Memoari (Matija Nenadović)/I
| ←Memoari (Matija Nenadović) | Memoari Pisac: Matija Nenadović Memoari |
II→ |
| Memoari Matije Nenadovića |
Kao što mnogogodišnji ’rast, koga nisu gromovi ni vetrovi srušili, počne sam od sebe venuti, i granu po granu gubiti, i sve bliže svom se kraju kloniti, tako, draga deco moja, i ja, kog su neprijateljske puške i sablje srećno promašile, koga su smrtne bolesti obilazile — osećam sada, da moje telo, po večnom zakonu prirode, sve većma slabi, i sve se bliže grobu prikučuje.
Ja nerado o smrti govorim, ali bez ikakvog strâ očekujem poslednje veče mog života; moje misli ne lete više u one godine u kojima imam jošte da živim, nego u one u kojima sam živio. Cela moja prošlost bila je burna i vrlo promenljiva, ali bez ikakvog strâ osvrćem se ja na nju, i sa zadovoljstvom i unutrašnjom nagradom prolazim u mislima sve prošle godine mog života, i radujem se da ni na jedno delo ne nailazim, za koje bi mi sovest štogod prebaciti mogla.
Burna vremena novije srpske prošlosti bila su tesno skopčana sa mojim životom; i kao što su ona promenljiva bila, tako je i moj život bio promenljiv. Ja sam služio i gospodario, popovao i vojvodovao; putovao po narodnom poslu daleke putove i kod kuće mirno sedio i u mojoj bašti voće kalamio; vojevao sam opasne ratove i uživao blagodet opšteg mira; s carevima govorio sam slobodno, a katkad zbunio me je govor prostog kmeta; gonio sam neprijatelje i bežao od nji’; živio u svakom blagu i izobiliju i opet dolazio do sirotinje; imao sam lepe kuće i gledao i’ iz šume spaljene i srušene; pred mojim šatorom vrištali su u srebro okićeni arapski hatovi i vozio sam se u svojim neokovanim taljigama; vojvode iščekivali su zapovesti iz moji’ usta i opet sudba me dovodila da pred onima što su bili moji panduri na noge ustajem. — To je, deco, večna promenljivost sudbine koju sam rano poznao i na koju se nigda tužio nisam; iz te promenljivosti naučite: da se ne treba u sreći gorditi, ni u nesreći očajavati.
Te sve promene u mom životu, Moskva i Peterburg, Varšava i Beč, gde sam negda bio, pojavljuju mi se kao san moje mladosti. Veću čast moji’ sovremenika i drugova ’ladna je zemlja zatrpala, mlađi i veštiji ljudi preduzeli su one narodne brige i poslove sa kojima smo mi upravljali, otečestvo moje napreduje, i ja radosno i zadovoljno povraćam se u ovo skrovito malo selce na ognjište moji’ dedova, da se odmorim od moji’ trudova i da vas nejake nastavim na put života, da vas iz malena naučim ljubiti Boga i otečestvo. Promisao nije mogao lepšu zabavu i zanimanje za moju starost dati, nego da budem vaš učitelj.
Od 1793. godine pa do danas svakojake promene bile su u Srbiji; nijedan taj događaj nije učinjen a da ja štogod ne znam, ili da nisam i sobom učastvovao. Ceo taj prostor mog života i narodni’ zbitija stoji mi jošte živo u pameti; i što je stariji koji događaj, tim ga se lakše i točnije opominjem. O svemu tome ja bi’ vam usmeno pripovedao, draga deco moja, ali vi ste mali i ne možete upamtiti, a ja sam star: lako mogu umreti. Zato sam naumio da vam ovde napišem: яže vidюhъ dюihъ i otcы naši povюdaša mi. U ovom mom pripovedanju ne tražite savršenstvo istoriopisca, ni strogi red događaja. Za to treba veštije pero; i ja se nadam u kom narodu pojave se junaci i ljudi zaslužni za otečestvo, taj će narod roditi i one ljude koji će nji’ova dela opisati. Ja ću vam ovde napisati samo moj život i ona ratna i neratna priključenija koja su u moj život upletena; ne tražite u ovom mom pripovedanju istoričke sveze, ja ne mogu događaje sve po redu ovde zabeležiti, nego ću i’ pisati kad se kog opomenem. Ja znam da će iste događaje docnije mlogo pero opisati veštije, ali istinitije neće.
Ja sam se rodio 1777. godine u selu Brankovini, sat i po od Valjeva, od oca Alekse i matere Jovane iz kuće Đelmaševića iz Gvozdenovića. Moj deda zvao se Stevan, njegov otac Petko, a njegov — Stanoje, koji je negda bio knez u valjevskoj nahiji. Kad sam bio jošt mali, pričala mi je moja baba Manda, da su se naši stari doselili od crnogorske granice iz Birča. Onda je ovaj kraj Srbije bio gotovo sasvim pust, ne znam, ili je to bilo zbog kakvog iselenija, ili su Turci narod rasterali, ilije kuga pomorila. Iz ’Ercegovine, kao što i sada, neprestano su naseljavali ove krajeve. Pričala mi je moja baba i to: da je slušala, da naši stari, kad su se iz svoji’ krajeva ovamo krenuli, da su učinili zavet, da se onde stane i nasele, gde čuju vola da bez odmora najviše puta rikne; i tako, kad su došli na brankovički vis, čuju vola gde je neobično mlogo puta jedno za drugim riknuo, i odma tu se zaustave i nasele, uverivši se po tome rikanju da tu mora dobra i plodna zemlja biti. Druga plemena, koja su imala zavet da se onde stane gde nađu pčele u grmu, otišla su u Mačvu.
Moj otac i mati imali su osim mene jošt pet sinova: Nikolu, Petra, Grigorija, Dimitrija i najmlađega Simu, koji je u Ćesariji učio vojenu akademiju i bio kadet, a posle sa ćesarskom vojskom išao u Italiju (on je 1813. godine postao vojvoda). Kako se Srbija nanovo pobunila, on pređe u Srbiju, i knjaz Miloš učini ga odma vojvodom, no on juriši sa Drinčićem na Dublju na šanac turski, i poginu obadva 13. julija 1815. godine; tu je onda koje poginulo koje sa pašom živi’ u’vaćeno oko 600 Turaka. — Moj otac i mati imali su jošt više dece, no ja ii’ upamtio nisam, a čitulja je izgorela, kad su nam uz Karađorđev rat kuće pogorele, samo još tri sestre pamtim: Staniju, koja je bila udata za Živka Dabića u Jautinu, Maricu za Jovanom Vilotijevićem u Valjevu, i Mariju udatu u Takovo za popa-Pavlova brata Matiju. Moj otac imao je više sestara i braće od koji’ samo najmlađi njegov brat Jakov jošte živi, koji je u vreme Karađorđeva rata bio komandant valjevske nahije, a posle došao na moje mesto u Sovet srpski, a ja odem u vojsku na Drinu. Njegovo ime naći ćete često u mojim rukopisima. On živi sada sa svojim sinovima i pročom porodicom u Rusiji, u Hotinu. Ako ja pre umrem a oni se dotle ne vrate, nemojte zaboraviti da tamo imate stričeva, braće i sestara, koje još nigda niste videli.
Otac mi je pričao: kad su Nemci hteli vojnu na Turke da podignu, slali su mu proklamacije te je on bacao kroz prozor u džamije valjevske, no Turci ne poplaše se, nego kad vide da će rat početi zađu po selima i pokupe sve oružje od Srba i odnesu u Valjevo. Oni zovnu njega i reknu mu: „Uzmi, Aleksa, sto pandura, pa idi te čuvaj od Paleža do Ušća, da kauri kradom ne pređu.” „Ja im kažem — priča moj otac — da u momaka nema pušaka, jer su oni sve pokupili, nego da mi dadu puške. Oni odma dadu mi za 100 ljudi oružje, te ja odem i namestim straže pokraj Save od Paleža do Ušća, a ja s nekoliko pandura i Turaka pokatkad prođem i straže obiđem. Kad — jedne noći nestane sviju čamaca što su bili s naše strane na Savi! Docnije čuo sam da su Nemci za jednu i tu istu noć, od vlaške granice uz Dunav i Savu do Dubice, sve turske lađe oduzeli i na onu stranu prevezli. To je bilo uz naš božićnji post (1787. godine). U isto vreme bili su spremili Nemci dve pune lađe vojnika, da udare na donji grad i da uđu na Su-kapiju. Pre toga ugovori s njima Jovan Čardaklija, i Đikić, i Vlajko [Stojković] Beograci, da im kapije otvore. Oni su bili mloge gradske topove ekserima zatvorili, ključeve druge od kapije načinili i Su-kapiju celu noć uoči Vovedenija otvorenu držali i na vojsku ćesarovu čekali; no vojska ne dođe, ali zaista bili su se navezli u Zemunu, no ne izvezu se na Su-kapiju nego pored grada niz Dunav odu i iziđu na Borču, izgovarajući se posle da nisu mogli od magle pogoditi Su-kapiju, ali po svoj prilici oni su se bojali kakve prevare i nisu smeli. Čardaklija i Đikić i Vlajko nekako pobegnu, no nekoliko od nji’ovog društva Turci u’vate, pa su im sve od luča cepke pod nokte udarali, dok i’ s tim mukama nisu pomorili.” (Na godinu dana pre toga oni sogljadatelji koji su po Srbiji ’odali i narod spremali za Nemačku Krajinu, odveli su sa sobom mnogo momaka iz Srbije, koji su se više Varadina u Kamenici egzercirali; među pročima bio je Isailo Lazarević iz Urovaca, Kićan iz Zlatarića, Ivan iz Mislođina, koje sam i ja docnije poznavao. Isailo Lazić poginuo je od naše strane prvi na Beljini, kad smo se 1804. godine počeli s dahijama tući.)
„Ja sam čuvao — priča dalje moj otac Aleksa — da ne pređu Nemci, a neprestano sam preko Save — gledao i jedva čekao kad će preći, dok uz naše mesojeđe 1788. godine pređe Kićan, Isailo, Ivan i sa njima nekakav gospodin Mijuško, donesu nešto baruta i jedan doboš, i kažu mi da i’ je car poslao da se dižemo na Turke, da i’ tučemo i gonimo, dok i velika vojska ne pređe. Nisu imali nikakva pisma i nikakve carske oprave, i ja se počnem sumnjati, no opet poverim Ivanu i Kićanu, jerbo su moji ljudi i stari poznanici, a i milo mi bude da se čas pre turskog zuluma izbavimo, jer nam je bio sasvim dosadio. Ja odem onim Turcima što su sa mnom patrolirali i kažem im: ,Nije vajde, ne mogosmo sačuvati, Nemci evo de pređoše, no vi idite u Valjevo i pozdravite age da ja više ne smem doći u Valjevo, jerbo od ovi’ kaura ne smem odustati, jer ako pobegnem, oni će mi kuću zapaliti, itd. Turci uplašeni odu što su brže mogli, a ja se vratim nesrećnom gospodinu Mijušku, i on okrene meni govoriti: ,Car je mene poslao k tebi da ti koje najvrednije ljude znaš pozoveš, da se dignu da varoši palimo i Turke bijemo.’ Ja tako i učinim i odma pošljem po jednog čoveka Lazaru Iliću u Jabučje, Petru Jeremiću u Rakare, Malom Janku u Oglađenovcu i Milisavu Miloševiću u Orašac, i poručim im: da je čas izbavljenja prispeo i neka kupe čete svaki u svom kraju, i neka budu spremni na prvi moj poziv da idemo da udarimo na Valjevo. Turci iz Paleža i Uba pobegli su bili, kako smo straže počeli čuvati. Meni je uzgred bilo — priča moj otac — podići svu moju knežinu, i vrativši se kući sve na brankovički vis sa sobom izvesti. Kad dođemo tu mojoj kući, pošljemo najpre odabrane četnike, te sve srpske porodice i nji’ovu stoku u planinu Posovo, vojsci za leđa, uklone, a onaj drugi kraj knežine u planinu Slovac u zbegove smestimo. A potom išli su četnici te dogonili turska goveda vojsci za ’ranu, i ugovorili smo međutim sa Malim Jankom, Rakarcem i Lazarom iz Jabučja u koji ćemo dan na Valjevo udariti.” (No Turci pređe toga, kako su vidili da će rat započeti, dozvali su knezove i kmetove, uzeli od nji’ konje i pratioce, te su sva dvižima dobra, a tako isto i žene i decu ispratili u Užice i Soko, a neke i preko Drine, a oni, sami vojnici, u Valjevu ostali.)
„Ode naša vojska sa visa na Valjevo ali ni u polovine nije bilo oružja (jer su bili Turci pređe sve pokupili što se nije moglo po šumama u klade sakriti). No mnogi su brezove tojage zaoštrili, i, štono reknu, koji kolac koji proštac uzmu i udare sa tri strane na Valjevo. Turci Valjevčani izađu pred nji’ u Ljubostinju, dočekaju i’ i tu se potuku. No kad u tom boju turska poglavica Omerica pogine, a s drugi’ prazni’ strana Petar Rakarac i Mali Janko prodru u samo Valjevo i prazne kuće zapale, onda Turci počnu begati Čačku i Užicu.” To mi priča otac, a i ja jošt pamtim, kako sam onaj dan iz planine Posova izlazio i s drugom decom kako sam se na vinogradske plotove penjao, da možemo bolje viditi kako Valjevo gori. To je bilo na naš Čisti ponedeljnik 1788. godine [28. februara].
„Mi smo gonili Turke do Čačka — priča dalje moj otac — naša je vojska bila iz same valjevske nahije. Kod Čačka Turci nas dobro dočekaju i ubiju nam 27 dobri’ momaka, no mi opet i Čačane i Valjevce (Turke) rasteramo i sav Čačak popalimo; potom vratimo se u Valjevo. Ono kuća što nije bilo izgorelo, Srbi raskopaju, pendžere i vrata i sve što se moglo odvojiti poodnosiše, i kad pljačke nesta, gotovo svi svojim kućama odoše a s nama malo ostade. U to vreme bilo je u Valjevu 24 džamije, i govore da je bilo preko 3000 kuća turski’, a 200 hrišćanski’. Mi doteramo iz sela četnike, ali kako se nabiraju eksera iz požara, oni onda odu opet kući. Govorim ja jednako Mijušku: ,Piši neka ćesar šalje što pre svoju vojsku, pak ćemo lakše i naše vojnike u skupu držati.’ A on mi sve od dana na dan odgovora: ,Pisao sam, pisaću’ ili: ,Vojska će skoro preći’ itd. Istina pored granice, od Zemuna do Mitrovice, vrlo je mnogo spremne vojske ležalo; ali to je sve badava, nema je na ovoj strani. U to vreme čuje se da će ćesar Josif doći u Srem, u manastir Fenek, da vidi gde se profunta peče. Naskoro posle toga poruči meni iz Boljevaca neki Arsa Andrejević, moj stari poznanik (on je rođen u Valjevu, pa ubio Turčina i utekao u Srem) da idem da vidim cara. Kad ja kažem Mijušku da hoću da idem da vidim cara, ne beše mu milo, nego mi reče: ,Ostani ti u Valjevu, a ja ću ići u Fenek. — ,Nemoj, gospodine Mijuško’ reknem mu ja, ,nego da ja idem da vidim cara, jer to mi je najveća želja, a ti si ga sto puta video. Ja mu nisam kazao da je meni Arsa poručio da idem. Mijuško ne smede nikako sam da ostane, i kad vidi da sam navalio da idem, pođe i on, izgovarajući se da ima važni’ poslova tamo.”
„Odemo u manastir Fenek, i ja se odma sastanem sa Arsom Andrejevićem, s kojim sam živio kao s bratom. Sutradan odem sa Arsom na jedan doksat, odakle smo gledali vrlo mnogo svakojaki’ oficira u manastirskoj porti. I ja se začudim — priča mi moj otac — kad me Arsa zapita: ,Vidiš li, Aleksa, cara?’ — ,Kako ću ga viditi, kad ga tu nema?’ odgovorim mu ja, i počnem gledati po svoj porti i po svima doksatima ne bi’ li gde cara mogao naći. ,Ono je car Josif! — veli Arsa — što stoji kod onog kočijaša, što maže intov, i štapićem pokazuje kuda kočijaš treba da namaže.’ — ,Šta, Arso, da od Boga nađeš!’ povičem ja začuđen. ,Zar su u vas takvi carevi? A kamo mu veliki ćurak i veliki kauk na glavi, ako ne veći a ono bar kao u našeg vezira u Beogradu?’ Sad reče moj buljubaša Nikola Arsenijević iz Vukićevice, koji beše sa mnom došao: ,A nuto g’, kneže, Bog i duša, kake su mu noge tanke, ne ima ni čarapa u čizmama, no gole noge, a mi se uzdamo da i nas ođene, a i on bos ide.’ Nasmeja se Arsa i kaže: ,Tako nose svi kršteni carevi, a ne kao vaši Turci!’ i proče. Mi smo odatle gledali cara dogod nije u sobu otišao.”
„Docnije dođe jedan oficir k nama i zapita: ,Ko je tu knez Aleksa?’ i Arsa mu odgovori: ,Ovo je’ i pruži ruku na mene. ,Hajde’ veli, ,zove te car!’ — Kad reče: ,zove te car’, prođoše me mravi od pete do perčina. Pade mi na um što su mi Turci pripovedali: da se car ne može viditi, i koji ga god vidi, mora mu od strâ donja usna prepući. No odma pomislim: ja vido’ cara u avliji i usna mi ne prepuče, a i nije strašniji ni od jednog beogradskog vezira. Hajde, pa što Bog da. Kaza mi Arsa, da ne valja u skut ljubiti kao vezira, no samo se gologlav pokloniti. Kad uđem k caru, ja tako i učinim. Kod njega stojao je tolmač. Pita me: ,Jeste li vi Aleksa, knez valjevski?’ — Ja mu kažem da jesam. — ,Pa šta ste tamo radili; i kako s Turcima stojite?’ — Ja kažem da smo sve dobro radili, da smo Turke sve oterali iz Paleža i Uba i da smo Valjevo i Čačak popalili. — ,A ko vas na to sve nagovori i podiže?’ — upita car preko tolmača. — ,Gospodin Mijuško!’ — odgovorim ja. — ,Koji je to g. Mijuško?’ — Ja kažem da je on prešao i podigao nas u ime carevo, i da je sada i on ovde. Car spusti obrve na oči, i pošto malo poćuti, reče nešto nemački jednom oficiru, koji odma otrča napolje. Car se razgovarao sa svojim tolmačem ne znam o čemu. — ja ćuteći tako mislio sam: ,Moj gospodin Mijuško, naopako ti bilo, ti si međer nas prevario te smo kao tići bez perja vrlo rano izletili iz gnjizda na lapavicu.’ I ja se tek sada uverim o onome, o čem sam često sumnjao, tj. da je to laža neka; a ja sam mislio da je on najpre s carem večerao, pa onda međ nas prešao: tako je umeo lepo lagati.”
„Utom dođe s onim oficirom i Mijuško. Pita ga car: tko je on i šta je tamo radio i ko ga je na to poslao. — Zamuca moj g. Mijuško: ,Vaše Veličestvo... Vaše Veličestvo... ja sam šnajder! — pa sam vidno vojsku gde se sprema na Turke, pa sam uzeo nešto baruta i jedan doboš i otišao sam knezu Aleksi te krenuo narod i Turke rasterali.’ Car nešto reče nemački — a on se pokloni pa ode.
„Potom car Josif okrete se k meni i upita: ,Kad ste isterali Turke iz Paleža, Uba, Čačka i Valjeva, kuda ste i’ oterali?’ Ja mu na to odgovorim sasvim veselo, da smo i’ oterali čak u Soko i Užice, a neke čak preko Drine. — ,Gut!’ odgovori car smešeći se, ,a koliko je do Užice, Sokola i do Drine od vaši’ mesta?’ — Kažem mu ja, da od naše nahije do Sokola ima 4 sata, do Užica 7, a do Drine 8 sati. — ,A gde su njine žene i deca?’ upita dalje car. Ja mu kažem da su sa sobom odveli. ,A gde su vaše žene i deca?’ pitao je dalje, i ja odgovorim, da naše žene i deca sede kod svoji’ kuća. — ,A kad Turci’, počne car malo uzvišenijim glasom, ,smeste i osiguraju tamo svoje žene i decu, pak onda uzjašu na svoje hatove i na vas udare, kuda će onda vaše žene i deca?’ Na to mu nisam ništa umeo odgovoriti, do samo slegnem ramenima. Car primeti na meni tu zabunu i brigu, pak posle nekog kratkog ćutanja reče mi sasvim blagim glasom: ,Moj dragi kneže, ja se od vas i od toga naroda uzdam i nadam da ćete vi pomoći mojoj vojsci, moga i vašega neprijatelja prognati. Ali to što ste sada činili i bunili se da ste tek posle godinu dana, kad bi moja vojska prešla i vas i vaše familije sebi za leđima ostavila! Ja sam spremio 300000 vojske, i hoću, i mislim da vaše otečestvo od Turčina očistim, no hoće li Bog dati, to ne znam. Već sad idite i čuvajte narod i uklanjajte ga u planini da se ne porobi, a moja će briga biti za vas’ — i dade mi sto dukata.” „Taj isti dan zovne me Mihaljević na večeru, s kojim sam se poznavao i dobro živio. Pri rastanku s njime reče mi: ,Idite odma u Valjevo i četu skupljajte i držite u skupu; ja ću vam poslati jednoga fendrika s nekoliko frajkora i čuvajte narod, da se ne porobi, a i mene će skoro car poslati, da na Zabrežju šanac načinim i topove prevezem, no treba, kad vreme bude, da i vi ljude pošljete da šanac pomažu kopati’.”
„Ja odem u Valjevo — priča moj otac — i opet počnem čete skupljati, međutim dođe fendrik Jovan Vujadinović (on je prvi Srbin iz Srema, iz sela Tovarnika, čini mi se, dobar junak i pogibe posle na Sokolu, kad smo na Kalkan jurišili). Taj Jovan dovede sa sobom oko 30 frajkora. Međutim neki Guša, poglavica bačevački, skupio je bio svoju četu i došao u Leskovice, odveo sedam roba i oterao mlogo ovaca. Mi pokupimo četu i sa ono 30 frajkora odemo tajno preko planine; noću se prikučimo Bačevcima, i odande u zoru udarimo na obadva mesta, i zarobimo 70 duša. Turci se žestoko počeše braniti; nji’ov starešina Guša Musta-baša uzjâ na hata a mač u ruke i uprav potrča sokakom, a Đoka Mićanović (iz sela Klinaca, sat i po niže Valjeva, koji je docnije postao stražmesterom) dočeka ga nasred puta i karabilj opali, a Guša padne s konja mrtav, a Đoka pritrči, uzme njegov mač, odseče mu glavu, hata njegovog u’vati i uzjaše. Drugi se Turci zatvoriše u džamije i kulu, kojima se bez topa ništa ne može učiniti. Bačevci su Drini na obali prema Osatu. Stade vika Turaka iz Bosne, sa one strane Drine: ,Haj, braćo, udrite se, ne dajte se! eto nas u pomoć k vama!’ Pak niza sva brda potrčaše Drini. Mi kuće popalismo, roblje i stoku oterasmo. Zlatarićsko pak roblje i ovce povratismo svakom svoje, a tursko roblje pošljemo u Nemačku” (I ja sam ovo roblje tursko vidio, kad su i doterali na Vranu, gde je logor bio, i gde su sada vinogradi. Šanac i logor na Kličevcu docnije osnovan je. U ta vremena i Koča dole oko Morave podigne čete i Turke počne tući, zato i sada Moravci zovu ono vreme „Kočinom Krajinom” a za ćesara Josifa rat ništa ne znadu nego misle da je Koča zaratio. Koča je bio iz jagodinske nahije, sela Laništa, bio je najpre dobar svinjarski trgovac, a posle dobar junak.)
Ovo što ću sad da vam pišem, pričao mi je moj otac Aleksa da su njemu njegovi stari pričali, a on nije zapamtio: — Kad su same spa’ije s carskim beratima u Srbiji bile, uzimali su od svakog žita, krome sitne proje, desetu oku; na oženjenu glavu uzimali su po jedan groš, i to se zvalo glavnica, i baštenicu 20 para uzimali su za sve sitnice, tj. što se seje u baštama; na jednu košnicu po oku meda ili naplate pošto je med bio; na kazan 2 groša; najedio matoro krme 6 para — i koji je spa’ija blizu svoji’ sela, doteraju mu po koja kola drva, i to je bio sav danak spa’ijama. Osim toga plaćalo se veziru, porez na mešćemsku glavu po sto groša, a katkad i poviše, a caru plaćalo se arača po 3 groša i 2 pare. Knezovi krili su glave, pa kad u vilajetu porežu sve danke, dolazilo je po 7 ili najviše po 8 groša na glavu. Posle toga postali su čitluci, i janičari zavladaju, koji su imali u Stambolu velikog janičar-agu, a u svakom vezirstvu opet manjeg janičar-agu. Onda Turci koji neće da rade, dođu kod svog janičar-age i upišu se u janičare, i to u koju ortu koji voli; i tako nazove se pravi sin carev i aga, a spa̓ije, koji su od starina sa carskim beratima bili, bace za leđa i nazovu i̓ papurima. Takav aga uzme nekoliko momaka, dođe u selo koje mu se dopadne, sazove seljake i kaže im : „Rajo, ja sam carev sin i aga, dajte, prodajte mi se da ste moji, ja ću vas od svakoga zuluma braniti, i koji nema poreza i arača, ja ću za njega u zajam davati.” Seljaci obično mlogo se tome protive, ali to im ništa ne pomagaše: on naturi seljacima po 200—300 groša, pa kaže spa̓iji te mu napravi temesuć i tapiju da su svi seljaci tome i tome agi prodali sve svoje baštine, i tako ti on onda postane čitluk-sajbija, i koliko god spa̓ija uzima od svog sela, toliko i on, a katkad i više.
Tako su pričali mome ocu da su čitluci postali koji su do nemačke krajine trajali. Posle rata izvade knezovi 1793. godine hatišerif da u beogradskom pašaluku ne bude čitluk-sajbija ni aga, niti njiovi̓ desetaka, nego samo da se daje spa̓ijsko i carsko. No toga pašaluka čitluk-sajbije umole beogradskog vezira (što je bio pre Musta-paše) da oni budu age, kao što su i bili, i da kupe svoje desetke i proče. Dođu knezovi o Mitrovu-dne od sviju nahija da porez porežu; vezir, Šašin-paša, prouči taj ferman, i kaže da je car pomilovao age, i dopustio da opet budu kao što su i bili, „no idite u vilajet” — reče paša knezovima — „otišle su age da kupe svoje, kažite raji da se ne protivi carskoj zapovesti.” Knezovi na to svi složno odgovore: da oni to ne smedu narodu kazati, jerbo će i̓ narod pobiti kamenjem, — i da bi Turke većma uplašili, pridadu, da će oni (knezovi) morati u Nemačku od naroda begati, ako sa takvim glasom pođu u vilajet. — Onda je Mustafa Šinigdžić bio bina-emin (glavni nastojatelj kad se kakvo zdanije pravi) i opravljao je i pokrivao u donjem gradu kasarne, što je Nemac u ratu popalio; moj otac Aleksa, zbog toga što je tome Hadži-Mustafi mlogu građu za kasarne niza Savu slao, poznavao se i živio s njim dobro, zato ode k njemu i požali mu se na taj aginski ferman. — „Znam ja,” rekne Hadži-Mustafa, „ko je taj ferman izvadio, no ako vi hoćete, ja ću to lako pokvariti.” — „Hoćemo za Boga i pomagaj” odgovori mu moj otac, i zamoli ga u ime sviju knezova da radi o tome. — „Idite i tajno načinite svaki mizare (prošenija) na cara”, rekne mu Mustafa, „i udarite što više možete imena, i koji nema mura (pečata), neka prst pritisne.” Tako knezovi, svaki napiše mizare i na janičare tužbu što većma mogu učine, mloga imena potpišu, prste i murove udare, a potom tajno odnesu bina-eminu. On im reče: „Čekajte vi tu (u Beogradu), odgovor će odma doći.” Knezovi ostanu da čekaju odgovor na njina prošenija iz Stambola.
Vezir je bio janičarski prijatelj i ništa nije znao o tome, i kad vidi da se knezovi ne razilaze iz Beograda, zovne i̓ sebi i rekne im : „Zašto ne odlazite vi da narod sovetujete, da se kogod ne bi protivio carskom fermanu, nego da prime svoje age?” Na to izgovori se moj otac, da je mlogo japije dogonio u grad za opravke kasarne, i da ima sa bina-eminom račune, a kad svrše račune, da on i opet u narod ne sme ići, da im sovetuje da prime ferman janičarski, jer će ga narod kamenjem zatrpati. Tako su i svi drugi knezovi govorili, i opet su kazali da će morati svi od naroda u Nemačku begati. Posle toga gdekoji se knezovi prikriju a moj otac, pod izgovorom da račune pregleda, dogovarao se neprestano sa Hadži-Mustafom. Petnaesti dan od toga dana, dotrči tatarin iz Stambola, i donese nov ferman. — Pričao mi je buljubaša mog oca, Laza iz Trlića, da je tatarin utrčao u varoš neprestano vičući: „Mazul Šašin-paša, mazul! Hazur Hadži-Mustafa-paša, hazur! hazur!”
Sutra rano stari vezir izađe iz grada, a novi Hadži-Mustafa-paša, bivši bina-emin, sedne u saraje, a tugovi mu posle od cara dođu. Knezovi dođu mu i čestitaju, a on i̓ sovetuje da idu svaki u svoju nahiju i da narod dobro paze, i da ne dadu nikome ni najmanjeg zuluma da narodu čini, no da se njemu obaraćaju. To je bilo oko 1794. godine. Međutim, otišle age i subaše po selima svoje običajne danke i desetke kupiti. U Beogradu pak bio je neki Kara-Smail, koji je svuda, kud je god hodio, po 30-40 momaka janičara za sobom vodio; on se spremao da u Beogradu bude janičar-aga, i slabo se Hadži-Mustafa-paši pokoravao. Ali Hadži-Mustafa-paša, kad se utvrdi malo u gradu, potpusti nekoga Turčina, te Kara-Smaila, kad je iz amama izišao, kroz prozor jedne kuće iz puške ubije. Njegova družina sva prsne i kojekuda razbegne se, pa tako i oni što su se u sela bila razišli, kako čuju da im je starešina poginuo, poplaše se i svi pobegnu u Vidin k Pasmandžiji, koji se još pre toga osilio i od sultana otcepio, i sav pašaluk vidinski pod svoju vladu uzeo, niti je što caru davao nego sve sebi grabio. Svi ti begunci zli i gori kod njega se skupe. Siroma sultan Selim sedam je vezira na Vidin s vojskama slao, da pobede Pasmandžiju, a i Hadži-Mustafa-paša iz Beograda išao je na Vidin i žestoko se tukao. Drugi pak veziri tajno su uzimali novce (mito) od Pasmandžije i nisu hteli od sveg srca tući ga. Tu je bio poslao sultan Selim nekoliko nizamske vojske u zelenom mundiru, jer je Selim prvi počeo nizam uvoditi. No naposletku Pasman-ogla isturi svoju vojsku u polje na Hadži-Mustafa-pašu i na ono malo nizama, te sve rasteraju. — A drugi su veziri bez boja pobegli. I tu pogine srebrnički paša, otac Hadži-Sali-bega. (Tako mi je kazivao iz Užica Asan-baša Drljača, koji je onde na vojsci bio, a posle je bio jasakčija uz našeg vladiku valjevskog Danila, zajedno putujući i dimnicu kupeći mu.)
Pasmandžija ostane nezavisim u Vidinu; nakupi jošt više vojske plaćajući dobro na mesec; i tako svi zlikovci iz turskog carstva iskupe se u Vidin. — Hadži-Mustafa-paša vrati se s vojskom u Beograd, a Pasman-oglu pošlje svoju vojsku, da Beograd uzme i svu Srbiju poda se pokori, a i Bosnu da sebi prisvoji, da se lakše od sultana braniti može. Dođu do Požarevca i tamo su se s beogradskom vojskom dobro tukli; beogradske spa̓ije vrate i̓ u Vidin. Tako su opet polazili i Poreč uzeli. Beogradski vezir nema dosta vojske, zato počne kupiti i on pod platu vojnike. Porez je bio 7 i po do 8 groša na po godine kako je u hatišerifu; sad vezir podigne porez na 15 i na 18 groša na po godine. Knezove držao je kao svoje sinove; kad su god došli k njemu, po običnom poklonenju postoje malo turskog običaja radi, pak im zapovedi te svi posedaju, i kafu im dade, i, kako mi je otac kazivao, razgovarao se s njima kao sa svojim sinovima; a i narod je bio onda u najboljem spokojstvu, samo što je morao davati veliku porezu od 15 do 18 groša. Trgovina bila je slobodna; ko šta ima, kome hoće i pošto može proda. Crkve i manastiri stari počnu se opravljati i iznova graditi davši samo 500 groša veziru za izun (dozvolenje); pak gradi crkvu gdi hoćeš i koliku hoćeš.
Sad ću da vam pričam o meni, pa ću posle opet nastaviti o mom ocu, što mi je pričao, i što sam ja o njemu i onom vremenu zapamtio.
Hajde da vam najpre kažem kako sam knjigu učio. Otac me dade jošt vrlo malena da kod popa Stanoja, našeg paroha, koji je blizu naše kuće sedio, učim. Ja počnem učiti u jednom moskovskom bukvaru koga su začalna slova sva crvena bila; i učio sam ovako: „az, buke, vede, glagolje itd.” a sricao sam ovako: buke-rci-br, vide-rci-vr, glagolje-rci-gr itd. Od ono doba do danas jošt nigde nisam vidio onakvog bukvara. Moj siroma popa, Bog da mu dušu prosti, kako je on sam učio, onako je i meni pokazivao. Jer u ono vreme u Srbiji nigde ni glasa ni traga od škola nije bilo, no svaki đak, koji je želio što učiti, morao je popu ili u manastir ići. Premda su siromasi đaci morali i na jednom i na drugom mestu služiti i popine i igumanove konje sedlati i rasedlavati, opet je svaki rado snosio, koji je želio što naučiti i popa biti, za čim je onda svaki težio, jerbo u Srbiji nije onda bilo drugoga gospodstva, krome biti knez, pop ili kaluđer, a i pandur imao je neko malo odličije.
Ja kod popa Stanoja izučim taj vrletni bukvar, i počnem časlovac, i u mesecoslovu naučim svece kazivati, a to mi je vrlo lako bilo iz oni̓ stari̓ kalendara, jer koji je krst pola okružen crvenom bojom, ono je mali svetac, i od podne može se raditi; i koji je sav okružen, to je veliki svetac, i ništa se ne radi, nego vas dan sedi i jedi a ne radi. A zašto? Da te Bog ne pokara! Čujem ja gde neke babe, a i neki ljudi, govore mojoj majci: „Blago tebi, sestro, kad ti imaš sina u kući tako učena, te ti može svece kazivati, da se u radu ne ogrešiš.” A ja kad to čujem, čisto rastem i gordim se, i mislim da sam učen i preučen. Kad mene moje komšinice hvale, mislio sam da mi ne treba više ništa ni učiti. U to vreme tukao se ćesar sa Turcima, i sad ne znam, ili po zapovesti ćesara, ili zbog toga što su se Turci prikučili Valjevu, krene se sav narod k Savi. Tako isto i sve one nahije od Morave koje su se s Turcima zavadile svoje familije spreme u Ćesariju, a muškarci ostanu u vojsci. Ja dobro pamtim kad su natovarili sve na kola, zaokupili stoku, pa smo se onda svi krenuli i dođemo u selo Skelu prema Kupinovu, i tu u kačari Jovana Zazića naložimo vatru i malo se stanimo; pak posle preko Save pređemo u Ašanju i tu malo nešto posedimo, gde sam počeo u školu ići. No ta škola slabo je bolja bila od škole moga popa Stanoja. Koža mi se i sada ježi, kad se opomenem onoga narodnjeg preselenija, jer se još dobro opominjem kako je narod pištao i mučio se. Posle, jedne zime, ne pamtim koje godine, očima sam gledao kao đak, gde svako jutro po osam i po devet mrtvi̓ frajkoraca donesu iz kvartira i strpaju u stražaru kod škole u Ašanji, pak odande iza dudare po 12 nji̓ strpaju u jednu rupu, i zemljom zaspu. Zatim, da je jošt veća propast i žalost, udari nekakva bolest u sav ovostranski narod te pomre. — Ne mogu reći da se polovina vratila ovamo, koliko je onamo prešlo.
Ja ne ostanem dugo u Ašanji, jer moj otac zapovedi te odem u Kupinovo nekom Ignjatu Sabovu, starcu od 70 godina. On je bio star, čestan, dobar i vrlo pobožan čovek, i učaše šestoro dece privatno u svojoj kući. Kako dođem, posadi me s njima za astal i zapita me brat Ignjat (on se nije dao drukčije zvati, i ljutio se kad mu kogod rekne da je starac, on je bio otac popa Nikole iz Kupinova): „Šta si učio i šta znaš?” Ja mu odgovorim, da sam sve što treba izučio, i da sve znam. — „E, dobro” rekne on, „kad si sve učio i sve znaš, a ti bar sedi i slušaj kako ova deca čitaju” — i tako sam ti sedio ja za astalom čitavu nedelju dana, a on mi ništa ne kazuje da čitam. Ja onda pomislim: baš su meni dobro kazivale moje komšinice babe, da sam ja učen; međer i moj učitelj Sabov ne zna više od mene, zato on meni ništa ne govori, a kad on od mene više ne zna, što da sedim ovde zaludan — i želio sam da idem kući. — Ovaj Ignjat Sabov, kažu, učio je u Rumi, i kao što se govorilo, za vreme njegovog učenja tu u Rumi bila je najbolja škola. Onda bile su u Sremu vrlo retke škole i srpske nauke, a i sam posle vidno sam mloge stare sveštenike, koji su se s naukom malo od naši̓ srbijanski̓ sveštenika razlikovali. No sad je već drukčije s naukama. U svakoj bašti možeš nabrati po punu torbu učeni̓ kakvi̓ hoćeš, samo ako možeš raspoznati koji je sladak i polezan, a koji li gorak i škodljiv. Mitropolit Stratimirović, kažu, da je prvi dobre škole za Srbe u Karlovcima uredio.
Sedeći ja besposlen nedelju dana, mislio sam, da mi ništa više ne treba učiti, i čisto sam se radovao da moj učitelj ne zna više od mene i da ću se kući skoro vratiti, dok on jedno jutro donese mi jednu knjigu i kad sednem za astal, upita me: „Kad si sve izučio, da vidim znaš li, i jesi li i ovu knjižicu učio.” — Ja otvorim knjigu, vidim i poznam slova, i kažem da sam to učio, i da znam. No kad počnem da mu čitam, kaže mi on odma, da ja ništa ne znam, jer u čitanju nigde nisam znao gde treba stati, i ko me je slušao, nije ništa mogao razumeti šta je. Siroma starac dugo je imao ljutu muku sa mnom, dok me je naučio polagano i razgovetno čitati. Zato vam preporučujem gde vam bude dužnost o detinjoj se nauki starati, da ne dajete decu neveštu i neučenu, da u početku u bukvaru rđav i ružan temelj ne postavi, jer je to najveće zlo za decu, ako se s početka u bukvaru ne upute kako valja, i posle teško i̓ je popraviti.
Iz Kupinova povratim se posle opet u Ašanju proti Lazaru Georgijeviću, te sam kod njega izučio crkveno pjenije i proče bogoslovske nauke, osim njega tu sam imao dobrog učitelja koji me je učio. Taj prota Lazar rodom je iz sela Sovljaka, valjevske nahije, i bio je u Sovljaku prota, pa je zaostao u Sremu, a i sad mu je familija u Sovljaku, Đikići, od prvi̓ familija u nahiji bili su, a i sad su dobri.
Ja se Povratim iz Srema kući u Brankovinu 1793. godine i moj otac odma zapopi me i preda mi nuriju. Vladika što me je zapopio bio je prost ali dobar čovek. Pošto me zapopio, govorio je slovo, ali celo njegovo slovo bilo je u dve, u tri reči. On se pri̓vati za svoju kamilavku i reče: „Hristijani, počitujte sveštenstvo i upamtite: ko je god na ovu kapu lajo, on se kajo!” To njegovo slovo napominjem vam da se smejete, ali ipak od zbilje vam preporučujem, da sve ono što narod počituje za svetinju i vi da počitujete. Svašta možete popravljati, ali samo u sveštene stvari nigda ne dirajte. Ni ja vam, posle toliko godina sopstvenog iskustva, ne umem o tome ništa drugo kazati, nego da je cela istina: da ko je god na ovu kapu lajo, on se kajo. Ja sam odma zatim i protom postao. Šta je stalo bilo vladiki što nisam jošt ni brade ni brkova imao; on je želio učiniti knezu hater, a valjda mu je i novaca trebalo! — Kako su mi posle kazivali otac i mati, ja sam se zapopio u polovini moje šesnaeste godine. Zaista morao sam vrlo mlad biti, jer kad su me hteli popiti, vrlo sam se bio uplašio, a osobito kad su me za vrat u̓vatili i oltaru poveli, jer onaj jedan đakon što me je vodio reče mi polako od šale: ,,Reci zbogom beli svete, sad ćeš da pogineš!” i meni se onda učinilo da ću svet da promenim. No posle vidim kako je to lepo biti popa.
Kad sam vam kazao kratko vladičino slovo, da vam kažem kako me i otac savetovao: „Sine, — rekne mi on kad sam prvi put u moju nuriju polazio, — ti si jošt mlad i ne znaš kakav je svet, ti si vrlo mlad i nigde gotovo nećeš biti u društvu tvoji̓ parnjaka u godinama, nego ćeš sve dolaziti među starije ljude. Zato na saboru, i na slavi, i na svadbi nemoj mlogo govoriti, nego slušaj šta stariji ljudi govore. Ako počneš tako mlad druge da učiš pameti i mudrosti, onda ti nigda mudar biti nećeš. Kad govoriš štogod, svi će slušati, ali nemoj ti sebi da uvrtiš u glavu da oni tebe zato slušaju što ti najmudrije govoriš; oni će te zato slušati što si nji̓ov popa, i što si moj sin, i kad što pogrešiš, niko ti neće kazati: nije tako, ali svaki će pomisliti. Zato, mudro se vladaj i ono što ti se sada učini da nije onako kao što stariji ljudi govore, a ti nemoj odma da se plećeš u svađu, nego pričekaj dok dođeš u godine ovi̓ ljudi, pa tek ako i onda vidiš da nije onako, a ti kaži.” Potom uzme moj otac jednu veliku čašu punu vina, i pošto otpije za jedno dva prsta, rekne mi: „Prve godine, kad ideš po nuriji, samo ovoliko pij od svake čaše kojom te ponude, druge godine ovoliko” i potom opet srkne malo vina. „Treće godine možeš do pola čaše piti. Tek četvrte i pete godine možeš do dna čašu popiti, i opet svi će nurijaši sećati se tvoji̓ prvi̓ godina i svi će govoriti: naš popa ništa ne pije.” Ja sam slušao moga oca, i sećao sam se celog života sviju njegovi̓ soveta, i bio sam spokojan, zadovoljan i srećan. Sledujte mom primeru, sledujte toj čaši moga oca, ne samo u piću nego i u svima drugim strastima i naklonostima, pa ćete biti srećni. Vaše reči, vaša delanja, naklonosti i uživanja upravljajte svagda prema vremenu i prema godinama vašeg života. S merom i u svoje vreme mnogo se koješta čini bez štete, što pred sudom zdravoga razuma ne bi se moglo opravdati sasvim. Teško onome koji prvu čašu svake svoje naklonosti do dna ispije!
U to vreme (1793. godine) bio je paroh stari moj učitelj popa Stanoje i pop Nikola iz Kršne Glave, oba stari i ne velike nauke, no što se tiče krstiti i venčati i druge obrede crkvene, to su dobro znali i mene u tome poučavali. Posle smrti popa Stanoja otac moj zaponi brata njegovog Panteliju, koji je učio malo u manastiru Studenici, i popa Matu, koji je učio kod Snetogoraca putujući. Sad se meni vrlo neobično učini kako narod u crkvi stoji izmešato, nit se zna koji je stariji ko li je mlađi, nit se zna, gde stoji muško ni žensko. I to kad dođu k crkvi o Bogojavleniju, Zadušnicama, Blagovešteniju, Voskreseniju, Petrovu-dne, svega da reknem 10 puta ili malo nešto više na godinu, a ono kako klepalo udari, onda grne sav narod u crkvu i hoće na vratima da se podavi, i ko pre uđe, žena ili čovek, taj napred i stoji. Tu su izmešate žene, ljudi, deca i devojke, i u crkvi diže se razgovor i ništa se ne čuje šta sveštenik iz oltara čita. Teško mi je do Boga bilo, jerbo sam vidio u Sremu kako se činovno po crkvama stoji, i žene baška a ljudi baška. To je isto i otac moj vidno i gdekoji naš komšija, koji su nam mlogo pomagali, kad smo red uvodili dokazujući narodu. Počnemo se starati najpre kmetove i kućne starešine napolju učiti i kazivati kako je bolje i za dušu poleznije, no svaki kod svoje kuće da kaže: „Ko god pođe crkvi, bilo muško, bilo žensko, da sluša popove, i kako i gde popovi zapovede, onde i onako svaki da stoji.” Mi mlađi popovi uredimo, i kako klepalo udari i narod u crkvu povrvi, a mi po jedan stanemo na vratima, i ljude propuštamo redom, starije napred, a žene vraćamo da idu na druga, zapadna vrata u prepratu svoju. Kad veće svi uđu i ljudi stanu i nameste se, a žene u preprati, i opet počnu se razgovarati: šta je ovo, kakav je ovo novi običaj, te nam ni u crkvu kao dosad ne dadu novi popovi ulaziti? Kažemo mi da ćute, i kažemo im, da su oni svi sad u crkvi kao na nebu, a pred oltarom kao pred samim Bogom, no da stoje, ćute i slušaju šta sveštenici u oltaru čitaju i proče. — Oni istina ućute na malo, no opet, osobito žene, počnu razgovor i vrevu. Onda obično moj otac, kad je u crkvi, opomene narod i zapreti da ćute. Da vidite, deco, da je popa celi dan govorio, ne bi tako ućutkao kao mog oca nekoliko reči. Svi ućute kao da vodom svakog zaliješ. Zato, velim, nema crkve ni uredbe bez mirske vlasti, a ni mirske bez duhovne; treba jedna drugu da potkrepljava, ako su rade da obe vlasti postojane budu. Ako li jedna nad drugom neko preimućstvo traži, to su obe kod prostog naroda slabe, i ili kasno ili skoro obe propale.
Također doterali smo i̓ u red da sa velikim molčanijem idu na celivanje, najpre stari ljudi, a posle žene, potom devojke, i sve po dvoje pred ikonom u jedan red po dvaput se prekrste, na desnu stranu oltara, pak levu celivaju. Jošt i to smo uredili i svaki sveštenik svoju nuriju popiše žensko i muško do sedam godina u jedan tefter. I zapovedimo starešinama (kućevnim), da svako mora dovesti na ispovest a starešina mora najposle ostati. Ona dva stara (sveštenika) ispovedaju stare ljude, a nas trojica mlada učimo decu kako se valja krstiti, Bogu se moliti, i oca i majku u ruku ljubiti i počitovati, i proče, i koje god dete prestane na ispovest, pored njegovog imena u tefteru zabeležimo krstić.
I to mogu slobodno kazati da u našoj nuriji, — sva sela koja crkvi u Brankovinu idu — niko na kakav drugi sud nije išao niti je kavge bilo. Sve to mi poravnamo i pomirimo, uveravajući dobre o carstvu nebesnom, a strašeći zle mukom večnom. Nas je bilo u selima koja su brankovičkoj crkvi dolazila pet popova, no nismo delili, nego naši nurijaši od nas pet koga prvog nađu, zovu ga, te čita molitvu ili krsti i proče; i svaki popa neće reći: „Nije to moja nurija, neću da te venčam, ili molitvu čitam” — nego svaki svrši za što se pozove, pa što zasluži dade onome čija je nurija. Mi smo svi sveštenici kao braća živili, a narod nas je kao apostole početovao i slušao, tako da su i od okolni̓ nurija dolazili, i gledali i crkvi milostinje kao u monastire davali, a sveštenici drugi od nas običaje primali.
Sad opet da vam pripovedam iz žitija moga oca.
Mihaljević naturi ćupriju na Savu, topove prevuče i na Zabrežju šanac načini. Izađe zapovest, da sve nahije od Medvednika i Morave, koje su se s Turcima zavadile, svoje familije u Ćesariju presele. Čete oko Beograda predvodio je Radič Petrović koji je posle s Nemcima na Francuze kao kapetan vojevao i nemešag dobio, a uz Karađorđev rat to sve ostavio i nama u pomoć došao. U to vreme dođe major [Despotj] Lukić u Valjevo i na Kličevcu šanac načini, skupe četnike (kako mi je otac kazivao 1800 momaka) koji su šanac čuvali i s Turcima oko planina tukli se. Međutim, Mihaljević ode s vojskom u Jagodinu i zapovedi te moj otac odvede sve četnike u Jagodinu i tamo i̓ u frajkorski mundir obuku, svoje oružje ostave, a šoce uzmu pa se potom opet vrate na Kličevac da se egzerciraju. Kličevac je brdo od severne strane više Valjeva, gde se i sada poznaje mesto onoga šanca. Tu je bilo oficira iz Srema sve sami̓ Srba: major Lukić, kapetan [Đorđe] Kljunović i kapetan [Jovan] Bežanović; a iz valjevske nahije bio je: moj otac Aleksa obrlajtnant, Petar Rakarac, Lazar Ilić; Mali Janko [Petrović] i Milisav Milošević lajtnanti; pop Ćuka [Popović?] bio je fendrik, a Đoka Mićanović stražmešter. Tu sam gledao kako moj otac, da bi i drugim ljudma omilio egzercir, skine oficirski mundir, pa stane u red i egzercira se kao prost frajkorac.
Nemci pouzimaše gradove, kao: Šabac, Beograd, Smederevo, i tukoše Soko, kuće popališe, ali grad uzeti ne mogoše. Kad su Nemci Beograd tukli, onda je moj otac Aleksa sa 700 momaka između Pančeva i Beograda u nekakvim ritovima 15 dana čuvao ćesarovu vojsku, a kad se Beograd predao, opet se k Valjevu povratio.
Kad već Nemci s Turčinom učine mir i u Srbiji što su osvojili sve povrate Turkom, i ćesareva vojska ode natrag, a frajkorci odu svaki svojoj kući, budući je od sultana amnestija čitana; onda svi srbijanski oficiri skupe se kod Mihaljevića u Sremskim Karlovcima, gde je on Nemcima račun morao davati za ratne troškove. Mihaljević ponudi sve oficire da ostanu u carevoj službi, i da će svaki svoju platu uživati. Moj otac rekne Mihaljeviću: „Ja ovde ostati neću, ja ću da idem na moju očevinu, gde sam se rodno.” Mihaljević, koji je moga oca pazio i uvažavao, rekne: „A zašto, Aleksa, ti nećeš da ostaneš u našega cara službi, pak ćeš skoro kapetanom vanžirati, a zakleo si se da ćeš našem caru veran biti?” Moj otac odgovori: „Istina je, da sam se zakleo da ću mu biti veran i protiv Turčina sa slobodu očevine moje vojevati, i poznato vam je da ja moje zakletve ne prestupam niti cara izneveravam i ostavljam, no car ostavlja mene i sav narod srpski, kao njegovi stari što su naše pradede ostavljali. Zato idem natrag preko Save, a nemam pisara ni drugi̓ učeni̓ ljudi, no ću ići od manastira do manastira i kazivati svakom kaluđeru i popu, da u svakom manastiru zapišu, da više nikad tko je Srbin Nemcu ne veruje.” — Mihaljević: „Ćuti, Aleksa, da od Boga nađeš, čuće Nemci pa će te olovom zaliti.” — „Ja” reče, „to Srbinu kažem, a ne Nemcu; a i Nemcu ću to isto kazati, i svakom.”
Moj otac ne htene ostati, nego se vrati kući u Brankovinu, a za njim Lazar Ilić iz Jabučja i Petar iz Rakara, a oni drugi ostanu, te su svi išli na Francuza vojevati, kao Mali Janko, Milisav Milošević lajtnant (koji je ostao živ od Francuza, i opet pređe nama u pomoć i pogibe na Mišaru 1806. godine), Đuka fendrik, Đoka Mićanović stražmešter i mlogi drugi. (Žao mi je što ne znam sve iz Srbije oficire, a naravno bilo i̓ je dosta koji su ostali i na Francuza išli, osim samo Valjevaca što su bili — i malo je koji došao.) Moj otac dobije penziju, i vrati se kući. Kad on dođe kući, a to nahija ostala bez starešine i bez suda. Paša došao, primio Beograd po traktatu, s malo Turaka. Kako su Nemci otišli, a Turci jošt svoje sudove ne postavili, to moj otac počne suditi kao knez ili obrlajtnant, i svud je po nahiji odio, i narod mu se dobro povinovao. Tek posle godine dana postave Turci svoje sudove po kasabama, i tako u Valjevu je bio muselim i kadija, a on u nahiji knez kao i pre nemačkog rata. Nikola Grbović preko Kolubare bio je ljiški knez; a Podgorci, kojima je knez bio umro, dođu moliti mog oca da sjedini Podgorje sa svojom knežinom, i da obadve knežine drži, ili da im on dade kakvoga iz svoje knežine kneza. On, premda je one godine sudio i tamo, nije se hteo privatiti za svu knežinu, no rekne im da oni između sebe kneza izberu; a oni reknu: „A ti nam daj zasad bar Joku iz Rabasa, da nam knezuje.” On im kaže da je to mučna stvar jednom čoveku iz druge knežine u tuđoj knežini knezovati, „a kad baš hoćete za kneza Joku iz Rabasa, onda eto vam uzmite zajedno s njime i selo Rabas od moje knežine, a i tako je na međi; to selo neka bude odsad pod vašom knežinom”. — I tako Podgorci budu zadovoljni. Dok 1792. godine čujem ja u Sremu, gde sam u školi bio, da je moj otac od Turaka ranjen. Neki Turčin, Musta-beg Jajić, koji je u prošlom ratu primio u bojevima pizmu na mog oca, rekne u Valjevu: ,,̓0di-de, Aleksa, da ti nešto kažem.” On se kao poznaniku prikuči, a Turčin ispod skuta opali pištoljem i malo ga preko rebara rani, i košulju na njemu zapali. Turčin, koji je veće spremna konja držao, pobegne u Bosnu, a moj otac ostane da po knežini i dalje sudi i uređuje. On, kako je vidno u ono razno doba po Sremu i Banatu, kako su sela na kumpanije podeljena, jošte kako se vratio iz Karlovaca, odma je naredio kod svake crkve po jednoga glavnoga kmeta nad onim selima koja god onoj crkvi idu, a svakoj crkvi išlo je po 8 i po 10 sela, i tako ti kmetovi zvali su se sreskim kmetovima. Šta je god hteo i imao zapovedati, slao je svoga buljubašu i pandure kmetu, a kmet je opet knezovsku naredbu seljacima kazivao i tako je sebi trud olakšavao. On je neprestano po knežini ̓odao i koga kmetovi i seljaci optuže, i da je kriv vidi, kaznio ga je onde u selu gde je pogrešio. A za vrlo velike krivice morao je slati u aps muselimu i kadiji (u Valjevo).
Budući da je običaj bio da i muselim i kadija pod arendu zakupljuju svoja mesta za suđenje, tako je Asan-aga, brat Osman-paše iz Srebrnice, zakupio muselimluk, a brat mu kadiluk u Valjevu (to su bili obadva stričevi onog dobrog Hadži-bega, našeg srpskog prijatelja u poslednje Karađorđevo vreme). Kako su turski sudarci imali običaj da svakoga ko je i najmanje kriv, Srbin ili Turčin, kad padne u aps, da ga globe i koliko više mogu da uzmu, to je svagda moj otac u takvom slučaju zastupao i odgovarao kako Srbina tako i prava Turčina, i globiti nije davao; zato su ga pošteni i mirni i Turci vrlo uvažavali; a osobito Srbi ljubili su ga kao svoga oca i poštovali kao najvećega od Turaka zastupnika. Jerbo kako se kakav muselim ili kadija pokaže kao veliki globar, a on se dogovori sa knezom Grbovićem i Birčaninom, pa pokupe i obuku najrečitije kmetove u najsiromašnije haljine, učine skupštinu, priglase i neke poštene žitelje Turke i dođu na mešćemu pak viknu na zulum, napišu prošenije u kom opišu sav zulum i da ga sirotinja ne može više da trpi, no paša da ga digne, ili sirotinja hoće da bega u Kaure (u Srem). Potom to prošenije uzme moj otac i odnese veziru, koji ga je vrlo pazio i uvažavao, i sa sobom dovede boljeg sudiju. Tako sam čuo, da su za 12 godina (toliko su Turci posle Nemaca do Karađorđa držali) promenili osamnaest koje nepravedni̓ kadija, koje zli̓ muselima. Tako je sloga i pod Turcima vrlo pomagala. Gde su knezovi u ljubavi, tu su i kmetovi i sirotinja svi u ljubavi i poslušaniju.
Pitate me: kakve su to skupštine za Turaka bivale, i kako su se smeli skupljati. — To, istina, nije bilo novo, to je može biti jošte od Kosova ostalo, a može biti da su bivale skupštine jošte i za vreme naši̓ careva. — No ove skupštine, koje ja pamtim, ovako su bivale: sva tri kneza, moj otac Aleksa, Nikola Grbović i Birčanin Ilija zajedno po s nekoliko kmetova dođu u Valjevo i donesu svaki od svoje knežine račune na sud, ako je preko koga knežine prešao kakav paša, ili drugi kakav Turčin, na koga se mlogo na dočekivanje potrošilo, ili su kakvu japiju ili što drugo plaćali što se mora na svu nahiju porezati. U mešćemi predsedava po nekoliko stari̓ Turaka, aga, oni teftere vide i kad priznadu da su tefteri uputni, onda kadija potvrdi svojim murom. Knezovi uzmu taj tefter rashoda i odnesu veziru u Beograd, koji i svoju porezu troškovima doda i buruntiju napiše po koliko na jednu oženjenu glavu dolazi, i tako jedni̓ puta dođe na mešćemsku glavu po sto a katkad i više groša o Mitrovu-dnu i o Đurđevu—dnu. No treba i to znati da u valjevskoj nahiji mešćemski̓ glava nije više bilo upisani̓ nego samo 750. Tako su knezovi posle nemačkog rata kazali prvom veziru, i Toliko su posle svagda držali, a ono kad porežu u narodu po oženjenim glavama, to dođe po 8 ili najviše po 10 groša, jerbo su knezovi glave od vezira krili, a spa̓ije i drugi Turci koji su znali nisu veziru hteli kazivati. No knezovi, kad su išli veziru poradi poreza, povedu sreske kmetove, najbolje gazde, koji obuku se u najsiromašnije haljine, kroz kapu propali perčini, kroz čakšire kolena, kroz opanke prsti propali, a kad dođu tamo kod vezira poviču: „Aman, aman za carevo zdravlje! Mlogo je poreza davati, ne možemo, eto kakvi smo goli i bosi, a mi smo zleudne najbolje gazde u sirotinji, ko će od nas onakvi̓ dati po 100 po 160 groša na glavu” i proče. — Onda vezir popusti malo od poreze. — Tako su i svi knezovi od svega pašaluka radili i svoje kmetove dovodili i u Beogradu se sastane katkad po 200 i više kmetova i knezova u toj velikoj skupštini. I dogovore se svi knezovi, pak i knezovi i kmetovi svi u gomili pred pašine saraje. Knezovi uđu kod paše, a sirotinjski kmetovi u avliji, ali to biva obično sutradan, kad veće vezir razreše porezu, pak im se učini mlogo, i kad svi čuju, i onda idu pred saraje i viču, i pomažu, do Boga se čuje, a paša im ponešto odobri i umanji.
Sad naša tri kneza dođu u knežine, ali jošte uz put idući poruče svaki u svoju knežinu, opredele dan u koji će doći od svakoga sela po dva i po tri čoveka u Valjevo, i tu se od sve tri knežine sastane više od 300 ljudi i odu na mešćemu; dođu i mesne age; kadija prouči vezirovu buruntiju, i kaže kolika je poreza. Sad ona tri kneza podele porezu ovako: ako je 100 hiljada, to moj otac nosi 50 hiljada, to jeste pola na njegovu od Valjeva do Save knežinu, jerbo je u njegovoj knežini žitorodnija zemlja i žitorodna; sad onu polu deli Grbović i Birčanin na pole 50.000, pa opet skine Grbović sa Birčanina deseti groš te ponese na svoju knežinu, jerbo je opet u njegovoj knežini bolja zemlja nego u birčanskoj. A to se sve pod vedrim nebom pred svom skupštinom radi i deli, i tako se rastanu, pa potom svaki knez sazove od svoje knežine od svakoga sela po dva po tri čoveka. Tako je moj otac sazivao skupštinu na Reljino Polje na kršnoglavskom ataru. (Ne znam zašto se zove Reljino Polje, a imaju dva kamena velika, i vrlo u daleko stoje, i to pričaju da je skakao Relja Krilatica, i da se onde svagda brala za Turaka skupština od nepozvati̓ vremena, a i za Nemca, kada su hoteli robijaše, kola, profuntu i druge robije, sve su se onde kmetovi skupljali i dogovore i razreze činili, a i mi smo za Karađorđa.) Tako je knez Nikola Grbović u svojoj knežini na Ljubeninu Polju, a Birčanin na Ponura. Kad se na Reljinom Polju pokupe kmetovi, svaki iz svoga sela dovede, ako mu ima slepac ili bogalj ili kakav drugi sakat ili ubogi siroma, i sve i̓ pred kneza i kmetove uparade, i knez zapita: „Eto, braćo, ovo siromaka koje vidimo; hoćemo li ili nećemo na nji̓ porezu udariti?” — Onda kmetovi provide i reknu: „Ovaj more, a ovaj ne more davati.” I tako se svrši i poreza razreže, i posle knezovi kupe i veziru odnose.
(Najvećma su na glasu bili u ono 12 godina naša tri kneza valjevska, i knez Ranko [Lazarević] šabački iz Svileuve; knez Nikola iz rudničke, knez Petar iz ćuprijske; [Stevan Andrejić] Palalija iz beogradske; i za druge sam slušao koje moj otac fali, ali sam im imena poboravno. Ali su Aleksa iz Brankovine i Petar iz Ćuprije najprebraniji kod vezira bili.)
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|