Мејрима/37

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ЧИН ПЕТИ
◄   ПОЈАВА VIII ПОЈАВА IX ПОЈАВА X   ►

ПОЈАВА IX

Мејрима. Осман ушав стаје


ОСМАН:
Истина је, о Алина кћери,
Што о теби свијет казиваше,
Лијепа си кан’ урија с неба! —
Ну камо ти руменило с лица?
Што су тако уснице ти модре?
Или жалиш за другама својим,
Ил’ тугујеш за очиним домом?
У моме ћеш очин заборавит’,
И нових ћеш другарица наћи,
Цареваћеш, Мејримо, у моме.
Моја ће те остарјела мајка
Облачити сваки дан у свилу,
У кадифу и у сухо злато;
А ја лицем пазићу те боље
Но зеницу у очима својим.
(Сједа до ње.)
МЕЈРИМА:
Мучи, беже, нав’јек умукнуо!
Остави ме мало још на миру.
ОСМАН:
Чудно збориш! Чему тако дрхтиш?
Превијаш се? Рука ти је мразна!
(Устаје.)
Гле! Мараму златом и бисером
Извезену ту под ноге баци!
О Мејримо, шта ти је забога?
МЕЈРИМА:
Дављаше ме, па је пусту бацих;
А у гробу и шта би ми бисер?
ОСМАН:
Ја не могу да те разумијем!
МЕЈРИМА:
ОХ! Свој први и посљедњи санак
Твоја млада заснуће у гробу.
ОСМАН:
Шалиш ли се, ил' при себи н’јеси?
МЕЈРИМА:
Шала, беже, али страшна шала...
(Протеже се на постељи.)
Ах! Не могу више да се држим.
ОСМАН:
Валах! Нешто страшно разабирам!
 Чује се више пушака, она диже главу.)
МЕЈРИМА:
Ко то пуца?
ОСМАН:
Свати се веселе.
МЕЈРИМА:
Чуј! Весеља оно није вика.
ОСМАН:
Бог и душа!
(Скочи на ноге.)
МЕЈРИМА (одупире се на руку):
Слушај, слушај, слушај,
Стотинама осипљу се пушке!
Турци вичу кан’ да у бој иду!
ОСМАН (трчећи к вратима):
Да нијесу напали хајдуци?
МЕЈРИМА:
Ах, хајдуци! Живан, Живан, Живан!
ГЛАС СПОЉА:
Осман беже, не уснуо, ђе си?
Усгај брже да невјесту браниш.
ОСМАН:
Не плаши се, расгјераћемо их:
Да нијеси макла се одавдје.
(Отиде.)

Референце[уреди]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 117 година.