Lov Markov s Turcima (SANU)

0001 Podiže se Murate vezire
0002 Su njegovo sedam vezirova,
0003 Sobom vodi Kraljevića Marka.
0004 Kad dođoše u gori zelenoj,
0005 Tu jezero vode naodiše,
0006 A u vodi utve zlatokrile.
0007 A da reče Murate vezire:
0008 ”A Boga vi, sedam vezirova,
0009 Vu puštite sedam sokolova
0010 Da uvate utve u jezero!”
0011 Svi su njega poslušali bili
0012 I puštiše sedam sokolova –
0013 Ne padaju ti sivi sokoli,
0014 Ne padaju u vodi jezero,
0015 Neg’ padaju u jeli u granama.
0016 Ma da reče Murate vezire:
0017 ”Od mudrina, Marko, poginuo,
0018 Što ne puštaš tvojega sokola!”
0019 Ma govori Kraljeviću Marko:
0020 ”A Boga ti, Murate vezire,
0021 Ja bih puštao mojega sokola,
0022 Ma se bojim učiniće kavgu.
0023 Nego ako ćeš dati vjeru mene
0024 Da mi ništa učiniti nećeš,
0025 A ni mene ni sokolu mome!”
0026 Tu mu Murat tvrdu vjeru dava:
0027 ”Vjera ti je, Kraljeviću Marko,
0028 Da ti ništa učiniti neću,
0029 A ni tebe ni sokolu tvome!”
0030 Pušta Marko svojega sokola –
0031 On ne pada u jeli u granama,
0032 Nego pada u vodi jezero
0033 I uvati utve zlatokrile,
0034 Pa je nosi Kraljeviću Marku.
0035 Žao bilo sedam vezirova,
0036 Dovatiše Markova sokola –
0037 Ode sokov od ruke do ruke,
0038 Dok mu brča pera salomiše,
0039 Ljuto ciči taj sivi sokole,
0040 A ćeši ga Kraljeviću Marko:
0041 ”A ne boj se, moj sivi sokole,
0042 Ja ću tebe osvetiti divno
0043 S dobrom glavom Murata vezira!”
0044 To izreče, sablju izvadio,
0045 Pa pogubi sedam vezirova
0046 I onoga Murata vezira.