Mejrima/15
| ◄ ПОЈАВА VIII | POJAVA I | ПОЈАВА II ► |
ČIN TREĆI
POJAVA I
HASAN:
Šta je ovo te svi zamuknusmo
Kao da su
Olovom nam usta zalivena?
RUSTAN:
A nije li dobro i ovako?
Ne prekidaj divno mudrovanje.
FEIZ:
Ja se samo za nas momke bojim
Od mišljenja da ne pos'jedimo.
ĆAMIL:
TOG bojaza mog’o bi vas lako
Oslobodit’ vezir u Travniku.
Ko još viđe da je pos’jedila
Odsječena za mladosti glava?
FEIZ:
Oho, beže, krupna ti je šala.
Još veziru ne skovaše sablju
Kojom naše da siječe glave;
A dina mi, da je i skovaše
Njemu bi se, kako mislim, beže,
Prelomila preko našeg vrata.
ĆAMIL:
Ja poznavah k’o što vas poznajem
Nekadašnje baše sarajevske.
U njih nešto vrat podeblji bješe,
Pa ga sablja Avdurman-vezira
Presiječe kao kokoškama.
Jedan od njih, to lijepo pamtim,
Feiz-beže, tvoj j’ imenjak bio;
Zla je slutnja kod imena jednog
Da ne bude jedna i sudbina.
FEIZ:
Inako bi slutio po tome:
Imenjak bi mog’o imenjaka
Da osveti.
Više nema nekadašnjih baša
Da na vjeru vezirovu idu
Ostavljati u Travniku glavu.
No ako je što veziru do nas,
Sam će doći da nas ovđe traži,
D mi ćemo ljudski dočekat’ ga.
RUSTAN:
Sad bi njemu malo teško bilo
Mučiti se amo u pohode;
S mnogo strana u goste ga zovu,
I divan mu zgotoviše objed.
Dobro rekoh što tu prije rekoh,
Svoje maslo sam će pokusati.
HASAN:
Mahnimo se sviju lakrdija,
Te upad’mo pravo u besjedu
Za koju se ovđe sakupismo.
Novi ferman uzmutio zemlju,
Na nožima neđe ga razn’ješe,
A nogama neđe pogaziše,
Svud prokleše, niđe ne primiše.
Glas je taki; šta ćemo mi ovđe?
RUSTAN:
Kada poče zašto i ne svršiš?
Posavina, Stari Vlah, Podrinje,
Sva Krajina i Hercegovina
Spremaju se udrit’ na vezira.
Ovaj, vele, svu je oko sebe
Sakupio svoju malu vojsku,
Te k’o mačak psima opkoljeni
Iz Travnika nakostrešen puše.
ĆAMIL:
Tako vele, nu je li sve tako?
RUSTAN:
Mi smo skoro u sredini Bosne;
Kad zauji rat unaokolo
Hoćemo' li spavati k’o gluhi,
Il’ se braći odazvati? Kaž’te.
DURAT:
Tako štogod i ne pitaj, beže.
Ne reče li da smo u sredini?
Sveđ srijedu grli okolina,
I kud hoće zanosi je sobom.
Kad vjetrovi sa svih strana duhnu,
Pa u jedan saviju se vrtež
Sve odnose što je među njima.
Sad nam nije dogovarati se
Je li nam se laćati oružja,
No koliko dići nam je ljudi,
Đe i kada svi se sakupiti,
I na čelo koga postaviti.
RUSTAN:
Ja ću dati četirsto momaka.
HASAN:
A ja dvjesta, jer ne mogu više.
FEIZ:
Ja toliko koliko vas oba.
DURAT:
Tu već ima tisuća i dvjesta;
Tisuću ću drugu dopuniti.
Vi ostali još dodajte dvije,
Da četiri tisuće pušaka
Svega bude iz Visočkog polja.
OSTALI:
Pristajemo.
DURAT:
Bude li do nužde
Još toliko, valah, dati ćemo.
Do tri dana, a do pet najdalje
Nek se vojska slegne u Visoko.
Onda ćemo birati i vođu.
HASAN:
Dotle će se vratiti i ljudi
Da izvjesno kažu nam šta biva
U Travniku i po c’jeloj zemlji.
ĆAMIL:
Ali-pašo, koga si se jada
Ukočio tako na divanu?
Da iz usta dimova ne puštaš,
I očima često ne sijevaš
Mislio bih da si od kamena.
ALI-PAŠA:
Nešto gledam ovo mrko nebo
Munjavinom kako je nabreklo,
Al’ u crnim oblacima tiho
Jošte šute uspavane munje;
Baš lijepo dok se ne probude.
Zlo je sl’jepcu, samo jedno dobro,
Što nikakve pogibe ne vidi;
Dok veselo uz gusle pop’jeva
Dušman puškom na srce mu cilja,
Puška plane, a sl’jep pojuć’ pane.
HASAN:
Nu! Padosmo opet u vitije
Da hvatamo mušice po mraku.
Okani se tvojih priča, pašo,
I što misliš jednom nam izjavi.
ALI-PAŠA:
Izjaviću ako je tu koga
Da me čuje i da razumije.
Na vezira vi se opremate!
Nu šta da se trudite do njega
Kad i doma imaćete posla?
DURAT:
Bi li vezir na nas udario?
Biće junak, ako to učini.
ALI-PAŠA:
U Travniku odveć mu je l’jepo
Da bi htio mir kvariti sebi;
On će samo namignut’ na raju,
A raja će po svim nahijama
Na mig njegov ustati za trenut.
HASAN:
Nju dizati? Proroka ti, šuti,
Nije dotle vezir poludio.
ALI-PAŠA:
To bit’ može prije nego misliš,
Mogli bismo danas zamrknuti,
A da sutra i ne osvanemo.
HASAN:
Il’ se šališ i hoćeš da plašiš,
Il’ doista ima šta u stvari?
ALI-PAŠA:
Ovđe sam vam rekao već jednom
Da se raja nešto čudno kreće;
Od onda sam sve motrio na nju
Bi l’ joj kakva uhvatio traga.
Malo doznah, nu koliko treba
Da budemo dan, noć, na oprezu.
Potajno je raja oružana,
Al' od koga, to još dobro ne znam,
Već sve mislim od koga bi bila
Ako nije od samog vezira.
HASAN:
A na bunu da je ne podtiče
Ta Hrvatska, il’ Srbija b’jesna?
ALI-PAŠA:
I to sumnjah, nu doznadoh opet
Da odlazi mnogi knez veziru,
A knezima vezirovi ljudi.
Sav taj mutež u Travniku ključa.
DURAT:
Je li tako? Valah, neka bude;
A mi raju brže pretecimo,
Pokoljimo i mlado i staro,
Da već nema vezir s kim da pr’jeti,
Ni za koga da car hate piše.
ĆAMIL:
Jesi li se, beže, pomamio?
Kad na putu ris te gladai čeka
Na risa ćeš poći da udariš?
ALI-PAŠA:
Ne mogu se dosta načuditi
Kakve tu nam besmislice zbija!
Njemu sveje do Stambola ravno.
Bre, lasno je bubati koješta,
I pušeći tiho na divanu
Izricati da s'ječemo raju.
Ali evo muke i nevolje,
Raja više sjeći se ne pušta,
Nego gleda da nas isiječe;
A mi smo joj za doručak samo.
Pa još sada kad je vezir nudi,
Kad joj može prizvati u pomoć
I Latine čak iz Arnauta
Raja, bogme, nadaleko smrdi.
Vi smjerate da iz svih nahija
Saberete u gomilu vojsku;
Da vas samo na tom poslu vidim.
Sva je Bosna goram’ prepletena,
A sve gore hajducima vrve,
I svi klanci njima u rukama;
Tim nahija svaka odsječena,
I u svakoj zatvoreni Turci
Sa zakletim svojim dušmanima.
Eto, braćo, kako stvari stoje.
FEIZ:
Valjda neće sve ni tako biti.
ALI-PAŠA:
UZMI, beže, sto do dvjesta ljudi;
Ako s njima prođeš preko Zv'jezde,
Duboštice, ili Nabožića,
Poklanjam ti dva tovara blaga.
FEIZ:
Alaha mi? Ako je sve tako
Đavolji bi to posao bio.
DURAT:
Pos’o teži nego što mišljasmo,
Al' ne takav da nam straha zada.
ALI-PAŠA:
I još znajte, svi begovi glavni
U Krajini ostaće na miru.
DURAT:
Ko to veli?
ALI-PAŠA:
Ja vam za to jemčim.
HASAN:
Da, zadobi Bišćanina kćerkom.
ALI-PAŠA:
Pa i pisma evo iz Mostara:
Hercegovac ustajat’ ne misli.
RUSTAN:
Zakl’o bih se, dina mi, od muke.
HASAN:
Koje jade da radimo sada?
ALI-PAŠA:
Sve da đegod i ustanu naši,
Mi mirujmo ovđe; sa Vlasima
Postupajmo blaže no ikada,
A veziru brže poručimo
Da padišin ferman poštujemo.
Lako ćemo kašnje izraditi
Drugim boljim da ga zam'jenimo.
Tako samo po pameti mojoj
Ovaj oluj mimoić’ nas može.
FEIZ:
Kad bismo te baš i poslušali
A vezir bi raju ipak dig’o,
Šta bi onda ti radio, pašo?
ALI-PAŠA:
Već ako je nama u Stambolu
Svakojako propast nam'jenjena,
Tad ja prvi istrgnuću sablju,
I vodit’ vas na smrt il’ odbranu.
Nu sve dotle pokoran sam caru.
DURAT:
Vi šurujte s rajom i s vezirom,
Ja vam o tom ne okaljah obraz.
U kulu se volim zatvoriti,
I svojom je potpaliti rukom
No da stidno pokleknem pred njima.
RUSTAN:
I ja tako, Durat beže, velim;
Bolje mrtav no ponižen rajom.
(Svi ustaju da pođu za Duratom.)
ALI-PAŠA:
Vi radite kako vam je drago,
A ja ću vam izjaviti jedno:
Ko god počne prikupljati čete,
Il’ ma kako napadat’ na raju,
Ja ću glavom ustati na toga,
I sa zemljom sravniti mu dvore.
Sad idite.
DURAT:
Lakše, Ali-pašo,
S pr’jetnjama si odveć uskorio;
Ne znam komu bolje dolikuju.
Što ti nama samo pr’jetiš, gledaj
Da na tebi mi ne izvršimo.
(Odlazi sa društvom.)
ĆAMIL:
Na riječ’ma još su dosta smjeli,
Ali bojaz prodr’o im u srce.
Hasan, Feiz već se kolebaju;
Nema ništa od otpora njinog.
ALI-PAŠA:
Ja ću ipak ponoviti nalog
Po selima nahije mi c’jele
Da s Vlasima svud miruju Turci,
I u čete nikomu ne idu.
Samo kad bi top s kule mi puk’o
Nek dotrče amo pod oružjem.
Nu najprije imam drugi pos’o
Da izvedem. Ti poznaješ Novka...
ĆAMIL:
Poznajem ga dobro.
ALI-PAŠA:
I znaš da je
Važan čovjek među hrišćanima.
Danas ženi sina. Bi li htio
Da do njega pođeš s nekom mojom
Porudžbinom?
ĆAMIL:
Na sve Vlahe mrzim,
Ali kad ti želiš, drage volje.
ALI-PAŠA:
PO mrzosti nikad se ne vladaj,
No po zdravom umu. Hodi sa mnom.
(Otidu.)
|