MOJOJ LjUBI
Zidao sam... neimar je
Smela duša bila meni;
I postaše svetli dvori
Ponositi, okićeni.
Od tvrde sam vere svoje
Temelj dvoru udario,
A od suza iz očiju
Stubove mu sjajne slio;
Skupio sam sve biserje
U majdanu bogatome,
Skupio sam zlato, srebro
U bolanom srcu mome:
Pa od zlata, pa od srebra
Gradio sam krove dvoru,
Da zaslepim na istoku
Zlatno zračnu mladu zoru,
Ako negda zanešena
Od beskrajne sreće njene
Na dvore mi pogled baci
Iz ložnice okićene.
Da divan je, da krasan je
Nameštaj u dvori bio:
Svaki mi se sanak šarni
U ćilime pretvorio,
A pletilja neumorna,
Ushićena duša vrela
Od uzdaja i od želja
Zavese je čiste plela;
Pesme su mi jatomice
Iz srdašca poletile,
Pa ko tice pevačice
Skladne su mi himne vile...
Al' srdašce u golupče
U tužno se pretvorilo
U sjajani moji dvori
Vrlo mu je teško bilo!
Spustilo se, snuždilo se,
A kada bi zagukalo
Kao da bi bono čedo
U kolevci izdisalo.
Zaman su ga zvali druzi,
Na kavez od slatkog nada:
Bedno srce da pogine,
Od tereta i od jada!
Došla si mi, a golubak
Kao negda duše sveti
Il' molitva, ili rosa
Na tvoje se rame sleti.
Zalepršnu s beli krili,
Zaguguta tiho, blago...
Posle duge teške patnje
I on nađe svoje drago...
Ti mu reče: moj golube,
Primiću te, voliću te
Na nedrima ognjenima
Kraj srdašca nosiću te.
I od onog sretnog dana
Golupka u dvori nesta,
Na mekani tvoji grudi
Boljega si nađe mesta.
Sad si, ljubo, ljubovanko
Ti u oni svetli dvori,
Milje, nada svaka mis'o
Tebe služi, tebe dvori.
Dođe l' doba, da isčezneš,
Da nestaneš mojoj duši?
Šta će onda svetlog dvora?
Nek se surva, nek se sruši!
