Мемоари (Матија Ненадовић)/II

←I

Мемоари Писац: Матија Ненадовић Мемоари

III→

Мемоари Матије Ненадовића

Кад су све аге и зли Турци побегли у Видин (пошто им је Хаџи-Мустафа-паша убио у Београду поглавицу Кара-Смаила), онда некако се притаје Бега Новљанин и Ћурт-оглија у Шапцу. Обојица су се из Босне доселили. У то време кнез Ранко Лазаревић из Свилеуве дође у српски Шабац-баир на конак, но сутрадан дођу Бега НовљаНин и Ћурт-оглија и убију кнеза Ранка из пушака, пак затворе се у град; то је било баш уз часни пост 1800. године. — После тога дође мом оцу поп Лука, братучед кнеза Ранка, и жали се како Турци не само што су кнеза Ранка убили, него јоште ишту глобе 2500 гроша. Он замоли моги оца, те му узајми те новце да се откупи да му кућу не ̓арају. Кад оде поп Лука Лазаревић, дозове мој отац мене да пишем писмо везиру. Он диктира а ја напишем писмо, уколико се опомињем о томе, како су у Шапцу остала прикривена два зликовца (јаничарина), који су Ранка кнеза шабачког убили. — „Ми кнезови у цареву и твоме измету (послу) ноге до колена а руке до лаката. Па кад ћемо по царевим чаршијама од зулумћара гинути, то подносити даље нећемо, но ти гледај кога ћеш поставити кнезом ваљевске нахије, а ја више ни у чаршију отићи нећу, а то ли ћу кнезовати; него ћу из цареве земље бегати са животом у Немачку” и прочаја. Он пошље то писмо Хаџи-Мустафа-паши у Београд. После неког времена дође један пашин каваз у Бранковину нашој кући на конак, и све се тајно са мојим оцем разговара. Кад сутра рано каваз оде, пита ме мој отац: „Знаш ли што онај каваз долази?” Кажем ја да не знам. „Послао га”, вели, „Хаџи-Муста-паша, да ми из уста каже, да је везир рекао: да ако он кнеза Ранка не покаје, онда, вели, Алекса нека иде куда хоће себи селамет тражити.” И каже ми да му је везир по том кавазу поручио, да спрема на Палежу конак за војску, која ће на Шабац поћи и повући два топа, али то све тајно. Мој отац оде одма на Палеж и зацело прође војска, око 800 крџалија, и оде хитно на Шабац на баир. Бего Новљанин и Ћурт-оглија, убилци кнеза Ранка, са својим друштвом затворе се у град. Крџлије почну из пушака и топова тући, и баш на наш Велики Четвртак [5. априла 1800. године] запале шабачке куле, а Бега и Ћурт-оглија, прокопавши камени град до Саве, побегну у Босну, а сав град и куле изгору. Њи̓ово друштво по̓вата војска, извезу два топа на чаршију, и њи̓ 27 за једнога кнеза Ранка удаве с конопцем насред чаршије, и по турском обичају кад једног удаве — пукне један топ.

Тако Хаџи-Муста-паша освети кнеза Ранка и свима јаничарима такав стра̓ зададе, да се ни име јаничарско у београдском пашалуку није смело изрећи. Хаџи-Муста-паша, видећи себе и свој пашалук у опасности од Пасманџије и од ове двојице у Босну побекше, побоји се да и они од Босне не дигну војску и не пођу на њега. Зато је морао све више војске којекуд скупљати, да се брани, а због тога морао је и порезу повишавати, да војсци таин (рану) и плату издаје. Кад кнезови виде да везир сваке порезе све више порезује и узима, они се договоре и сви се скупе. На тој скупштини били су: од ваљевске нахије мој отац Алекса, Илија Бирчанин и Никола Грбовић, из рудничке нахије кнез Никола, из ћупријске кнез Петар, из београдске кнез Палалија, и кнез Станоје [Михајловић] из Зеока и јошт други. Ту се договоре да узму хатишериф ког су извадили од Порте (1793. године) и у коме стоји уписано: да сав пашалук београдски има давати порезе на 20.000 глава ожењени̓ по 20 гроша, а Хаџи-Муста-паша скоро јошт толико почео да удара. (Тај су хатишериф сви кнезови договорно били дали београдском митрополиту Методију, као глави наше цркве и закона, на аманет да га чува као највеће добро народно.)

Оду кнезови везиру и поклоне се по обичају, и пошто су мало дворили, рекне те редом поседају, и он лепо се с њима разговарао као год отац с најбољим синовима; попију кафу и ништа о хатишерифу не спомену, но оду после тога митрополиту Методију, пожале се како је везир преко хатишерифа подигао порез и како већ сиротиња не може да даје, нити има откуд, и кажу да је и њему познато, ̓одајући по епархији, како и он своју димницу једва може покупити. „Него да нам дадеш хатишериф — рекну кнезови — да однесемо нека види везир, и по хатишерифу нека удара порезу како је цар одредио.” — „Кала, кала, сутра хоћем да вам дам фермав”, одговори Методије. Кнезови оду на конак, а митрополит Методије узјаше на коња, те ти у град везиру, и каже му како кнезови хоће да узму од њега хатишериф, и да њему (везиру) донесу, да по хатишерифу порез удара а не више, зато нека се приправи шта ће им одговорити и прочаја. Сутрадан дође мој отац и кнез Петар митрополиту да им даде хатишериф, а он им рекне: „Отиђите најпре до везира, па дођите онда по фермав.” — Кнезови сви скупа оду и позадуго постоје, преко обичаја, пред собом везирском.

Доцкан отворе се врата од собе везирове и, кад кнезови уђу, поклоне се и по обичају приђу скуту, потом измакну се и у ред стану. Везир запалио наргиле па пуши, а окренуо главу и гледа у друго ћоше собе, а неће ниједнога кнеза да види. Тако стојали су кнезови читава два сата, а он нити говори да седну ни да иду, већ једнако ћути и пуши, а кнезови такође ћуте и чепоре ногама. Очима један другога питали су: где је наш стари Хаџи-Муста-паша, не можемо да га познамо, ово није он но Грк Методије мучитељ (говори се да Методије није Грк него Јерменин, па се покрстио). После тако дугог стајања наједанпут окрете се везир, пусти дим из уста, пак рече: „Е кнезови, зашто не говорите што сте дошли?”

„Ја темена учиним — причао ми је о томе мој отац — и почнем да говорим: ,Паша ефендум...̓ а он ми присече реч: ,Ја знам шта ви тражите, ви хоћете да ударим порезу по хатишерифу царском; то и ја хоћу, ја нећу једну аспру више него што се у ферману пише. Зар ви не знате то, када је мени честити цар београдски масип дао, није ми никакве хазне друге дао, но да од вас узимам, а вас од свакога зулума браним? А и ви сами видите колико ја војске држим с којом браним и себе и вас од читлук-сајбија; и јошт ми ваља скупити војске. Но кад ви тако хоћете, то је за мене лакше. Ја ћу моме брату, видинскоме везиру Пазманџи-оглу, једно писмо писати и с њим се помирити, моје војске умалити, а само царски град чувати, и онда баш по хатишерифу царском ниједну аспру више од вас узимати нећу, него онолико, колико хатишериф гласи; а ето вас и ваши̓ ага и субаша, па како вам Бог даде!̓ — Учиним темена и одговорим: ,Истина је, честити пашо, то ми видимо сами даје тако: но ево муке и невоље: у народу новаца нема, и нема откуд да нађе, а не жалимо. Веће смо све са деце пооткидали, где је најмања пара од урока била. Видите и сами да је све сиротиња и да смо све турске куће слугама и слушкињама напунили; и јошт би у најам давали да имамо коме, да би само коју пару заслужили и данак плаћали. Оно мало стоке, да имамо коме, у пола цене продавали би, но трговаца нема. Него допусти нам да идемо да се договоримо не би ли нашли начин у чему би се помоћи могли.̓ — Везир нато ма̓ну руком: ,Еј исадиле̓ (срећан вам пут). — Тако ти ми, не седивши нимало код везира, изиђемо и сви рекнемо уз пут идући: ,Богме, брате, онако је, везир погоди̓. Одемо на конаке онако уморни од дугог стајања.”

„Пред вече скупе се сви кнезови у Шундин хан, где сам ја (Алекса) био на конаку, и нађемо да су пашине речи све истините, и ако он не држи доста војске, то ће освојити видинске аге и субаше, пак ће пет пута више сами узимати, него што ће од нас искати везир да му ми дајемо. Било је разговора од сваке руке, најпосле рекнем ја осталим кнезовима: ,Не би ли добро било да предложимо везиру, и обрекнемо нашу војску у помоћ дати му? Кад Видинлије на њега пођу, да и̓ дочекамо и разбијемо, пак ми опет нашим кућама да идемо.̓ То сви кнезови одобре, тако да се везиру представи, а сви једнако да вичемо: нема новаца и нема се откуд давати.”

„Сутра одемо везиру, пусти нас одма у арзодају, где везир седи, приђемо скуту по обичају и иступимо се натраг, и станемо снуждени. Везир рекне: ,Е кнезови, јесте ли се договорили и шта сте се договорили?̓ — Ја учиним темена, и одговорим: ,Јесмо, честити пашо. Јучерашње твоје речи истините су и свете. Познајемо и сами да нас од зулума бранити не можеш без војске, а војске без новаца држати не можеш. Али је велика мука и невоља што новаца у сиротиње нема, нити се откуд добити може, а ако упустимо јаничаре видинске на овако сиромашну рају, онда ће сва сиротиња побећи у Каршију (Немачку) и сва ће царева земља пуста и празна остати...̓ — ,Тако је, тако̓ пресече ми реч везир. — ,Ми смо свакојако мислили̓, продужим ја, ,но ни од које руке до новаца доћи не могосмо. Но од све муке и невоље ми смо се сви договорили: када Видинлије одозго пођу, да ти ми кнезови доведемо наше војске, те разби Видинлије, а ми ћемо после сваки својој кући без ајлука и без таина вратити се; а ти више војске да не купиш и на таину и на трошку да не држиш. То је наш одговор, честити пашо, ако га само ти окабулиш.̓ — Онда везир: ,Пеки, пеки, ̓оћете ли ви тако сви кнезови?̓ — ,Оћемо̓ — одговоре они углас, — честити пашо, ̓оћемо у подне, у поноћи, кад нам год поручиш, и где рекнеш, довешћемо ти онолико војске колико овде рекнемо и обрекнемо.̓ — На то паша: ,Да-еј, да-еј, бенда северум!” (јошт боље, јошт боље, и ја то милујем). Затим пљесне длан о длан и викне: ,Јазиџи ђел!̓ (да му дође писар), и понуди нас да седнемо. Помози, Боже, поврати се наш паша! Кафа се донесе и разговор се поведе колико ће која нахија дати војске. Ваљевска и београдска нахија, које су близу, даду више: ваљевска 1800, београдска 750 момака. и тако према броју глава и војску све у тефтер пописа, и сваком кнезу копију даде, колико је дужан војника Срба довести, кад и где рекне паша. ,Сад ̓ајдете и у на̓ијама сваки толико попишите, да су свагда готови са оружјем, опанцима и рубом и све што војнику треба. Ви кнезови, кад ја поручим, који не дође с војском, у његову главу.̓ — Ми му благодаримо и одемо весели, што смо опет нашег Хаџи-Муста-пашу повратили у његову стару доброту, кога митрополит Методије беше потурчио.”

Ово ми је, децо, овако све да је било, мој отац казивао, а ја вама приповедам, и жао ми је што не могу да знам, које је године што бивало. Ово даље веће и ја добро памтим.

Како кнезови оду из Београда, Хаџи-Муста-паша пошље своје бурунтије у сваку касабу и свакога пазара виче по чаршији телал: „Чуј чојече! Ко је Србин а нема дуге пушке, два пиштоља и велики нож, нека прода једину краву и пусат себи купи. Тако је од честитога везира заповест. Који то не набави, педесет штапа по табанима и педесет гроша глобе. Хај, чујте и почујте, така је од везира заповест!”

Сад мој отац дозове одма буљубаше Живана [Петровића] из Каленића, Арсенију Раонића из Лознице, Ђукана из Орашца, Васиља [Павловића] из Бајевца и Коју из Тулара, и свакога војника каже, и ја му у тефтер упишем име и презиме и село из кога је; и одоше буљубаше сваки своје уписнике спремити, на прво позивање, да буду готови. (Ти̓ исти̓ тефтера наћи ћете, децо, једну половину у мојим писмима а друга половина издерала се; а то је сачувао ду̓овник Јеремија у манастиру Грабовцу, где је мој отац онда војску искупио.) Тако су и кнез Никола Грбовић и Илија Бирчанин у својим кнежинама уредили.

Опет видинска војска пође на Београд, једна удари на Пожаревац, а друга на Ћупри-Паланку. Узму Ћуприју где је био Тосун-ага предводитељ. На Пожаревцу потуче се пашина и српска војска с Видинлијама, но Видинлије и ту надвладају и продру хитно на Београд, и београдску варош освоје. (Пред српском војском био је поглавар на Пожаревцу неки из Смедерева што се звао Арамбашић Станко, он је био храбар војник са Србима противу Видинлија, али га Турци на превари убију у Смедереву.) Везир се затвори у београдском граду. Међутим мој отац скупио је био војску у манастиру Грабовцу и чује да су Видинлије варош београдску освојили. Он (Алекса), Бирчанин И Никола Грбовић седну на Палежу у лађу и дођу везиру у доњи град. Запита везир: „Камо војска?” — Кажу му они, да је сва војска готова у Грабовцу, но не могу ући у град, јер су Видинлије капије затворили. Везир рекне: „Остани ти овде, Алекса, а Бирчанин и Грбовић нека иду и нека војску у лађама доведу.” Оду Бирчанин и Грбовић у Грабовац, узму војску, на Палежу седну у лађе и ноћу дођу на Су-капију у доњи град. Кад се мало поодморе, разреде се: спа̓ије на Видин-капију, везирова тевабија на Стамбол-капију, мој отац с ваљевском војском на капију уза Саву (онда није било покрај Саве кућа), и у један ма̓ јурише и Видинлије истерају из вароши. Један само бимбаша видински затвори се у цркву, и туче се из цркве, а Срби наши опколе га. Кнез Илија Бирчанин узме једно оделеније војске и са прочим отерају Видинлије до Смедерева, где се затворе у смедеревски град, куда везир пошље топове, те и̓ и одатле истерају и отерају до Видина. Мој отац остане с војском у доњем граду код везира, и што није могло војске стати у најгорњу касарну, паша даде трску те око касарне направе колебе. Везир даде војсци ракије и вина на наш Божић, и наша војска, играјући и певајући, запали оне колебе од трске поред касарне, и из те ватре пукне једна пушка и убије некога Алексицу из Јошеве. Пет дана по Божићу дођем и ја ту и до несем мом оцу кошуље и друге потребе; нађем мога оца у соби на Су-капији. Ту сам видио преко стотине глава видински̓ Турака, које су одсечене и пред везировим конаком стајале; и то је први пут што сам мртву одсечену главу видео. — Онај бимбаша, што се у цркву био с друштвом затворио и из цркве тукао се, није се везиру хтео предати, него преда се мом оцу и побратими га, а он га пропусти у Видин. (Овај исти бимбаша, у почетку Карађорђева рата 1804. године, око 20. маја месеца, застао се био с војском у Пожаревцу, где га мој стриц Јаков и Карађорђе опколе; и кад се тај бимбаша и ту преда, рекне Јакову: „Чујеш, Јаконе, твој ме брат Алекса у Београду из цркве предавао, а ти сад овде, одсад где чујем да има ваш сој, нећу на ту кавгу ићи”.) Ја сам свуда по граду ишао с буљубашама мога оца; ишао сам с оцем и везиру. Наша војска готово сасвим је у граду владала и сав град био је готово као опљачкан: ни на топу, ни на пенџерима нигде ни најмање гвоздене чивије нема, све су то браћа поскидали и почупали, па по коморџијама кући послали. То све види паша, али нема куд. Та је наша војска од пре нашег божићњега поста с мојим оцем у Београду стајала, и град чувала, до наши̓ ускршњи̓ поста, док се Бирчанин с другом војском од Видина вратио, пак су онда кућама сви дошли. Међутим кнез Петар из Ћуприје и Стеван Јаковљевић покупе Србе и ударе на Ћуприју и после знатне битке истерају Тосун-агу и освоје Ћуприју и турску војску у Видин отерају.

Године 1794. у Ваљеву бејаше муселим Асан-ага из Сребрнице, и хоће народ да глоби, но мој му отац стане на пут и не да; зато се заваде. Асан-ага нађе четири Турчина, обрекне им дати новаца да убију мога оца, а он оде у Сребрницу кући, да се при том убиству не нађе. Мој отац дође у Ваљево баш на нашу Чисту Среду 1794. године, она четири Турчина оду и заседну сат од Ваљева у шуму крај пута којим се он мора вратити. Једноме рекну: „Удри ти кнежева ̓азнадара Живка, а нас ћемо тројица кнеза.” Кад мој отац наиђе покрај заседе, онај један Турчин опали и Живка убије, но они други промаше мога оца и не згоде га, већ побегну у поток, пак у Ваљево. Кад мој отац дође кући, сазове кметове, и каже им: „Браћо, метите другога кнеза, ја више нећу; видите сами да су Турци наумили мене убити. Пуцаше на мене једанпут, Бог ме сачува; сад ово други пут, и момка ми убише, а мене Бог и опет сачува; трећи пут они ће другојачије радити.” Затим после млогог разговора метну Митра Калабу за кнеза. Дође Асан-ага из Сребрнице и кад види да није кнез погинуо и да ће се његово коварство открити, а он по̓вата оне Турке и у Ваљеву и̓ подави, да га не би исказали. Нови кнез, Калаба, предузме вилајетске послове, али није био вешт с Турцима поступати за ползу сиротиње. Кад дође по обичају у Ваљево муселиму, да пушта оне које Турци као криве позатварају, и кад му муселим по обичају рекне: „Кнеже, има твој један у апсу, но пусти га, али ја ̓оћу богме сто гроша глобе” — а Калаба на то је обично одговарао: „Ага, лепо се дрво на поле цепа.” На то је муселим пристајао говорећи: „Е, кнеже, за твој атар донеси педесет гроша, па да пуштам кривца” и тако колико год муселим заиште, а кнез Калаба опет: „Лепо се дрво на поле цепа.” Тако је радио и за мале и за велике глобе, и свагда је половину попуштао. У томе су мој отац, док је кнезовао, и Бирчанин Илија сасвим друкчије радили. Виде то кметови, да Калаба ни најмање није вешт народним пословима, и да он са својим „Лепо се дрво на поле цепа” не може да заклони народ од велике глобе. Зато једанпут код наше цркве у Бранковини начине скупштину, дозову мога оца и кажу му: „̓Оћемо да опет будеш наш кнез.” Он се изговарао да не може и да није право да погине од Турака на правди, онда гракне сва скупштина, више од хиљаду људи: „Ако ти буде суђено, а ти погини као кнез”, пак шчепаше га и дигоше на руке. Ја сам био подаље од те скупштине, и кад чујем наједанпут ту вику, и видим оно комешање међу људима, помислим да га убише, но кад дотрчим ближе чујем да сви вичу: „Срећно, срећно! Алекса је опет кнез!” И одредише му више момака да води са собом. Мој отац договори се са Бирчанином, и почну јошт оштрије кнезовати и народ од сваке глобе и неправде турске заклањати.

Кад везир у Београду дочује да је то масло муселима Асан-аге било, што су они Турци мог оца хтели да убију, пошље бумбашера у Ваљево по Асан-агу да га дотера у Београд. Асан-ага се уплаши страшно, побратими мог оца и рекне му: „Да си ми по Богу брат, Алекса, што ћу и куд ћу сад?” — Мој отац за ̓атер Хаџи-бега, рекне му: „Ајде у Љубинић на конак, па ћу ја наредити теби башка а бумбашеру башка конак, па оданде бежи у Босну”. И тако Асан-ага, који је после паша постао, у Босну побегне.

Сад веће виде видински Турци, како се Срби сајединише са пашом, да не могу силом ништа успети, зато обрате се на везира Хаџи-Муста-пашу, и они и Пазманџија, с молбом, да и̓ пусти у Београду живити мирно у својим кућама. У томе се Хаџи-Муста-паша грдно превари, и пусти и̓ те дођу у Београд, где су неко време мирно и покорно седили, а неки су и службе добили; јербо су врсни и удворице били. Но после неки̓ година рекну они Хаџи-Муста-паши: „Ми знамо да си ти цару веран, а и ми смо теби верни, дај ти твога сина нека накупи војске, а ми ћемо сви ићи, ми смо били толико година у Видину, и знамо како се лако узети може, ми ћемо га узети и твоме сину предати, а с тиме ти ћеш цару услугу учинити, да и тебе и нас боље помилује”. И ту се Хаџи-Муста-паша јошт већма превари: пошље свога сина доле да купи војску. Кад се везиров син Дервиш-бег поудаљи, ове ти Београдлије оду код паше, узму изун да и они иду његовом сину у војску, и он им поверује. Они се спреме и оду до Болеча, пак онда се поврате натраг. (Ово сам слушао кад моме оцу неки Муја алај-бег у Уровцима казује о томе овако: „Кад се — вели вратимо из Болеча, а ми од Батал-џамије натоваримо помало сена на коње, покријемо одозго са покровцима, да се чине товари, свежемо на првога коња звонце, и водили смо коње до Стамбол-капије. На Стамбол-капији повиче стража ,ко сте?̓ на које одговарамо: ,Ми смо кириџије, отворите капију̓. Како се капија отвори, бацимо сено с коња, шчепамо оружје, а они који су с нама у вароши у договору били, дочекају нас спремни, и освојимо сву београдску варош. А Хаџи-Муста-паша тукао је из града топонима”.)

Тако после неког времена пође оздо Хаџи-Муста-пашин син с војском, а тако исто и мој отац крене војску с ове стране, а други кнезови с други̓ страна. Сад се ови јаничари у тесно нађу, док један Цинцарин каже им лагум, куда се провела вода, у горњи град, те ти они кроз онај лагум све побушељке до у горњи град, а близу џамије имаду од лагума врата, све како који изађе, ваљајући се уђе у џамију, а кад се напуни џамија, а они проспу пушке у пашине сараје, капију отворе, и тако Хаџи-Муста-пашу жива у̓вате, и кажу му: „Ми знамо да твој син иде оздо с војском од Видина, а Алекса озго од Ваљева, и други кнезови с други̓ страна, но сад шаљи књиге и твоје Турке, нека се војске одма враћају, или ћемо те сад одма убити”. Тако ти сирома Хаџи-Муста-паша пошаље, те наше војске, а и свог сина с војском, натраг врати. Сад четири дахије Мемед-ага Фочић, Мула Јусуп, Кучук Алија и Аганлија постану и преко везира почну владати, и што годе они напишу и заповеде, то је везир Хаџи-Муста-паша својим муром морао потврдити. (О томе сам видио тако написато у једној књиги Хећим-Томе, који је онда у Београду седио, и ту стоји забележено, да је Хаџи-Муста-пашин син 1801. године отишао, и да су јаничари воденим лагумом у град ушли, и, како су се утемељили, убили су пашу. Кнезови и паша тукли су се с јаничарима од 1795. године. — У манастиру Боговађи у једној књизи стоји овако написато: „Љета 1801. јануарија 26. удави београдски паша владику Методија; за његово нестројеније и безаконије уподоби се Фоки мучитељу, царју греческоме. Того времене бист междусобна бран. Турци Видинлије својему цару непокорни. И млого бист междусобно крвопролитије помежду их. И бист скупо жито: пшеница 100 ока 18 гроша а кукуруз 10 гроша. То време бист лепа зима. Ово сопственоју рукоју подписа Хаџи-Рувим”.)

Њи̓ четворица поделе сав пашалук, свакоме по три нахије; они пак сва села у нахији поделе својим момцима, који су се звали мале аге. О томе, како је Београд узет, слушао сам где Муја, уровачки бег, прича мом оцу. После годину или две тај исти Муја рече мом оцу: „Видиш, кнеже, ова четири пса у Београду (тј. четири да̓ије) шта раде од раје и од поштени̓ Турака. Ја сам први кроз рупу у град ушао, пак сада, да смеду, узели би од мене и ово село (Уровце) и себи присвојили; но и у мене је јоште оштар кремен. Ја ти кажем: ово дуго њима бити неће. Ја ћу да идем на ћабу, но није стога што ми је ћаба мила, но само да се уклоним, да са псима и ја не изгорим. Него ти, кнеже, послушај мене: доведи кнегињу и оно мало дете (покојни Сима бијаше мален), пак да ја тебе и све што је твоје у Немачку претурим, те живи јоште коју годину у миру. А знај добро: ако ја од ћабе дођем жив, тебе нећу жива наћи; а ако и не дођем, они ће тебе посећи”. — Мој отац каже: „А куд, бег? Да ја побегнем у Немачку, они ће рећи: оде Алекса да крене противу нас Немце, да војује на нас, пак ће други кнезови и сиротиња с мене страдати; но где сам се родио, ту ћу да живим, па што ми Бог да”. На то му алај-бег рече: „Ја сам ти казао и с моје душе скидам, а доста смо ̓̓леба и соли заједно појели!” (Баш сам ово све слушао, кад моме оцу говори.)

Сад оне четири да̓ије искупе кнезове, пошто су Београд јаничари освојили 1799. године, и дозову мог оца и кажу му: ,,Алекса, већ се ми с царем завадисмо, него смо начинили један мизар (прошеније), да цару пошљемо, него да и ви ваше мурове ударите да би се ми оправдали.” — ,,Добро, аге — одговори мој отац, — да се с кнезовима договоримо.” — На то они: ,,Нема ту од договора ништа, него сви редом морате ударити мурове!” — Иди сад па реци „нећемо”, пред онака четири лава, који су и свога везира притеснили. Они су прошеније начинили као од стране кнезова и раје, и везира код цара туже, да је он био глобар и зулумћар, да је пола раје у Немачку побегло од његове глобе, и да није јаничарски̓ ага, сиротиња не би ни вола имала, на чему би орали и ̓лебом се ̓ранили, нит̓ би се имало откуд цару арач давати, нити зашто соли купити, но све јаничарске аге дају и сиротињи помажу и проче и проче. Кнезови нису имали куд него поударају прсте, богзна колико људи на то прошеније потпишу, само да се курталишу. Сад већ оне четири да̓ије почну рахат да живе; сваки је оне своје три нахије, које су му на део дошле, управљао и све приходе себи купио, а цару ништа, но само што су јаничар-аги и другим капиџијама својим и великашима у Цариграду мито шиљали, да и̓ код цара бране. Дахије отворише оловски мајдан у Дренајићу ваљевске нахије, под Медведником, и све је мој отац од наше куће на колима у Београд олово спремао, но ипак су кумпанијама, што су олово копали, плаћали сваку оку 20 пара.

Аганлија — ком је у део пала соколска нахија — пошаље у Азбуковицу и покупи араче. Азбуковица је била малићана Хаџи-бега из Сребрнице, који пошље своје Турке те све арачке новце отму. Аганлија кад чује то ражљути се, и нареди у војску крагујевачке, ужичке, соколске, ваљевске и шабачке Турке. Затим зовне мога оца: „Ја знам, али хоћу да ми и ти право кажеш колико си Хаџи-Муста-паши доводио српске војске, кад сте нас јаничаре тукли?” — Мој отац морао му је право казати даје 1800 момака свагда водио. — „Е добро, право си казао”, рекне Аганлија, „И ја хоћу да толико војске код тебе у скупу нађем, а доћи ће и Турци из свију касаба, да идемо да тучемо твога пријатеља Хаџи-бега и да му попалимо Сребрницу за моје азбуковачке араче. И хоћу да понесеш јоште 2000 ока ракије: кад пођемо Дрину газити, да сваком Србину по оку ракије дадеш да попије.” — Мој отац морао је на то пристати, дође у кнежину и спреми војску за одређени рок.

Аганлија удари преко ваљевске нахије са својом војском, мој отац предусретне га са својом војском, и оду на Дрину у Азбуковицу, где се слегну и од свију касаба Турци. Ту се смешају и уједначе Срби и јаничари, као под Хаџи-Муста-пашом што су били Срби са пашајлијама протину јаничара. Ту по̓арају сва азбуковачка села, тако да ниједна овца, ниједно крме остало није живо. Аганлија одмара војску, прави план и казује како ће Србима дати по оку ракије, да они напред газе на броду, а коњик да иде за њима. Но ево муке, Хаџи-бег и Асан-ага ископали на броду (с оне стране) шанац и напунили га Бошњацима. Види мој отац да ће сва српска војска у по Дрине пропасти, јер кад би Срби нагазили, Бошњаци би с оне стране опалили хиљаду две пушака у гоми— лу Срба, и, осим што би побили, који се мало рани, у̓ватио би се за другога, а онај опет за другога, а пуста Дрина брза и ̓аловита, па би све однела и ниједан не би изнео главе. Као што ми је отац причао, то су му били најгорчији дани у животу. Напослетку био се решио потући се са Аганлијом, а не водити близу две хиљаде своје браће у очевидну пропаст, но о том није смео никоме казивати, него је непрестано мислио, како би Аганлију од тога одвратио.

Кад се Турци ваљевци и друге касаблије скупе на село (еглену, разговор), оде и он међу њи̓, седне и рекне им: „Ако Бог да, сутра или прекосутра, како пређемо Дрину, одма ћу да запалим Хаџибегове конаке”. — На то ће му рећи Сердановић барјактар: „А како би ти запалио конак твога најбољег пријатеља од Турака?” — „Ето — вели — тако, као што би и он мени учинио; тако је сада време донело, и моја војска једва чека да пређе да пљачка тамо Турке. Збиља, ви Турци и бегови, продужи мој отац, зашто не молите агу (Аганлију) да се прође ове војне и да не иде преко Дрине? Ви видите онај Осат: све су оно готово турске куће и деца; па кад ови моји Срби попију сваки по оку ракије и уђу у турске куће, онда неће се знати ни рз (чест), ни дин, ни српски ни турски, све ће бити брбат, а то неће ни Богу ни људима бити мило. А мало је зар што смо се с царем завадили, пак сада хоћемо и с Босном? Помислите кад немачки добош залупа на Сави, а ви с децом побегнете на Дрину и хоћете у Босну, а Хаџи-бег, овако као сад, напуни шанчеве с војском и не да вам преко Дрине. Зашто не промислите куда ћете ви онда, а за мене је лако?” — „Е мој кнеже, то ми све видимо, али ко сме ономе арслану о миру поменути!” рекну Турци. — „Ја ћу му најпре напоменути, али ви сви помогните ми” рекне мој отац, и пред вече оду Аганлији. И дворили су по обичају Аганлином, јер пред њим нико није смео сести, па и сама улема, тј. старци с белим брадама морали су свагда пред њим стајати. Пошто су тако неко време дворили, рекне им Аганлија: „Е хајдете сада на конаке своје, пак сабаиле ујутру ви Турци азур коње; а ти Алекса рано сваком Србину подај по оку ракије, пак ћемо на газ преко Дрине”. Они на то сви се поклоне, а опет једнако стоје, неће да одлазе, а сви ћуте. Аганлија опет рекне: „Хајдете, хајдете сада, како сам рекао”. На то мој отац пође му скуту и рекне: „Ага, ми ћемо ићи, ал̓ те сва ова улема и ја молимо, да се смилујеш на оне куће и на ону фукару и српску и турску преко Дрине, и не преводи ову војску; сагрешићемо код Бога, а и код цара се окривити”. — „Хајдете, хајдете, нема од тога ништа!” — „Ми одосмо, ага, ал̓ ћемо опет доћи молити да се смилујеш.”

Затим оду сви. Мој отац мислио је опет да иде да моли. Но тек што је тако забринут дошао у српску војску, а момак дође и каже: „Хајде, кнеже, зове те ага”. Мој му отац оде, он му рекне: „седи”, и он по турском обичају на колена седне. Аганлија му почне лако говорити: „Алекса, ја сам видим, ово што сам наумио да не може на добро изаћи, али сам се зарекао пред Турцима, и не могу лако одустати; но ти, као што си започео молити, а ти моли; зато опет састави ову улему, и дођите да ме молите; ја ћу се љутити и викати на вас; напослетку ја ћу вас као преко воље послушати, да не идемо преко Дрине; али у твоју главу, ако коме Турчину кажеш да сам ти ја повладио”. — Мој се отац врло томе обрадује, и ујутру рано покупи све старе белобраде Турке, оду Аганлији и почну молити, а он се ражљути и почне и̓ одбијати, а он и сва улема попадају на колена и љубе скутове, и веће тако једва даде се умолити: „Ал хоћу”, вели Аганлија, „да ми Ха— џи-бег врати арачке новце!” — Због тога оде мој отац преко Дрине Хаџи-бегу, али Хаџи-бег не да новаца, но вели: „Нека дође тај силни Аганлија, па нека узме сам собом не тридесет кеса но и више, ако може”. Мој отац једва умоли Хаџи-бега те поврати петнаест кеса, а они̓ други̓ петнаест разреже по нахији те Аганлији даде, и тако спасе Ту српску војску од очевидне пропасти и погибели, и поврате се својим кућама. Ова Аганлијина војна била је 1802. године.

Једанпут оде мој отац четвртом да̓ији у Београд, Мула-Јусуфу, који је наше село Бранковину држао. Он га лепо прими, али му кафеџија у кафи отров даде. Мој отац кад до пола филџана попије, мука га у̓вати, остави филџан и једва у свој квартир дође. Дозове одма Петра Ичкоглију, базрђанбашу, с којим се врло пазио, који позна да је отрован и који заповедила му се даје млого благо млеко и од патке крв и друго што је базрђанбаша знао употребе, те је много бљувао, и тако га поврати, јер није био сав филџан попио. Виде да̓ије, да и тако не успеше, а имаду зуб на све главне кнезове, али особито на мога оца, кога су се бојали и мрзили што је немачки официр био и фрајкор на Турке предводио, а јошт више мрзили су га зато, што је Хаџи-Муста-паши војску доводио и јаничаре тукао, и што је непрестано договарао се са другим кнезовима и сиротињу заступао; исто тако била им је кост у грлу, што је он имао у својој кнежини свагда спремни̓ и оружани̓ 1800 момака, које је и Аганлија видно, када су с њиме на Дрину ишли. И они — дахије — почну зазирати од тога, што су Срби са свим кнезовима научили војевати; помисле да им они досадити могу. Зато се тајно договоре, да у пашалуку све кнезове исеку и своје непријатеље с пута уклоне, и тако да у безопасности буду, и да са тим народ заплаше и без главе оставе, и да чине после шта они хоће.

Дахије пошљу у сваку касабу својим муселимима заповест тајно, и одреде им дан, да сваки муселим свога кнеза погуби; а Фочић Мемед-ага, не могавши се поуздати да ће мога оца и Бирчанина други ко моћи погубити, науми сам тога ради изаћи у Ваљево. Зато поручи да долази у ваљевску и шабачку нахију у теферич и да лови, но да му кнезови конаке преправљају и друге запре што му на 200 момака треба. У јануарију крене се дахија Фочић Мемед-ага из Београда, удари у Зеоке и код куће кнеза Станоја руча. Премда су и Станоје и Хаџи-Рувим записани били у тефтеру да погину, опет није за онда кнезу Станоју ништа хтео. Дође у Боговађу, ноћи, ни Хаџи-Рувиму ништа није хтео, да се не би чуло и да не би мој отац и Бирчанин побегли. Бирчанин Илија, мој отац и Милован, кнеза Николе Грбовића син (јербо је кнез Никола Грбовић боловао), изађу из Ваљева и сретну Фочића у Пољу Љубенину; он и̓ претворно врло лепо и пријатељски прими, па оданде пођу к Ваљеву. Но како дођу и сјашу у Ва-. љеву, одма Фочић сва три метне у апс (кнеза Алексу, кнеза Илију Бирчанина и Милована Грбовића) и свима метне синџир на врат и обе руке заједно у једно гвожђе, штоно се зове лисица, које је Фочић са собом донео. Они су били тако оковани, да нису својим рукама ни ̓леба до уста донети могли, него су и̓ други за̓рањивали.

Чујемо ми у Бранковини тај несрећни глас. Одма мој стриц Јаков, зет Живко Дабић и ближњи̓ неколико кметова отрче у Ваљево, и заједно са старим Турцима Ваљевцима — јербо су сви ваљевски Турци мога оца и Бирчанина уважавали и пазили — дођу Фочића молити да пусти кнезове. Фочић каже: „Нису ме лепо дочекали и конаке спремили, но најпосле донесите сто кеса глобе па да и̓ пустим”. Мој стриц, како то чује од Фочића, које од трговаца Срба, које и ваљевски Турци даду у помоћ, са својим што смо имали накупи и састави 19.500 гроша. Онда је био цесарски дукат 7 гроша и по. Однесе те новце мој стриц и даде Фочићу и одма оде по пријатељима и оно друго тражити и састављати. Ваљевски Турци били су обрекли увече све дати; али кад дознаду да ће Фочић и новце узети и опет кнезове посећи, онда Турци моме стрицу то неће да кажу, али узме се сваки извињавати, да нема код себе новаца но да ће до неки дан набавити и дати. Из наше куће сва чељад и деца поскидали су свој накит, поодрезивале жене са подбрадника и паре ситне, и послали за откуп кнезова, да би се тим бајаги Фочић уверио да већ други̓ новаца немамо, и не би ли се сажалио да пусти кнезове. Виче Бирчанин и Грбовић из тавнице: „Јакове брате, тражи и састављај и подај колико год ишту, само живот откупљуј!” — А мој отац једнако виче: „Не дај, Јакове, не дај паре, не остављај ми деце под дугом да робују. Он ће и новце узети и нас исећи. Из овог синџира и из ови̓ лисица не мисли он нас живе пустити. Но кажем ти: не дај ни паре, не остајте под дугом, да ми деца просе”. — Међутим и ја се усудим и одем у Ваљево. Сакријем се у једну екмеџиницу, пошаљем пандура Глишу Павића, нашега комшију, да запита оца, смем ли ја до њега доћи. Како мој отац чује да сам ја дошао рекне: „Шта ће он овде? Ако Бога знаш, Глишо, трчи и проведи га — и каже му којим сокаком — да га не опазе Турци. Нека бега куд га Бог учи, овде ми ништа ни он, ни ти, ни ко други помоћи не може, нити ће мене жива Турчин пустити”. — Глиша дође мени, проведе ме, и побегнем из Ваљева.

Тек што сам топовски метак у шумар био измакнуо, а чујем где мој стриц с брда виче: „Ај Матија, ај Матија, чекај!” Ја причекам, он ми каза да Турци посекоше кнезове. То је овако било:

Турци свежу мога оца и Бирчанина, а Милована Грбовића пусте. Кад почну везати мога оца, види он шта ће бити и рекне: „Је ли туна Јаков, да му нешто кажем?” — Онда рекне Милисав из Дупљаја плачући: „Није, кнеже, овде, но кажи мени ја ћу му казати”. — „То му — рече — кажи, да ни он и нико од моји одсада Турцима не верује.” Поведу и̓ на погубленије, и као што су ми после тога млоги и Срби и Турци казивали, мој је отац сасвим при себи био, аки би на пир вођен био, и слободним гласом викне: „Фочићу, Фочићу, не молим те за живот, него те само молим, немој ме бешчесном смрћу морити, но сабљом којом се јунаци губе; а знај, Фочићу, да ће моја крв и пред Богом и пред људима теби досадити!” — Он је хтео скупљеном народу говорити, но Фочић повиче: „Водите и̓ даље”. На том позоришту света је млого скупљено било; јер и Срби и Турци, да би већи стра̓ од дахија имали, морали су доћи да ове прве жртве српске гледају. Најпре даде Фочић на српски једно писмо пред свима прочитати, које гласи овако: „Поздравље теби, господине мајору Митезеру у Земуну, од мене кнеза Алексе и од проте. Да знате да смо ми ове (четири) дахије међу собом позавађали, и они ће се скоро између себе потући, зато молимо: преправите џебане и официра, а војске доста имамо, да нам помогну да дахије одавде отерамо. Ако томе писму не верујете, питајте базрђанбашу Петра Ичкоглију или Јанка Зазића из Скеле или Еладију из Забрежја, они ће вам из уста све казати. — — —” О том писму које су Турци у̓ватили, на другом месту казаћу пространије. Кад се то писмо прочита, рекне Фочић скупљеном народу: „Ето, ова писма сече Алексу, који с Немцима се договара, и код нашег цара нас тужи и опада, и о нашим главама ради, зато би гре̓ота била његову главу живу оставити”. Потом повиче на џелата: ,,сеци”, и одма оба посекоше (најпре је Бирчанин посечен), а народ погружен с позорја разбегне се, а Турци Ваљевци поплаше се, и одма почели су један по један тајно од други̓ своје важније ствари припремати. Главе обадве метне Фочић више себе на чардак. То је било јануарија 23. пред вече 1804. године. Њи̓ова тела стајала су око 80 фати ниже ћуприје на пољицу до Колубаре.

Фочић је послао своје момке натраг у Зеоке, да одсеку главу кнезу Станоју, па у Боговађу Хаџи-Рувиму, и да му донесу. Оду његови момци у Зеоке и нађу кнеза Станоја код куће, кажу му да иду у Београд, и да и̓ је ага послао, и хоће онде да ручају. Кнез и̓ дочека. Кад су седили у кући поред ватре, један петао дође пред врата и кукурекне, а Турчин узме шишану и рекне: „Хоћу ли, кнеже, убити онога ороза за ручак?” Кнез му одговори: „Имамо ручка доста, а и тако је петак; али баш кад хоћеш а ти удри”. Турчин запне шишану, пак окрене најпре на отворена врата на петла, а затим је спусти те кнезу Станоју према себи скреше у прси, који падне. Турчин повади нож и почне Станоју главу сећи; а Никола, синовац Станојев, који није ни 20 година имао, како види то, утрчи у вајат, узме кнежеву шишану, и повиче: „Нећеш, Турчине, ни твоје главе однети, а камоли кнежеве!” опали и покрај Станоја обали Турчина, погодивши га посред котлаца. Она друга два Турчина затворе се у кућу, и кад сељаци, Зеочани, дотрче, а они из куће почну викати: „Агина је заповест, агина је заповест, умирите се, рајо! Крв за крв нека иде”. И да би се синовац кнежев и сељаци уверили, да је Турчин заиста убијен, отворе врата они Турци и избаце Турчина напоље. Онај што је турске коње водао утекао је у поток, како је прва пушка пукла у кући, а коње је пустио; друкчије Турци би може бити могли утећи. Сељаци стишају кнежева синовца Николу, који је хтео и оне друге Турке да убије, и одбију једног за другог, а оне друге Турке испрате до хана. Кад Хаџи-Рувим дочује, да су кнезови у Ваљеву поапшени, а он не хтедне бегати преко Саве, а лако је могао, него дође у Београд, јави се код владике Леонтија, а Леонтије није смео га сакрити, него јави Аганлији. Овај пошље момке те Хаџи-Рувима у̓вате и на Варош-капији посеку, и после варошани измоле и са̓ране га код цркве. То је било после на недељу дана кад су кнезови исечени у Ваљеву. — —

Као што сам горе казао, причекам ја стрица, и пошто ми каза да кнезови погибоше, потерамо коње што брже можемо и дођемо кући. Моја мати, јошт четири наше жене, сестра и сва деца ударе у запевку и плач. Кажемо им да ћуте, но свака своје што боље има да спрема у торбе, да се бега у шуму, а да се ману запевке, које одма и учине и оно вече одма сви побегнемо у нашу планину Посово, и тамо сву своју фамилију сакријемо, и почнемо мислити шта ћемо даље радити. Кад ујутру (24. јануара 1804. године) ето ти нашега зета Живка Дабића и јошт два Турчина, пријатеља мога оца, са јоште три кмета, и кажу Турци: „Хајде, Јакове, послао нас Мехмед-ага Фочић; хоће тебе да окнежи”. Мој стриц каже им, да он не сме међу Турке више ићи, и да неће кнез да буде. — Турци кажу: „Слободно, тврда је вера. Фочић хоће опет кнеза од вашег оџака, и неће да иде, докле из ваше родбине кога не окнежи”. — Кад видише Турци, да никако мој стриц неће да иде у Ваљево, они се спремише да иду и рекоше: „Е, Јакове, готови конак; ето ти сутра Фочића у гости!” — Онда мој стриц немаде куда, него оде у Ваљево, и кад је дошао, Фочић му рекне: „Јакове Алекса је тражио наше главе пак изгуби своју, но ја хоћу опет од вашега оџака да окнежим”. — На то му се почне стриц извињавати: „Ја сам узео новце из Немачке и растурио по вилајету да тргујем, а проти не подноси, а од они̓ други̓ није ниједан вешт вилајету, но молимо те, ага, мети другога кога хоћеш!” — „Јок, јок! ја од вашега соја хоћу кнеза и никако друкчије!” говорио је Фочић. Онда мој стриц оде и договори се с ваљевским Турцима, те сви рекну, да је Пеја Јанковић из Забрцице Алексин рођак. То Фочић верује и окнежи Пеју, који је код мога оца био буљубаша, и коме смо ми кумовали.

Међутим Ваљевци измоле од Фочића и тело мога оца неки Манојло из Кличевца на колима дотера и код цркве у Бранковини без главе са̓ранимо. Глава је остала код Фочића на чардаку. Но неки Живан Јеротић из села Близоња, који је онде послуживао, ноћу је украде, метне у недра, склопи гуњ око себе, и тако главу у недрима нама донесе. Трећи дан одемо к цркви, поставимо страже около, гроб мога оца откопамо, главу на тело наместимо, као што је на живом била и онда опет закопамо. —

Фочић оде у Шабац, но ми опет не повратимо фамилије у кућу, но једнако у планини Посову седе. А ми само ноћу дођемо, и накупи се комшија те седимо; а како зора, а ми опет у шуму, у збег. — Како Фочић у Шабац дође, хтео је и тамо кнезове сећи, но његов брат Мус-ага Фочић није дао но рекао: „Ја за ове кнезове стојим добар!” — Мемед-ага Фочић частио се код свог брата и по лову ишао, но кад чује да Црнога Ђорђа нису послани Турци могли погубити, него је побегао, уплаши се Фочић и не смеде преко ваљевске нахије проћи, куд су се људи млоги већ били узрујали, због исечени̓ кнезова, него седне на чамац и низа Саву у Београд побегне.

Извори

• Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Ненадовић, умро 1854, пре 170 година.