5
Marko Kraljević i Đerzelez Alija
Šeta Marko Bosnu kamenitu,
šetaja je do tri godin dana,
prema sebe ne naće junaka.
Kad se bija natrag povratija,
tu mi nađe jedno Ture mlado,
niza Savu i vodu Dunavu,
božju pomoć Marko mu naziva,
„Bog pomaga, Kraljevići Marko!”
Marko bija ašik ostanuja,
ostaja ašik na njegova vranca.
„Oj, boga ti, more mlado Ture,
oćeš li mi ti prodati vranca,
al’ prodati ili pokloniti.”
„Idi putem, Kraljeviću Marko,
ni prodavam, niti ga poklanjam!”
„Ajd na megdan, o ti Ture mlado,
ja ću zorem konja da ti uznem!”
Jedva Ture bilo dočekalo,
pa izleze odma na megdana.
Tad se metnu Kraljeviću Marko,
on se metnu lakom buzdovanom,
i ne moga Ture da zavati.
Kad se metnu ono mlado Ture,
Marka bilo malo zavatilo,
iz sedlo ga ono isturilo.
Vide Šarac da će Marko uginut,
pa on pada na svoja kolena,
metnu Šara zasobice Marka,
na prepliva Savu i Dunavu.
Marko stade na konja Šaroga,
pa mi pita ono mlado Ture:
„A tako ti boga, Ture mlado,
od kuda si i koje si koleno?”
Ture kaže Kraljeviću Marku:
„Skin’ se, kaže, od tvojega Šarca,
te mi ljubi sve četiri noge,
kada te je glavom iznosija,
idi gore na onu planinu,
de se vrtu dva crna gavrana,
tu mi sedi Smiljanić Ilija,
i njega pitaj od kuje sam koleno!”
Marko otide na visoke planine,
de se vrtu dva crna gavrana,
kod onoga Smiljanić Ilije,
pravo otide u njegove dvore,
i njemu je boga nazivaja.
Tad ga pita Smiljanić Ilija:
„A što si mi, Marko, pocrneja,
te si Marko zemlje popadnuja,
da li si mi tanac tancuvaja?”
„Nesam, reče, tanac tancuvaja,
no sam celu Bosnu prošetaja,
prema sebe ne nađo junaka,
kad se vrati niz tu ramnu Savu,
tu ja naćo dobroga junaka,
on imaše vrlo dobrog vranca,
pa ja zorom vranca da mu uznem,
i tu za malo jedva živ uteko.”
„Pobratime, Kraljeviću Marko,
a to nije ono mlado Ture,
po ti je to Đerđezalić Alija,
i dobro si, Marko, utekaja,
ja sam imaja devet mila brata,
i sve devet on gi zagubija,
sam sam ovde na planine ostaja.”
