Mejrima/37

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

ČIN PETI
◄   ПОЈАВА VIII POJAVA IX ПОЈАВА X   ►

POJAVA IX

Mejrima. Osman ušav staje


OSMAN:
Istina je, o Alina kćeri,
Što o tebi svijet kazivaše,
Lijepa si kan’ urija s neba! —
Nu kamo ti rumenilo s lica?
Što su tako usnice ti modre?
Ili žališ za drugama svojim,
Il’ tuguješ za očinim domom?
U mome ćeš očin zaboravit’,
I novih ćeš drugarica naći,
Carevaćeš, Mejrimo, u mome.
Moja će te ostarjela majka
Oblačiti svaki dan u svilu,
U kadifu i u suho zlato;
A ja licem paziću te bolje
No zenicu u očima svojim.
(Sjeda do nje.)
MEJRIMA:
Muči, beže, nav’jek umuknuo!
Ostavi me malo još na miru.
OSMAN:
Čudno zboriš! Čemu tako drhtiš?
Previjaš se? Ruka ti je mrazna!
(Ustaje.)
Gle! Maramu zlatom i biserom
Izvezenu tu pod noge baci!
O Mejrimo, šta ti je zaboga?
MEJRIMA:
Davljaše me, pa je pustu bacih;
A u grobu i šta bi mi biser?
OSMAN:
Ja ne mogu da te razumijem!
MEJRIMA:
OH! Svoj prvi i posljednji sanak
Tvoja mlada zasnuće u grobu.
OSMAN:
Šališ li se, il' pri sebi n’jesi?
MEJRIMA:
Šala, beže, ali strašna šala...
(Proteže se na postelji.)
Ah! Ne mogu više da se držim.
OSMAN:
Valah! Nešto strašno razabiram!
 Čuje se više pušaka, ona diže glavu.)
MEJRIMA:
Ko to puca?
OSMAN:
Svati se vesele.
MEJRIMA:
Čuj! Veselja ono nije vika.
OSMAN:
Bog i duša!
(Skoči na noge.)
MEJRIMA (odupire se na ruku):
Slušaj, slušaj, slušaj,
Stotinama osiplju se puške!
Turci viču kan’ da u boj idu!
OSMAN (trčeći k vratima):
Da nijesu napali hajduci?
MEJRIMA:
Ah, hajduci! Živan, Živan, Živan!
GLAS SPOLjA:
Osman beže, ne usnuo, đe si?
Usgaj brže da nevjestu braniš.
OSMAN:
Ne plaši se, rasgjeraćemo ih:
Da nijesi makla se odavdje.
(Otide.)

Reference[uredi]


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Matija Ban, umro 1903, pre 117 godina.