Lubanja
| ←Smrt | Lubanja Pisac: Mileta Jakšić |
Stvari koje su prošle→ |
Rano od jutros čiča Sima raku
Za nekoga kopa;
Groblje je staro,
Kostima je zasejana
Svaka stopa.
Proletnji dan. Veselo sunce,
Oblaci beli —
U selu graju petlovi
Na groblju ptice...
Lagano starac od časa na čas
Po ašov vlažne zemlje izbaci
S komađem trulih čamovih dasaka
I žutih kostiju, —
Dok, najzad, s jednim ašovom zemlje
Iz duboke jame lubanja izleti
I s tutnjem u travu pade,
Triput se prevrte
I stade:
„Nitkovluk!... Protestujem!“
Međutim s mukom grobar stari
Potrbuške iz rake izmili, —
Ustane pa se od zemlje otrese
I torbu potraži:
Gladan je, vreme je doručku
I obzirući se gde će sesti
Jer je trava rosna, —
Lubanju spazi, praznu torbu metne
Na nju — zatim se posadi
I poče da žvaće...
„Pro — tes — tu — jem!...“
Izvor[uredi]
- Mileta Jakšić: Pesme, Matica Srpska, Novi Sad, 1984, str. 126
|