Mejrima/18
| ◄ ПОЈАВА III | POJAVA IV | ПОЈАВА V ► |
POJAVA IV
ŽIVAN:
O Ljubice! Svud te tražim; đe si?
LjUBICA:
Ha! Evo ga, evo njega, glavom.
MEJRIMA:
Neka dođe; to i volim: valjda
Neće smjeti poreći što rekoh.
Vrata ću mu sama otključati.
ŽIVAN (ušav):
Ti! Ti ovđe!
MEJRIMA:
I čekam te, vidiš.
LjUBICA:
O Živane, božije ti majke!
Ko je ova žena, il’ đevojka,
Ili đavo, šta li je, ja ne znam;
Sad mi otkri hudu, strašnu tajnu:
Kakvu drugu mimo mene ljubiš?
ŽIVAN:
Dobro reče, to je crni đavo,
A Bog ga je za me privezao
Da me prati vječito za kaznu,
Te svud jamu ispod mene dube.
I na Boga da se ne osvrćem
Imena mi njegovog! Sa zemljom
Sada bih je ovđe sastavio.
MEJRIMA:
Zar ti mene! Prodrzljivi robe,
Ja se smijem ludoj ti prijetnji.
ŽIVAN:
Bježi, brže bježi dok te n’jesam
Na ulicu sramno izbacio.
(Pogledav ga prezrivo Mejrima veli Ljubici:)
MEJRIMA:
Najprije sam tebe svjetovala
Da tu zmiju ne primiš u njedra,
Jer bi t’ otrov na srce izlila,
A sada ti užasno prijetim;
Ne budeš li mene poslušala
Jaoh tebi, Vlahinjice, jaoh! (Otide.)
LjUBICA:
Sad sve vidim, sada sve poimam,
Tvoju tugu i moj tajni bojaz.
O Živane, Bog te ne ubio!
Kad bijaše drugu zavolio
Zašto mene da nevjerno prosiš?
Je l’ istina, tako t’ majka živa,
Da te otac na to primorao?
ŽIVAN:
To li ti je bezumnica rekla?
LjUBICA:
Je li kakva druga, il’ je ona,
Licem ona meni suparnica?
ŽIVAN:
Već ni ona, nit’ ikoja druga.
Sad, van tebe, ni za kakvu ne znam
Žensku glavu, nit’ ću odsad znati.
To ti velim, pa ne pitaj dalje.
Hajd’mo kući. O slučaju ovom
Nije vr’jedno ni s kim da govoriš.
(Otidu.)
|