METAMORFOZA
Snevam da sam zaspao u polju
Zimi. Džbunje beše golo, nago;
Belila se polja, sneg je vejo
Na mene se beo pokrov slago.
U tišini sva božja stvorenja
Kao da se za odmorom grabe:
Ispod leda spavale su vode
Ispod zemlje gušgeri i žabe.
Ćutali su pupoljci pod korom,
Zagrlivši u snu jedno drugo
Spavao sam i ja sa prirodom,
Spavao sam tvrdo, slatko, dugo.
Snevam da sam pren’o se iza sna:
Neko snežni pokrov trže s mene,
Toplo sunce grotom se smejalo, —
Džbunje pupča, polja se zelene.
U okolo hiljadu glasova
Uz šuštanje nabujalih voda:
Uzavreli vivci, došle čaplje,
Stoji kreket žaba, klepet roda...
Šta je ovo? I u mesto mnogo
U pameti misli da premećem —
Napeh pluća od silne radosti
Da zapevam? Ne, — da zakrekećem.
