МОЈОЈ ЉУБИ
Зидао сам... неимар је
Смела душа била мени;
И посташе светли двори
Поносити, окићени.
Од тврде сам вере своје
Темељ двору ударио,
А од суза из очију
Стубове му сјајне слио;
Скупио сам све бисерје
У мајдану богатоме,
Скупио сам злато, сребро
У боланом срцу моме:
Па од злата, па од сребра
Градио сам крове двору,
Да заслепим на истоку
Златно зрачну младу зору,
Ако негда занешена
Од бескрајне среће њене
На дворе ми поглед баци
Из ложнице окићене.
Да диван је, да красан је
Намештај у двори био:
Сваки ми се санак шарни
У ћилиме претворио,
А плетиља неуморна,
Усхићена душа врела
Од уздаја и од жеља
Завесе је чисте плела;
Песме су ми јатомице
Из срдашца полетиле,
Па ко тице певачице
Складне су ми химне виле...
Ал' срдашце у голупче
У тужно се претворило
У сјајани моји двори
Врло му је тешко било!
Спустило се, снуждило се,
А када би загукало
Као да би боно чедо
У колевци издисало.
Заман су га звали друзи,
На кавез од слатког нада:
Бедно срце да погине,
Од терета и од јада!
Дошла си ми, а голубак
Као негда душе свети
Ил' молитва, или роса
На твоје се раме слети.
Залепршну с бели крили,
Загугута тихо, благо...
После дуге тешке патње
И он нађе своје драго...
Ти му рече: мој голубе,
Примићу те, волићу те
На недрима огњенима
Крај срдашца носићу те.
И од оног сретног дана
Голупка у двори неста,
На мекани твоји груди
Бољега си нађе места.
Сад си, љубо, љубованко
Ти у они светли двори,
Миље, нада свака мис'о
Тебе служи, тебе двори.
Дође л' доба, да исчезнеш,
Да нестанеш мојој души?
Шта ће онда светлог двора?
Нек се сурва, нек се сруши!
