Lihvarka/40
| ◄ POJAVA VI | POJAVA VII | POJAVA VIII ► |
POJAVA VII
PAVLE (dolazi): Oni su! Srećo, ti si na mojoj strani!
(Ulaze Antonije i Jovan noseći Savićku.)
JOVAN: Ne plaši se ljepojko, Pavle te očekuje, mi te njemu vodimo.
PAVLE (pritrči joj): Sad si moja! Niko te oteti ne može!
SAVIĆKA (s iznenađenim ushitom): Pavle!? O, Bože! To je dakle po tvojoj naredbi bilo!?
PAVLE (ubezeknut ustukne): A... a... a!
ANTONIJE (Pavlu): Hej, filosofe, šta mudruješ sad? Zagrli svoju nevjestu!
SAVIĆKA: Moj mili Pavle! Sad vidim da sam pogriješila, što povjerovah onoj matoroj budali! Onom glupom Stavru! Htio si dakle da me od same sebe ukradeš? Hej, ta još jednu obligaciju spalila bih za tebe! Pavle, mili Pavle!
PAVLE (u zagrljaju preko njenih ramena): Nesretnici, ta ovo nije ona!
JOVAN: Šta-a?
ANTONIJE: A jao!
SAVIĆKA: Šta reče to?
PAVLE (zbunjeno): Ništa, ništa! Rekoh im hvala!
SAVIĆKA (pustiv ga iz zagrljaja): Lolo nesretna! Dakle da me ukradeš baš onako, kao lopov kasu, je l’?
PAVLE: Ta da... Kao lopov kasu! (Za sebe.) Do bijesa, i to bi mi bolje godilo, nego što sam tebe ukrao.
SAVIĆKA: Kako si nestrpeljiv! Tako nepripravljena da se vjenčam! Ali hajd, šta to mari; nad našim glavama oplela je ljubav ružične vijence, ljepši mi ne trebaju.
ANTONIJE (na strani Jovanu): Kad bi mogli da se vratimo, te da Jelu dovedemo.
STAVRE (s polja): Ovamo, gospođice, ovamo; oni su nam u rukama!
SAVIĆKA: Siromah Stavre, pošao u pomoć. Misli, da su me razbojnici odvukli.
|