Mejrima/2
| ◄ ПОЈАВА I | POJAVA II | ПОЈАВА III ► |
POJAVA II
Novko, kašnje Ali-paša
Đe sam tu sam, već ne mogu natrag.
Zlo da kažem, gore da ne kažem.
A i kako ne bih?
Nije prazna ova huda slutnja;
Jedva otpor Živanov savladah
Da vjeridbom nekrstu ga otmem.
Al’ on mučki sad u sebi smišlja
Da s' osveti nasilju hitrinom,
Te pobjegne sa pašinom kćeri.
ZlaTurkinja popila mu pamet!
On ne vidi da bi tim sve svoje
Ostavio ovđe
Sred Turaka razjarenih kao
Sred čopora divljih kurijaka.
Pa i vezir kad bi u Travniku
Za taj slučaj čuo... Čudna posla!
Dok na Turke on podiže oca
Sin da bježi sa djevojkom turskom!
Ne, Živana koliko god ljubim,
To mu ne dam ni za živu glavu.
ALI-PAŠA:
Momče, kašnje Mejrimu mi pošlji.
Sad evo me s tobom, Novko. Šta ćeš?
NOVKO:
Da si zdravo, naš čestiti pašo!
ALI-PAŠA:
Zlo sam, bogme, s vama hrišćanima.
Kakav j’ ovo bijes u vas uš’o
Te s’ odmeće u planinu raja?
NOVKO:
Kad me pitaš reći ću ti pravo:
Da su dobri svi ostali Turci
K’o ti što si, ili i u polak,
Bog i duša! Ne znam bi li bilo
U svoj zemlji jednoga hajduka.
Al’ ovako... prosti, ja naučih
Da govorim slobodno pred tobom.
ALI-PAŠA:
I govori, od mene te za to
Ni prst mali neće zaboljeti.
NOVKO:
Ovako je tuga dotužila,
Do nokata ljud'ma dogorjelo;
Ima svaki nešto da osveti,
Pa spopada pušku i jatagan
Te se baca kivan u planinu.
ALI-PAŠA:
Da ubija i pljačka kog stigne,
Krstio se il’ klanjao svecu.
More Novko, sa tim hajducima
Zlo je vama koliko i nama.
NOVKO:
Efendijo, nama stoput gore:
S jedne strane Turci zulumćari
A hajduci pritiskuju s druge.
Zapadosmo među dvije vatre,
Drugoj nećeš, ako s’ otmeš prvoj.
U ovako golemoj bijedi
Uprijesmo svi u tebe oči;
Ti ako nam kako ne pomogneš,
Niko neće.
ALI-PAŠA:
Već se živo brinem
Da nabolje okrenu se stvari;
Samo vjerni budite padiši,
I van mene ne slušajte nikog.
Jesi li mi zato uprav doš’o?
NOVKO:
I za to sam, a i još za nešto.
ALI-PAŠA:
Da te čujem.
(Sjeda.)
NOVKO:
Gospodaru dobri,
Više si me puta zadužio,
I ja jednom da s’ odužim tebi.
ALI-PAŠA:
To je, valah, od tebe lijepo.
NOVKO:
Da t’ uštedim možda i sramotu.
ALI-PAŠA:
Šta! Sramotu meni! Luduješ li?
NOVKO:
Saslušaj me sve do kraja tiho,
Pa ti valjda neću lud izgledat’.
ALI-PAŠA:
Čudno zboriš; nu nastavi dalje.
NOVKO:
Prije svega daj mi tvrdu vjeru
Da mi nećeš istjerati silom
Ime jedno koje kriti moram.
ALI-PAŠA:
Hajd’ bogati, pogodbe se mahni,
Stvar mi kaži, a znaš s kim govoriš.
NOVKO:
Bez pogodbe prije bi mi, pašo,
Iz vilicejezik iščupao
No i jednu riječcu o stvari.
ALI-PAŠA:
Kaurine, vjera ti je moja,
Moja vjera tvrđa od kamena;
Kazuj sada da te jednom čujem.
NOVKO:
U tebe je jedinica kćerka.
ALI-PAŠA:
Šta! O njoj je govor?
NOVKO:
O njoj uprav.
ALI-PAŠA:
More, pazi šta ćeš tu izreći;
Kći mi moja na sramotu nije,
I meni je milija od oči;
Nepravedno ako je ob’jediš
Bolje po te da t’ ujede zmija.
NOVKO:
Ne kazujem što izvjesno ne znam;
A najmanje ako što slagao
Eto t' sablje, a evo mi glave.
U kćer ti se momak zaljubio,
A u nj’ ona.
ALI-PAŠA:
Dotle zla još nema;
Mlado srce ljubavlju se hrani,
Pa ne može bez ljubavi biti
K’o ni ovaj svijet naš bez sunca.
NOVKO:
Nu ako se oni đe sastaju?
Obnoć? Krišom? Tu zlo već počinje.
Momčad plaha i slaba su srca,
A pameti odveć nesmislene,
Zanesu se, pogr’ješe, pa žale.
To mi znamo i po sebi, pašo.
ALI-PAŠA:
Sam nijesi tu laž izmislio,
Znam zanago, nu ko ti je rek’o?
Kaži mi ga; Alaha mi moga!
Tomu ću je suzbiti u grlo,
Da mu tamo kao kost zastane.
NOVKO:
Ja ne moram imena da kažem,
Ta pogodba među nama stoji;
A što rekoh, da istinu rekoh
Moju glavu imaš zajemčenu.
Ta stvar ipak ne bi zagrdila
Kad bi đegod ishoda joj bilo,
Ali joj ga ja ne vidim niđe.
ALI-PAŠA:
Šta to opet znači?
NOVKO:
Da b' i htio
Ne bi mog’o vjenčati ih, pašo.
ALI-PAŠA:
Ti me plašiš; zašto ne bih mog’o?
Zašto, reci?
NOVKO:
Bolje da ne reknem;
Teško bi ti preko mjere bilo.
ALI-PAŠA:
Već i tako namučio si me,
S'ad sve reci što imaš da rečeš,
Kamo sreća izreći ne mog’o!
NOVKO:
Efeidijo, krstje među njima.
ALI-PAŠA:
Ha, krst, doista? Po r'ječma ti to sam
I slutio. Živoga mi Boga!
Sablja moja krst će zam'jeniti.
NOVKO:
Umiri se; kao mudar što si
I bez sablje nezgodu ćeš dići
Kćer udajuć’ štogod brže možeš.
Samo dotle dobro na nju motri;
Ogmica je obična u Bosni,
I ne štedi ničijega doma.
ALI-PAŠA:
O kauri, proždrla vas zemlja!
I otmicom već pr’jetite meni?
More Novko, ime toga momka
Kazaćeš mi, il’ ćeš poginuti.
NOVKO:
Ako više ni u Ali-paše
Vjere nema poginut’ ne marim.
ALI-PAŠA:
Hej, nestalo i te vjere puste
Što nam srce i mišicu veže!
Idi zbogom da odahnem malo;
Sve sam čuo što imađah čuti.
Nu istina ako sve ne bude,
Već ako si kroz san što vidio,
Ja ne bio Turčin, poginuo,
Ako više išta ti usnio.
NOVKO:
Nemam kuda ispred vlasti tvoje.
(Otide.)
ALI-PAŠA:
Jest, Mejrima od vremena nekog
Duboko je nešto zamišljena;
Mrk joj pogled, a usiljen osm'jeh,
Malo zbori, ne šeta po vrtu...
Crna vraga i njegova posla!
Sve će biti k’o što reče Novko.
Šta ću sada? Ponajprije idem
Da iskušam domaću mi čeljad.
( Otide.)
|