Marko Kraljević i ljuba Anđelija
Pođe Marko u babu na gosti
i povede ljubu Anđeliju.
Al’ govori ljuba Anđelija:
„Čuješ mene, Kraljeviću Marko,
ti me vodiš kroz goru zelenu, 5
u njum živi Korum Kesedžija.
On je mene u naju prosio,
al’ me majka njemu ne davaše.“
„Ajde, ajde, ljubo Anđelijo,
ti se ne boj Korum Kesedžije 10
dok je mene Kraljevića Marka.“
Kad bejaše u goru zelenu,
tada skoči Korum Kesedžija
boriše se tri dni i tri noća.
Progovara Kraljeviću Marko: 15
„Čuješ li me, ljubo Anđelijo,
de pomogni mene ili njega.“
Pa izvadi ljuba Anđelija,
pa izvadi zmije iz dimije —
preseče mu svileni učkuri, 20
na kolena padoše dimije.
Naljuti se Kraljeviću Marko,
pa zavati Korum Kesedžiju.
Kako ga je lako zavatija
tri metra ga u zemlju nabija. 25
Poče ljuba po put da mu bega.
Progovara Kraljeviću Marko:
„Stan počekaj, ljubo Anđelijo,
i tri dana da si izmacala
s tri koraka tebe ću da stignem.“ 30
Pa otide na svojega doma.
Marko vika ostarelu majku:
„Čuješ mene, ostarela majke,
pospremaj mi ti dobru večeru,
nemoj samo vino da omane.“ 35
Pospremila tuj dobru večeru,
pa povika Marka Kraljevića:
„Ajde, sinko, da mi ti večeraš.
Večeru sam tebe pospremila
i donela leđen crno vino, 40
leđen vino od dvanajes oke.“
Vika Marko ljubu Anđeliju:
„Stani, ljubo, da te ja uredim.“
Umaza gu lojom i katranom,
pa sa živom vatrom upalio. 45
On večera a ljuba mu gori.
„Ne daj, Marko, ruke izgoreše!"
„Neka gore, ljubo Anđelijo,
one nisu za mene mislele.“
„Ne daj, Marko, oči izgoreše!“ 50
„Neka gore, ljubo Anđelijo,
one nisu za mene mislele."
„Ne daj, Marko, srce mi izgore
i na srce teja muško dete!“
„Neka gori, ljubo Anđelijo, 55
od kučku mi kutre i ne treba.“
