Лубања
| ←Смрт | Лубања Писац: Милета Јакшић |
Ствари које су прошле→ |
Рано од јутрос чича Сима раку
За некога копа;
Гробље је старо,
Костима је засејана
Свака стопа.
Пролетњи дан. Весело сунце,
Облаци бели —
У селу грају петлови
На гробљу птице...
Лагано старац од часа на час
По ашов влажне земље избаци
С комађем трулих чамових дасака
И жутих костију, —
Док, најзад, с једним ашовом земље
Из дубоке јаме лубања излети
И с тутњем у траву паде,
Трипут се преврте
И стаде:
„Нитковлук!... Протестујем!“
Међутим с муком гробар стари
Потрбушке из раке измили, —
Устане па се од земље отресе
И торбу потражи:
Гладан је, време је доручку
И обзирући се где ће сести
Јер је трава росна, —
Лубању спази, празну торбу метне
На њу — затим се посади
И поче да жваће...
„Про — тес — ту — jем!...“
Извор[уреди]
- Милета Јакшић: Песме, Матица Српска, Нови Сад, 1984, стр. 126
|