Marko Kraljević pije uz ramazan vino, nosi zelenu dolamu i igra uz Turkinje uz prkos carevoj zabrani
Car čestiti jasak učinio,
Da se ne pije uz ramazan vina,
Da se ne nose zelene dodame,
Da ne igra Vlašić uz Turkinje.
Kraljević Marko za to i ne haje, 5
Nego pije uz ramazan vino,
I oa nosi zelenu dodamu,
I on igra Vlašnć uz Turkinje.
To se čudo i do cara čudo,
Da se ne boji careva jasaka. 10
Mače care dva ulaka mlada,
Da uhite Kraljevića Marka.
Tražiše ga tri bijela danka,
A četvrti polovina bila,
Nađoše ga u biloj mehani, 15
Stadoše ga biti i vezati.
Nnt’ se dade biti ni vezati,
Neg’ sam ide caru pod šatore.
Al’ mu care tiho govoraše:
"Kraljević Marko, vjerna slugo moja!
Je li istina što govore ljudi,
Da se ne bojiš ti moga jasaka,
Neg’ da piješ uz ramazan vino,
I da nosiš zelene dolame,
I da igraš Vlašić uz Turkinje?"
„Jes istina, dragi gospodaru!
Kad bi se boj’o ja tvoga jasaka,
Ne bi se zv’o Kraljeviću Marvo.
Kada dođe kaurska korizma,
Za što Turci mrse uz korizmu,
Što li nose crljene dolame,
Što li igraju Turci uz Vdahinje?“
Odgovori moj čestiti care:
"Da ne gledam Boga velikoga,
Sad bi tebe rastavio glavom.“
U temu se care pripanuo,
Od straha mu pravdu učinio,
I još ga je l’jepo darovajo:
"Pođi, Marko, ter ispijaj vince."
Ode Marko i ponese spendze,
Što je njega care darovajo,
Dobi pravdu, vesela mu majka!
