa kako ne bi takom prostodušiju verovao?"
„E, baš to je zlo! Bila je mlada, pa se brzo zanela, i brzo opet odnela. Na nju je samo pečatlenja magnovenje radilo. Onda si joj ti bio pred očima, posle opet došao drugi, pa te zaboravila."
"Al' jesi l' vidio da baš nema volje ni u razgovor se upušćati?"
"Nije joj više stalo do stari' spomena."
Posle smo čuli kako Livija nije ni tri godine čekala, akamoli pet, i da je od svoje volje pošla.
Branko tek uzdane, pa tuži se kako je svet pokvaren.
Odsad nije više na nju ni gledao kad je prošao pored nje, a ona je opet glavu od njega okretala.
Raspituje za Herminu. Hermina se već udala, i to za onog istog koji je kod železnice sa karucama nju dočekao, koji je sa svojim sestrama bio na viziti kod Hermine onda, u nedelju, kad se Branko u kujni s njom razgovarao, — onaj isti zbog koga je Hermina otputovala baš onaj dan kad je imao kod nje soare biti. Petar je, siroma', već davno umro. — Eto druge žalosti Branku.
Jedanput u šetnji naiđemo na gospođu Lauru. Jedva smo je poznali. Bleda, slaba, kanda je iz groba ustala. Čujemo da već dosta dece ima, al' gospodin suprug već od dve godine od podagre leži, i doktori kažu da će se teško izlečiti, no da može još dugo živiti, al' mama teši Lauru da to ne može dugo trajati, i da će ona dobiti još mladog muža.
Livin suprug naglo umre. Livija ostade mlada udovica. Mlogi ciluju na nju. Livija je sad opet rada sa Brankom što započeti, da za njega pođe. Branko ni da zna, ne iz osvete, no zato što je uvažiti ne može kad je u stanju bila u svojoj svetoj nevinosti zadatu reč pogaziti.
Livija se na to jako razljuti. Ode putovati i kaže da će si takvog mladoženju naći da će se svaki čuditi. I doista, nije prošlo nekoliko meseci, al' ona dovede sebi mladoženju da se svaki čudio. Lep čovek. Proda Livija što ima, pa odu. No naskoro nema ni novaca ni imanja, iščezne ljubov, pa svilokosa Livija ostavi sve, to jest rastavi se od svoga i postane babicom.
Branko se sad celoj stvari gorko nasmeja.
Jedanput u teatru pr'imetim jednu krasnu crnooku frajlu; oko je vatreno da bi rajbhelclu zapaliti moglo. Ona jednako na Branka gledi. Gurnem Branka da onamo gledne. Kad on onamo, a ona tek pusti oči dole pa neka tajna milost joj se na obrazu prolila. No kako Branko na stranu, a ona opet ovamo strelja. No malo pomalo tako se oslobodila, da već nije pogled natrag vukla.
Tako je bilo sutra, tako i prekosutra.
Pitam Branka šta sudi o celoj stvari. On reče: "Il' je neka velika potajna simpatija, il' je neiskazana koketa."
Raspitivamo ko je; šta je, — doznamo gdi sedi sa evojom tetkom, jer drugog nema. Svi je fale da je neko osobito stvorenje, da nije koketa kao što bi ko mislio, jer ne jedan gavaler se već opario kad se usi -ljavao naklonost i poverenje zadobiti.
Opet odemo u teater. Ona opet onde, pa ne skida c Branka oči. Branko se jako čudi.
Branko sutradan napiše pismo ovako:
„Počitajema frajlice!
Ne znam šta da o Vami sudim: il' mi se javljate kao anđeo hranitelj, ili kao neki demon, koji će me tek odsad goniti. Vi ste me očarali. Ako ima od Vaše naklonosti što u stvari, ja Vam stojim na raspolo -ženju, i to Vam izjavljujem: da kod mene nema sujetni' težnja, no ozbiljno mijslim. Ako ste kome srcem ob-vezani, dajte mi na znanje, jer nikom u takvoj deli -katnoj stvari nisam rad na put stati. Očekujući od -govor, ostajem . . .
B rank o"
Ovo pismo ću ja sad onamo nositi. No, po nalogu Brankovom, tek onda ću ga predati kad vidkm da je vredno; ako se ustezati bude, da ga ne dam.
No sad kako ću onamo. Idem da probam. Prođem pored kuće, a ona na pendžeru. Ja joj že poklonim; ona ss smeši. Vidim na kapiji cedulju, neki kvartir se ugzdaje. Ja uiutra i odma', bez da pitam kuda, k crno -okoj frajli. Ja izvinjavam se da sam kvartir pofalio, a ona ne prima za zlo. Poznavala me već iz teatra. Malo još postojim, ,a ona me ponudi sesti. To sam jedva dočekao.
,,Vi, frajlice, često u teater idete?"
„Abonirata sam."
,.Pa mloge eroberunge pravite."
,,Vi se, gospodine, samo šalite."
„Morao bi Vas o tom uveriti."
,,Al' molim Vas: ko je onaj mlad čovek što uvek lored Vas stoji?"
„Moj dobar drug."
„Pa otkud je?"
,,On je odavde nedaleko rodom, moj zemljak, al' :.tgše godina nije bio tu, neg' bog zna gdi po svetu; sad pedavno je došao iz Pariza."
„Odma' sam poznala da nije sasvim ovdašnji, po njsgovom držanju i svemu. Da sam poznata, uzela bi si '*. zatcatak kod njega dobro zapisana biti."
„On opet osobito čuvstvuje o Vami." „Ta, je l' moguće?"
Onda ja izvadim ttasmo i predam joj. Kakva je to radost biJga! Pre neg' što će ga otvoriti, metne ga na srce, pa onda čitaj.
Pita me ko je i šta je Branko. Kažem joj. Ode u drugu sobu i piše pismo. Iznese mi ga i preda. No malo zamisli se, pa ga opet natrag izipgge; kaže da hoće što da doda. Piše drugo pikšo, i to pokvari, jedva treće iziđe za rukom. Kaže mi da je prvo pre -terano bilo, da kao nepoznatom ne može sasvim pjto misli i čuvstvuje u prvom pismu pisati, zato ga je prekratila. Ja se i c tim zadovoljim. Poklonim se i odem.
Dam Branku gdasmo. On ga čita:
„Gospodine!
,,Ako bap! sudba hoće ... a ono nek bude što. Uzela sam si slobodu ... i to po Vašem -šktu .. . pisati. Ja gledim da od onoga što Vi mislite ništ' ne bud^, to jest da drugi moju ruku ne dobije. Pa ako hselrgte da. .. naše nepoznanstvo izbrihpemo.. . stoji Vam na volji...
Pau lina"
Branko kalze da ovo pismo nema ni repa ni glave. Ja mu ga tumačim. Kažem mu da je taj smisao da ona neće ni c kim da se u udadbu upušća ako se Branko 0!breče, i da ide sam oiamo.
Branko se reši. Kad oiamo, a njemu se ona sasvim dopadne, tako kao god i on njoj. Za nekoliko dana sve je već bilo u redu. Branko joj celu svoju sudbu pre -poveda. Ona jako u tom učastvuje i kaže da bi sto života za njeta žertvovala i da ga je bog doneo.
Sad navali Paulina na Branka da se uzmedu. Njemu se opet sve to nabrzo čini. On hoće da ga i ona sasvim pozna. Kaže joj hakav je on; gorim se iačini neg' što jeste. Ona kaže da će svaku sudbu c njim deliti.
Paulina već nema strplenja. Ona ovo piše Branku:
„Branko,
Dokleće ovako naš život trajati? Ti sve oklevaš, a ne znaš kako mi je. Ta ne treba tu mlogo ceremonije! Jedan sat žertvuj, pa je svemu kraj. Ja ti iskreno ispovedam, ako ovo duže ustraje, ja neću dugo živiti, jer i ovako mi je gorak život, i neka me ne bude, kad ne mogu tebe mojim nazvati.
Paulina"
Branko se tada reši i uzme Paulinu.
Paulina odma' u početku kaže Branku da njoj vozduh 1PKODI, da ona ne može sve na jednom mestu sedeti. Branko joj dopusti da prazi malo „lustrajze."
U odsustviju supruge naiđe Branko na neke pakete pisama. Morao bi i' kakvom bakalu na funtu prodavati. To su Paulinine korešpondencije.
Vrati se supruga. Brakko joj pokaže pisma. Ona odgovara da je sve te za lude držala, samo njega ne.
Prođe neko vreme a Paulina se ište na dva me -seca izvan varoši da vidi ekonomiju, jer, veli, bez nje će sve propasti. Dopusti joj i to. Paulina išla je često pored ekonomije na soare-e.
Jedan dan dođe u ruke Branku jedno pismo, mu -škom rukom pisano i a(dresirato na Paulinu. Branko ga pročita, pa ćuti.
Vrati se Paulmna. Saošiti joj pismo; ona đipi na Branha i kagke mu da je nesnosan čovek, da se ona pored njega ne sme ni c kim ni razgovarati. Prebaci mu Idu i Mariju.
Sutradan Branko nije već c Paulinom. Ugovore se da se rastanu.
Branko je opet sam. Dođe k meni i počne mi se tužiti:
,,Vidiš, Milane, kakve sam ti sreće! Jedan ideal mi je sasvim upropašćen. Sa Idom i Marijom je taj zakopan. Ja ne mogu više ovde ostati; žao mi je što sam se vraćao. Pa i vi među sobom niste jedan drugom prijatelji. Zavist, zloba, sebičnost jede vas. Zato: zbogom, možda navek, idem daleko, daleko! Laste i
ždralovi bićedu mi saputnici; nji' ćete opet videti,
ali mene ne."
Ja ga tešim, no ne da si protivusloviti. On veli:
"Ne znaš kako me bole, vas, moje, ovde ostaviti, al' šta ću, i pauku kad pokvare paučinu, njegov halov, a on traži drugo meego; jer kad mu mlogo kvare pau -činu, nestaće je, pa neće moći muve vatati, pa ni ži -viti. No, zbogom!"
Sad se Branko sa mnom zagrli, poljubi, pa se opet otme. Ja opet pa stisnem k sebi, on me poljubi, pa kaže: „Ovo je za sve moje. Fala!" Pa me opet otisne i brzo iziđe.
Dok ja za šim, a on se izgubi. Tražim ga ceo dan; nema ga nitde. Tražim ga sutra, opet ga nema. Branko je otišao.
Oad opet ostade ja sam. Dokle je Branko tu bio, u prazno vreme, ili kad mora biti, išao sam mojoj milostivoj kuzini. Odkako je bolesna bila ništ' ne spomlnje o udadbi, premda mi sve dobro čini, jer imam njeno potpuno poverenje. Al' šta mi to vredi? Zar ću uvek u nekzvesnosti ž:iviti? — Moram i ja već što kuražno učiniti, pa ma me pgga koštalo. Prositi ju ne smem, a znam da bez mone ne mols^e biti, jer se sa -svim na mene navikla,
No šta ću sad?
Makar kriminal učinio, mor!am cel postignuti. Svetozar mi je desna ruka; on je za mene sve gotooz učiniti. Ja mu nešto saopštim. On najpre misli se, pa se posle reši. Mi smo nešto veliko smislili. Nešto će strašno izići. R1l' ćemo cel dokučiti, il' možemo stradati, il' ćedu nam se svi smejati, a mi ruke na oči.
Hoću kriminal da učinim. Sad da vidite samo šta će da bude.