Memoari (Matija Nenadović)/IX

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Memoari
Pisac: Matija Nenadović
Memoari
Memoari Matije Nenadovića


Asan-paša pokupi oko 1000 Turaka; preko Jadra prodre u Šabac. Od šabačke nahije kmetova oko 20 otidu, predadu se i odnesu zairu. Asan-paša zadrži deset a one druge pusti kućama da drugim kažu, da ne slušaju valjevski̓ ̓ajduka i Karađorđa, no da budu caru pokorni. A i od Bosne dolaze glasovi, da će letos velika sila udariti na nas, a šabačka nahija zbrkala se: jedini s nama, a jedni s Turcima. Sad naša vojska zaželi da ja budem s njima a da ne idem u Sovet; i Karađorđe odobri govoreći: daje sad najnužnije od Turaka se braniti, „a lako ćemo, veli, Sovet potpun iti; treba i druge sovetnike, koga narod zaželi i vojska zakte, poslati”.

Sad kako Asan-paša dođe u Šabac, pobojimo se da neće na valjevsku nahiju udariti. Dođemo na Dumaču u Topolik s našom vojskom, počistisMo onaj nemački šanac, čuvamo, a vojska po Topoliku oko Dumače. Izlazimo oko Šapca do baira, dođu Turci, bijemo se po polju, a kad Turci umnože topovima na nas, a mi se opet uklonimo. Odemo noćom u Kitog. A kad Turci svoja goveda isteraju da pasu, jurišimo, goveda otmemo, govedare pobijemo, jedva koji uteče. Jedanput smo oteli 230 komada, prodali, podelili koliko nas je bilo. A mnogi put po srpskom i turskom bairu po vas dan se tučemo, udari tane moga dobroga hata u nogu i oronu, posla̓ ga u Zabrežje kući. (Da, mi smo stari Mijaljevića šanac na Zabrežju počistili, i onde našu familiju smestili, i onde džebanu spremamo i vijemo.)

Jedan dan izađoše Turci u polje pod bair. Ja pojašem stričeva hata (što je Gušancu dao sto dukata, ali je dobar bio), te se vas dan tukosmo i pregonismo, dok hatu udari krv na usta i na nos; ja ga u logor dovedem, pak manjka. Rekosmo, da ga je udarilo tane u usta, jerbo kad trči vrlo je otvarao usta i zijao.

Petrov post nastade [27. maja 1806.]; počeše dolaziti bosanski kapetani i male paše, ići-tuglije, i očekuju travničkog vezira prema Badovincima. Kazuju nam prijatelji, da je vojske prema nama mnogo (jerbo je samo valjevska nahija i to ne sva — naša valjevska nahija čuva od Krupnja, od Sokola, i od Užica — i šabačka; ali je šabačka razdvojena i rogobatna). Kažu prijatelji, dok dođe vezir i Krajišnici, da će biti više od pedeset hiljada. Pišemo mi gospodaru Đorđu: da ̓oće na nas mnogo biti Turaka; i da ovi Turci taki glas pušćaju u narod da oni ne idu da Srbe porobe, no samo idu da Srbe caru u rajaluk nateraju, i da careve teskere koje oni sa sobom nose prime i caru arač dadu, pa će se vojska vratiti i da je veće Mačva i Pocerina svoje ljude poslala, i Sirčiću paši, i alaj-begu, i krajišničkom kapetanu iz Novoga Musta-begu, koji su na Badovince na ovu stranu prešli, mnoge kočije travu im u logor odnose i drugi izmet čine; a valjevska nahija nije kod nas sva u skupu, na mnogo čuvaju, od Sokola i Srebrnice; zato se bojimo da nas Turci ne pobede; zato ga molimo da nam dođe ili što više vojske pošalje. On — Karađorđe — piše nam: „Budući da Omer-paša polazi na ovaj kraj, i hoće na Ćupriju, zato ja moram ga čekati, i u ime Boga, kako i̓ razbijem, ja ću tamo doći. No kad Turci govore da oni samo idu, da nas caru pokore i teskere dadu i arače uzmu, pak da se vrate, a vi gledajte prema njima lackajte i̓ i zavaravajte, kako najbolje znate, dok i ja ove razbijem i tako prispem”.

Ovo sam zaboravio i preskočio. Kad je naša vojska, po drugi put, 8. maja 1806., izišla na Vračar, Miloje Petrović načini šanac u Ciganskoj Bari, kud protiče Mokri Lug preko livada u Savu; na sredi namesti nekoliko topova, puca na varoš, i na grad, a Turci sa ćoška od Varoš-kapije na njega bacaju. Tobdžija je turski bio Čanak-barjaktar, i dobar nišandžija. Onda je i Jakov sa 300 konjika očô na Vračar, dok su Turke zaplašili i u grad sterali. Jednu noć odu svi s Vračara konjici, i sakriju se u majdanu, u onu rupu, gde je sada groblje; a kad Turci iziđu u Mokri Lug i Vračar da traže trave, onda oni istrče iz majda-. na, preseku Turke, i dosta i̓ pobiju, i stric Jakov dovede dva vezirova imraora, jedna kola i dva konja. I bio se neko vreme na Vračaru, pak dođe opet Šapcu, a Miloje ostane u šancu, u Ciganskoj Bari kako sam gore kazao.

Da, i ovo sam malo preskočio. Sedeći mi u Topoliku i tukući se oko Šapca u Petrov post, namislimo da jurišimo na Šabac; a budući da se mnoga so u Šapcu zastala, pozovemo koji će se upisati samovoljno na juriš, i osim pljačke sva so da bude samovoljnicima naknada, i napisasmo 200. Damo svakome sačme i dramlije da po pet metnu u svaku pušku. Razredimo: Cincar-Marko [Kostić] sa jalije, najbolji junak, reši se sa sto bećara udariti na kapiju donju; naredimo, da Cincar-Janko [Popović] sa sto bećara sedne u lađu više Šapca i niz vodu da se izveze u kuće na jaliju, jerbo od Save stoji otvoreno, nikakve tvrđe, i da upadne u kuće i donju kapiju otvori; Živko Dabić da udari na gornju kapiju da Turke zamamljuje, a mi svi drugi okolo šancu da se prikučimo, premda je jendek pun vode, preći se ne može. One raketle, što sam iz Beča doneo, počnemo bacati, svaka vojska dospe na svoje opredelenije, no Cincar-Janko ne pogodi na jaliju otvorenu od Save, kako bi odma mogao donju kapiju otvoriti, no ode niza Savu. Ovi čekaju na kapiji i biju se, sa sve strane puške neprestano pucaju; dok Asan-paša vidi da niotkuda opasnosti nema, jerbo okolo u jendeku voda, a gornja kapija vrlo tvrda, — paša i svi Turci na donju kapiju nagrnu i tako sebe obezbede, premda je bilo dosta mrtvi̓ i ranjeni̓ od obe strane. Mi se vratimo u naš logor u Topolik. Ovo je bilo u mesecu juniju 1806. godine.

̓Ajde i ovu besposlicu, san, da vam kažem, ali se meni gotovo pogodilo. U Topoliku jednu noć snim ja, gde idem lepo na nogama, ali moja glava odsečena, i ja je nosim u rukama, pa se seti̓ da je metem na vrat ne bi li prirasla, i metu̓ je, pritiskujem odozgo, ne bole me, ali neće da priraste, skinem opet i držim u obema rukama, a idem; opet lepo je upravim da ne bi brada nakrivo ostala, i opet metnem na vrat gdi je i bila, pritisnem, a ona priraste. Pita me jedan koji je blizo mene i gledi: „Priraste ti?” veli. — Pipnu̓ ja oko vrata, al̓ ona prirasla; kažem: „Priraste — reko̓ — al̓ ne znam je li pogodilo ono jedno u drugo što se govori i guta”. — „E — veli, — da nije pogodilo, ne bi ti mogao govoriti”. — Sad, deco, smejte se vi, ali dok vam posledak kažem, mal̓ da nećete reći: bilo je istinito predskazanije neko.

Sedeći mi u Topoliku, Stojan Čupić ̓oda sa nešto čete oko Drine. Dođe nam i kaže da je se on sastaj̓o sa četiri bosanska bega, i da su mu govorili: „Pošljite ljude našemu veziru, primite aračke teskere i kabulite caru pokornost, pa ćemo se mi svi vratiti”. „No”, veli Čupić, „neka ide prota sa mnom u ordiju, da teskere primimo, ne bi li se Turci vratili. Ako li se pobijemo, vrlo je mnogo Turaka, nećemo dževap moći dati”.

Sad navali na mene Jakov i pop Luka: „Idi, idi sa Stojanom, ne bi li štogod fajde bilo. A eto i gospodar Đorđe piše, da gledamo kakvim načinom, ne bi li Turke zadržali, dok bi i on stigao”. Tako, i bez moje dobre volje, odem sa Čupićem na Drinu. Posla on svoje ljude, i dođoše ona četiri bega, koje kao reum (ili bošnjački: taoce) u naš logor pošljemo, a ja i Čupić sa alaj-begom Sirčićem i kapetanom novskim Musta-begom, dođemo na Badovince, u njinu ordiju s ove strane Drine, gdi je paša Sirčić iz Goražda. Dadu nam jedan čador i dočekaju kao najbolje prijatelje. Na pitanje paše zašto se bijemo, kažem, da se mi ne bijemo s carem, no samo sa zulumćarima, koji i careva vezira i dobre Turke, pa i naše knezove isekoše itd. — „Hoćete li vi primiti careve teskere i caru arač dati, da vam pošljemo jednoga sa 60 Turaka?” — „Hoćemo”, kažem. — „A koga ćete za aračliju?” — Kažemo Sirčiću: „Hoćemo tebe. Ti imaš raju i znaš kako raji treba adalet”. — „Tako ćete”, veli, „sutra, kad pred vezira odete, kazati, a vezir će dati koga vi hoćete.”

Sutra pođemo preko Drine u veliku ordiju. Uđe Čupić, lađa prepuna; ja kažem da ne smem, ali đavo navr lađe sedi, Kulin kapetan, čovek oko 30 godina, odeven, prikladan, povika: „Ulazi, ulazi, pope; kad ja smem, i ti smeš”. Uđem, a kad bismo nasred Drine, a Kulin kaže: „Vala imam dva književnika, jedan turski a jedan vlaški, oba su bogomoljci, jeda i ja s njima na selamet iziđem!” Čovek veseljak. Pređemo, i ja i Čupić, čekamo dok nas zovnuše u jedan vrlo golem čador. Kad tamo, sedi šest paša, tu je i naš domaćin Sirčić, i više od dvadeset kapetana. Sede, a mi stojimo. Pita nas jedan: „Zašto se vi s carem bijete, i zašto se caru ne pokorite?” — Ja kažem: „Mi smo svagda našemu caru pokorni kao i naši dedovi i ocevi što su bili, i mi smo i sada caru i većilima pokorni. No sva gospoda i sva Bosna znade, kako su da̓ije postale, Hadži-Musta-pašu ubiše i tuna u Skočiću Smail-efendiju, i ćadija̓u i Srebrnicu po̓arati, da mogoše, pak nam isekoše sve knezove i kaluđere i moga oca. Sva gospoda znade kako je on caru i vezirima izmet činio”.

Pet glasova, koje od paša koje od kapetana, uglas rekoše: „vala tako je, nije u Vlâ ostao caru onaki izmećar, kao što je bio knez Aleksa. Svi znamo da je na pravdi poginuo”.

Onde je sedio vezir, ali mi ne znamo koje je. — Pita: „Kada je dolazio Bećir-paša i da̓ije isekao, zašto vi se ne umiriste no opet vojujete?” — Ja: „Jeste Bećir-paša došao i da̓ije isekao: ali je Gušanac-Alija sa krdžalijama dahijska tevabija, i gori je nego sve dahije. A što smo mi novaca dali, dok smo Bećir-pašu otkupili od Gušanca i njegovi̓ krdžalija!” — Reče Sirčić alaj-beg: „Istina je tako, ja sam sa vezirom u Beogradu bio i očima gledao”. — Pita: „A zašto se niste predali Asan-paši, kad je došao s vojskom u Šabac?” — „Kako je došao Asan-paša u Šabac, odma je otišlo 40 kmetova i dva kaluđera od šabačke nahije, i zairu odneli. On neke pusti, a pola i̓ poapsio, i u apsu dosad su petorica u gvožđu umrla. Iskali smo da i̓ po našemu zakonu sa̓ranimo, i nije dao. Pa ko sme onakome otići na predaju? Poslali smo caru mizare i tri kneza, i molimo da nam pošlje jednoga vezira i vojske, da krdžalije iz Beograda isteramo, i onda se možemo svakom dobru nadati.” — Paša: „Ako ste careva raja, ̓oćete li careve teskere primiti i arače dati, pak će vezir svu vojsku natrag vratiti? I ako nećete u Beograd ili Šabac, a vi uzmite da vam vezir dade jednoga, koga vi begenišete, sa 60 Turaka, pak usred vilajeta načinite jednu kuću, i onde arače pokupite i caru pošljite, a da mi vojsku vratimo”. — Kažem da ̓oćemo, „i to ćete kod Boga sevap veliki učiniti, da sirotinju sa tim umirite”. — „A ̓oće li Karađorđe doći da i on arač dade?” Kažem, da ̓oće i on i svi drugi, i malo i veliko. „E dobro — kaže, — a vi koga hoćete od paša, sa 60 Turaka i bošče (teskere) uzmite i vodite, a vezir će otpustiti vojske; ali ćemo nekoliko vojske i ovde držati, dok vi arače pokupite. No koga ćete uzeti od Turaka?” — Kažem, da hoćemo Sirčića pašu, jerbo on ima dosta raje, a i po nemačkoj krajini najpre je došao u šabačku nahiju i sirotinju lepo umirio, i nikakva zuluma nije bilo, i proče.

Oni svi povikaše Sirčiću: bumbareći tj. srećno, srećno! Mi se poklonimo i odemo preko Drine opet na konak kod Sirčića, koji se veće poče spremati. Milo je meni i Čupiću, i pišemo Jakovu na Šabac kako smo ugovorili. A i vezir posla buruntiju u Šabac, da Asan-paša ne izlazi napolje i ne zameće kavge, niti se više bije — mir je ugovoren, i da otpusti one kmetove koji su kod njega u gradu.

Pitate me, deco: A da ste vi doveli 60 Turaka i teskere doneli, bi li Karađorđe one Turke isek̓o i teskere popalio? — Ne bi, no bi mu jošte milo bilo. Mi bi na one teskere pokupili arače, jerbo bi naš narod dragovoljno davao, samo da carske teskere dobije. Pa kad bi sve pokupili, mi bi našega aračliju spremili otkuda je i došao a kazali bi: da ćemo ove aračke novce poslati caru; a mi bi one novce lepo za džebanu upotrebili, i ne bi nam bilo badava što smo ranili oni̓ 60 Turaka. Šta je to prema našoj vojsci, među nama, a nije u gradu! A mogli smo (tim načinom) i celu godinu mirni biti od napadanja turskoga, rastežući u kupljenju i proče.

Veće puče glas po ordiji: mir, mir — i svi kapetani sve svoje siromašnije otpustiše vojnike, i poslaše kućama, i svoj Bosni je milo. No sad da vidite. Čovek ugovara, a Bog rešava.

(I ovo sam zaboravio. Kad smo ja i Čupić došli u ordiju, zastali smo popa Galonju iz Mačve, i više od dvesta kočija mačvanski̓, gde dogone drva i travu i drugi izmet po ordiji Turcima čine.)

Mi smo zaiskali među nas Sirčića, kako sam gore kazao; ali, kako mi novski kapetan onda kazuje, pop Luka poslao pismo kapetanu Ali-Vidajiću (koji je onda za pašu vanzirao), da se on kao nji̓ov spahija za nji̓ovu nahiju podu̓vati, i da će njega narod najvoleti, i dosta kmetova potpisati. Za ovo ne mogu jemstvovati, da je pop Luka bez dogovora pisao. Mogao je i ko drugi od šabačke nahije u ime njegovo napisati Vidajiću i kmetove potpisali; jerbo na moje posle pitanje popa Luku, kaže mi da nije on pisao.

Sad sprema se Sirčić, a sprema se Ali-paša Vidajić. Sirčić s ove strane Drine, i sa njim njegov sin Ali-alaj-beg; i Musta-beg iz Novoga kapetan i drugi Krajišnici drže stranu Sirčiću. A Kulin kapetan i drugi drže stranu Ali-paši, da on teskere ponese. I tako među nji̓ raspra.

Zovnu mene i Čupića u pašin čador. Sedi paša, alaj-beg, novski kapetan Musta-beg i više Krajišnika pod čadorom. Onda kapetan poče: „Pope, od našega mira i ugovora nema ništa, kad vi među sobom niste složni. Vi hoćete Sirčića pašu, pop Luka ište Ali-pašu, a mi i sva ordija ne damo drugome; a Kulin i njegova orta ne da Sirčiću, no hoće Ali-pašu. I sva se ordija podelila na dve strane, i hoće krv da legne među nama. Zato neće nijedan poći. No ̓̓ajdete da vas izvedemo na ono mesto, odakle smo vas i uzeli, a naše Turke da vratimo nama, pa idite i kažite: — Eto sve ordije i vezira (Ibraim-paše) u Šabac; i ko je raja neka dođe u Šabac, donese dugu pušku, dva pištolja, i nož veliki u liko svezano, i neka u Šapcu izmet ordiji čini, pak kome Bog što dade. — No odma spremajte konje da vas lipo izvedemo i s naše vire skinemo”.

Mi jedva dočekamo. Dok naši konji biše spremni, dođe oko 200 Turaka Krajišnika, sve mizdrak u ruci, po četiri po pet čelenaka za kapom krivom krajišničkom. Pođe on i alaj-beg, prate nas, i ništa nas ne čuvaju. Dođemo u Crnu Baru, odjašemo od konja, čekamo da naši dovedu ona četiri bega, da se razmenimo, no nema i̓ — a već noć. Počeše Turci pod jabukama klanjati akšam (njinu večernju molitvu); ni u po molitve ne svršiše, al̓ povika alaj-beg Sirčić: „Musta-beg! binja, binja! murtatluk (tj. jaši, jaši! prevara je). Sad će Vla̓ opkoliti nas ovde daleko od ordije”. — Ja poče̓ govoriti, da to nije prevara, no da naši nisu pogodili na koje će mesto one begove dovesti, i da se oni nikakve prevare ne boje. Dok ja toliko reči izgovori̓, a oni svi prekidoše molitvu, i već na konjma. Izjâsmo i ja i Čupić. Pođosmo, a oni ti nas okružiše onako kao svatovi neveste, i pođosmo. Kad ja vide̓ da idemo opet u ordiju, pade mi mraz na obraz; ali opet se prikučim njima dvojici i reknem: „Zaboga, begovi, nemojte tako, da idemo obojica, no da se jedan vratimo u Šabac, da one begove dovedemo na ovo mesto”. — „E — reče — ti ne možeš ići! A koji će drugi?” Ja kažem, bar neka ide Čupić. — „Dobro, Čupić može ići; neka ide, a ti ćeš s nama”. Ali se to razgovaramo sve u brzome jašanju. Vrati se Čupić i ode; ja sam ostado̓, samo jedan momak, Ivan Bugarin, nosi dva pištolja za pojasom. Sad oni se boje da momak ne ubije koga, a neće da mu puške uzmu, valjda da me ne plaše, no kapetan novski dotera konja blizo, pak reče: „Dede, đače, udri iz tvoji̓ pištolja u onu jabuku; ako budeš pravi dal-krlukčija, biće ti pet dramlija u pištolju (al̓ su oni čuli da smo svakom podavali, kad smo malo pređe na Šabac jurišali, da u pištolje meću po pet dramlija); ako li ne budeš, a ono ništa”. — Neće momak. Ja povičem: „Udri, udri!” (Setim se da oni ̓oće da mu pištolje isprazne). Poteže moj Ivan, svu jabuku našara dramlijama kao det̓o kljunom. — Novljanin: „Aferim, more, baš si dal-krlukčija” (koji rukom za golu sablju ̓vata). On opet: „Udri more i drugi”. Te moj Ivan i drugi.

Što većma pada mrak, to oni mene većma okružavaju. Kako dođemo u tabor, mene u čador, zapališe sveću, i jednoga pobratima pokraj mene, sedi, a oko čadora straža. Svuda sede Turci, puše čibuke, a svi ćute. Čujem ja gde se čibuci istresaju, ne vidim kroz čador. Zovnem moga Ivana, zapitam: „Šta je to okolo?” Kaže: „Ima pedeset Turaka, sede oko čadora, puše i ćute”. Veće vidim i sam sebi govorim: „E, moga oca sine, baš si dolij̓o veće!” Pitam moga pobratima, koji često mi dolazi, čuva me i izlazi: „Šta je ovo, pobro, oko čadora?” — „Ništa, ništa, pobro, sastali se Turci te puše i jeglenišu”. Kažem ja, da mi nji̓ova jeglena nimalo nije mila; oni i lepši̓ mesta imadu za jeglene a ne oko mene; al̓ ko mi je kriv kad sam turskoj veri poverovao i ovde zapao. Moj pobra kune se: „Tvrda je vera, ne boj se ništa za tebe” itd. — U toj se noći ne spava. Kako zoru opaziše, sva se ona sprema, da ja đoja ne vidim, raziđe. Ja onu noć u misli pođem sebe razgovarati i misliti koliko ću ja za stra̓otu znati? — toliko, koliko me od čadora odvedu; a kako sabljom udare, više (se) plašiti niti stra̓otu trpiti neću — to će odma proći. A i moga su oca posekli, i na smrti je amanet ostavio da mu niko njegov Turcima ne veruje, ali sam ja njegov amanet zaboravio, no to iz nužde i za narod žertva, i svaki čas pogledam kad će dželat doći da seče.

Rano ujutru eto ti novskog kapetana, moga poočima, jerbo sam ga sinoć jošt uz put, kako smo se iz Crne Bare vratili, poočimio. Poče mi govoriti: „Proto, čujem ja, da si se ti vrlo uplašio; ali ne boj se, pope: tvrda je turska vera, tvrđa od kamena; ja sam alis (pravi) Turčin Krajišnik, a nisam ka̓ ovi Bošnjaci, koji dadu veru pa pogaze. Dokle god vidiš mene živa i moje Krajišnike, ne boj se tvomu životu; a kad poginem ja, i Ali-alaj-beg i paša Sirčić i naše vojske, onda ti ništa pomoći ne mogu” i proče (vojske oko 6000 ima s ove strane Drine). — Kažem ja: „Poočime, ja to sve tebi verujem, ali sam se uplašio i ne mogu se osloboditi. Šta će onoliko Turaka oko moga čadora?” — Kapetan: „Ne boj se, tvrda je vera; ono je moja naredba, za tvoju i moju fajdu, a sve ću ti posle kazati šta je”. Kako je došao, doveo je svog momka Ivana, i sve trpa šećer po pun vildžan: „Pi, pope, to je dobro, to razbija kar”. — I tako ode, i često Ivana šalje te mi šećer i kafu donosi i razgovara. Ivan katolik u zakonu, pošten čovek. Bejaše Petrov post, a neki knez Ivan ispreko Drine donosi mi ribe drinske, i on me razgovara, ali uzdiše, ili je lukav ili vrlo žalostiv; to mi nije milo, gotovo bi̓ volio da mi ne dolazi s njegovim uzdisanjem. Dolazi mi danjom i pop Galonja mačvanski. Vidim kako Mačvani dogone drva i travu. Čudi se pop Galonja zašto Čupić ne dovede begove. Dok sutradan dođe pop Galonja i kaza mi, da Čupić ne sme nigde u vojsku da izađe. Hoće ga valjevske starešine i vojska da ubiju, govoreći: odveo našeg protu, predao Turcima u ruke, a on se vratio, — i svuda ga po Kitogu traže, a on se sakrio, ne zna se gde je. Ja onako čekajući toliko dana i svaku noć onaku stra̓otu oko sebe gledeći već sam sebe pregoreo, ali mi je žao momka, koji će s moje pameti poginuti, opet žalim i konja gde ga dovedo̓ badava da ga Turci jašu, ni otet ni poklonjen; a ja šta sam tražio, našao sam.

Opet novski kapetan dođe i pita: „Pope, jesi li se što ogaretio?” — Ja mu opet kažem: „Poočime, ja se ne mogu nikako osloboditi. Da mi je srce kao u Kraljevića Marka, opet bi se uplašilo gledeći toliku vojsku, i oko mene toliku svaku noć stražu”. — Opet on siroma zaklinje se, neli: „Vidiš kolika je ova ordija?” Ja kažem da vidim i da nigda tolike video nisam. „Vidiš ovo polje?” — Kažem: „Vidim”. — „Da baš vaši ̓ajduci ona četiri bega i poseku, toliko neće se na ovoj ordiji poznati, koliko da iščupaš četiri travke iz ovog polja. A što je tolika straža noćom oko tebe, to je zato: porodica i vojska oni̓ begova koji su dole iskali su tebe da te vode njima preko Drine, da te oni čuvaju; a Kulin kapetan i Ali-paše ̓oće da te parama ucene, zato sam ja metuo više Turaka, da te od nji̓ čuvaju; a opet porodice ona četiri bega ne veruju nama, boje se da mi tebe ne pustimo, a njini begovi ne ostanu u ̓ajdučkim rukama, zato je mnogo oko tebe, jer i oni šalju svoje te čuvaju, da te mi ne ispustimo. Baš da ona četiri bega i poginu od ̓ajduka, tvrda je vira na koju sam te doveo, ti se ne boj; tvoj mi krmak pred svom ovom ordijom na obrazu visio, ,ako te ne izvedem na ono mesto odakle sam te primio; i stajaću dok ti uđeš u Kitog, pa kad dva pištolja izbaciš, onda ću znati da si na salamet izišao, i s moje lipe vire skinuo. i posle koji koga more, i čija dublje zaseče (tj. sablja).” — „Sve to, gospodaru i poočime, ja verujem, ali ne znam kako ode Čupić toliko dana, niti dovede begove, niti kakva abera imam za čim stoji. No dajte da pošaljem moga đaka, neka ode i vidi za begove i dođe da nam kaže, pa posle šta će biti neka bude.” „E, ̓ajde nek iđe!” — Kažem ja da đak (veće i ja ga poče̓ zvati đakom) nikud sam otići ne zna. Odma on nađe jednog Mačvanina; on nema konja. Kažem ja: „Eto moga konja”. — Kapetan: „A šta ćeš ti bez konja?” — Ja kažem: „Meni će đak opet dovesti”. Lepo spremim sve na konja. Pita mene Ivan kad ću ja doći, veli; ja mu kažem: „Kad pođe Čupić, onda i ti dođi i dovedi konja”. A već ja vidim da Čupić više neće na pazar; tako neće ni moj Ivan, ni moj konj doći.

Verujte mi, deco, kad isprati̓ i momka i konja, čisto mi ni pola muke nema. Kad momak moj verni neće s mene poginuti, a i konj neće Turcima ostati, a sebe sam osuđujem, šta sam tražio našao sam, ja već sebe pregoreo. Koliko me kapetan slobodi, ja jednako dželata pogledam. Dok jedno jutro dođe moj poočim, kapetan novski, brzo ide i naglo povika: „Muštuluk, muštuluk, pope: živi begovi!” — „Ta ja znam da su živi, no kamo i da dođu, da se i oni i ja kurtališemo briga.” — Kapetan: „Be kad su oni živi, sad mi nije brige, a ni tebi, makar kad došli. Ja sam se strašio da i̓ oni ̓ajduci ne pobiju, pak onda bi mučno bilo i za me i za te. Sutra ćemo da idemo i da se razmenimo”.

Rano ujutru iskupljaju se Krajišnici, sve sa mizdracima, krivi̓ kapa na glavi, skoro na svakoga kapi po dve i po sedam čelenaka. Ove čelenke daju veziri onome koji kaursku glavu donese. To mu je na glavi nositi kao neki orden, i po tom se poznaje koliko je glava neprijateljski̓ osekao i koji je bolji junak.

I ovo sam zaboravio. Kada veće vidim da Turci hoće da dođu u Šabac, niti onolikoj sili možemo protivstati, odem kod Sirčića paše i reknem mu: „Vi, pašo, ako Bog da, ̓oćete u Šabac da dođete i raju predate, i mi ćemo našu vojsku koja nas sluša od Šapca ukloniti. Ali vi znate da sada kod nas ima ̓ajduka, Bošnjaka, ̓Ercegovaca, Nemaca i drugi̓ zemalja beskućaca koji će u Kitogu dočekati i pobiti se sa ordijom, pa će se vojska ražljutiti, a roblje je oko puta, pa će sve porobiti, pa će se narod uplašiti, pa vam niko na predaju ne sme. No izun daj nam, da roblje od puta uklonimo”. — Paša: „A ti pošlji koga, neka se roblje ukloni s puta”. Nađem popa Galonića, pošljem da trči i zakaže roblju da begaju i mal gone u Cer, a drugi u Zasavicu. „Kaži da će Turci da udare.” Pop Galonja ode, i tako sve s puta uklone.

Zovnu mene u čador ̓alaj-bega. Dođem, sedi sa njim moj poočim Musta-beg, novski kapetan, oba puše i ćute. Rekoše, i ja sedo̓; i mislim da ̓oće da me ucene, koliko ću novaca im poslati. (A imao sam samo osamnaest dukata, i sve sam i̓ podavao, koje mome pobri, koje drugima, da doznam šta se za mene i narod govori). Namislim da im obreknem koliko zaištu, samo da se kurtališem živ. Pozadugo ćutaše, dok reče Musta-beg: „Kaži mu alaj-beg!” — „Jok vala, kaži mu ti!” — Onda kapetan poče ovako: „Pope, da ti kažem jednu ćaiju (tj. pripovetku). Bio je jedan kralj — veli — i vojevao, i mnoge zemlje pouzimao, i došao do jedne zemlje, slušaj dobro, kojom jedna kraljica vlada. Onaj kralj napiše knjigu onoj kraljici, ište da mu dade nekoliko gradova, a nekoliko da ostavi za sebe; pak ne dao mu šejtan (đavo) da pošlje knjigu po sa̓iji (knjigonoši), no uzme te sveže praporac na nogu, pak sobom sam odnese kraljici knjigu. (U Turskoj adet je: koji knjige nosi on sveže na nogu praporac, pak slobodno svuda ide, niko mu na put stati neće, i zove se sa̓ija.) Ta je kraljica imala dva sina u vojsci, i toga sa̓iju propuste, i knjigu odnese nji̓ovoj materi kraljici. Kad uđe u odaju (u sobu) gde kraljica sedi, da joj knjigu i kaže pozdrav od njegova kralja. Kraljica knjigu prouči, osme̓ne se, pa reče: „E, kralju, šta ti je jošte mu rat (volja, želja)?” — Kralj: „Bog s tobom, kraljice, nisam ja kralj veće njegov poslanik; istina, da sam na kraljev oblik nalik, zato me kralj šalje tako velikim kraljevima i kraljicama, to im knjige odnosim”. — „Jok, jok, ti si taj i taj kralj.” — On se odriče. Ali je kraljica vrlo mudra bila, pa je poslala nakaša (molera) te kraljevo sure izvadila, pak u drugoj sobi drži; zove kralja u onu sobu pak rekne mu: „Ogledaj se u ovo ogledalo, pogledaj sad u ovo sure (obraz). Čije je ovo sure?”

— Vidi kralj da ga je kraljica poznala, pak onda u̓iti (ufati) kraljicu za prsi, poteže ̓anđar, da ubode, i reče: „Baš jesam kralj i vidim da ću poginuti, ali i ti nećeš živiti”. — Kraljica poviče: „Dur, dur (stoj, stoj)! knjigonoša ne ima zarara. Ja ću tebi dati knjigu, te ti prođi kroz vojsku moji̓ sinova; ali kad znaš pisati, napiši knjigu, podaj sa̓iji drugi put, neka nosi, a ti nemoj sam pisati, sam odnositi, jer da je ikakav sa̓ija gdegode poginuo, ja bi̓ tebe ubila. I opet kažem ti, napiši knjigu, pa ne nosi sam, no po drugom šalji”.

Ovo je za mene pripovetka da ne budem drugi put knjigonoša. To je dosta od Turčina soveta. Eto moje kazivanje što sam vam obećao. Sad onaj moj san tolkujte kako ̓oćete; ja ga tolkujem ovako: što je bila osečena glava i u rukama sam nosio — to je što sam otišao u Turke, odneo je sam u rukama; što prvi put meta̓ vrat, pritiskiva̓ i ne može da priraste — to je ono što nas prvi put Turci izvedoše, pak se ne promenismo, no me Turci vratiše u ordiju — to sam opet moju glavu nosio u rukama; — a što je posle prirasla, — to je što su me Turci posle po drugi put izneli i razmenuli. Slava Bogu na njegovu daru, bez koga se, tj. bez Boga, ja nikad ne bi̓ odande izbavio! To je bilo malo posle Petrova-dne.

Sad pođe alaj-beg i moj poočim Musta-beg N. i poviše od 200 Turaka, kako sam kazao, sa mizdracima i malo u koga nema bele brade. Nađoše meni mačvanske kočije. Ja se vozim, a Turci jednako okružili oko kočija. Dođemo u Crnu Baru. Opazimo našega kneza Kedića, i Cincara Janka, popa Nikolu Smiljanića i više kapetana i konjika. Među njima stoje ona četiri bega. Sad novski kapetan otrča na hatu k njima; od naši̓ iziđe Kedić i Cincar Janko pred njega; poviču: „Ne idi, Turčine bliže, kad nismo veru u̓vatili”. — Onda kapetan uze vezen jagluk, baci Janku u ruke: „Eto vira!” — Cincar Janko razvije jagluk i rekne: „Ovo je marama, kamo prota, prota?” — Kapetan: „Tu je vira zavezana, sad će i prota doći”.

Počesna ova moja parada sva stoji na konjma, ne sme niko da sjaše. Dok Musta-beg preko polja dotrča i poče vikati Turcima: „Sjaš̓te, braćo, sjaš̓te, braćo!” A oni svi uglas: „A kako ćemo, kapetanu sjâti, kad eno Vlâ puna planina?” On siroma maše na sve rukom: „E, sjaš̓te, braćo, turske vam vire! Vla̓ se uplašio, ̓oće da biga, pa će nam begove odvesti ili pobiti”. — Jedva (ih) siroma oslobodi te posjahaše; ali svaki pokraj svoga konja stoji i mizdrak u rukama drže, kako bi odma uzjali. Ja ti odovuda na kočija, a četiri bega odonud; sretnemo se nasred polja, pitaju me veseli: „Kako ti tamo, proto?” — „Hvala Bogu, dobro. Kako je vama bilo?” — „Šućur Bogu”. — Ja mome poočimu Musta-begu blagodarim, i na hata uzjašem i dođemo pod Šabac u Topolik. Ovo je bilo julija 6. 1806. godine.


Izvori[uredi]

  • Antologija srpske književnosti [1]


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Matija Nenadović, umro 1854, pre 168 godina.