Lihvarka/35
| ◄ POJAVA I | POJAVA II | POJAVA III ► |
POJAVA II
(Izlazi Jelena na balkon.)
JELENA (razgledajući): Učini mi se kao da čujem njegov glas? (S resignacijom.) Prevarila sam se! Ovo su već dva dana kako ga ne vidjeh. — Oh, kako je krasna noć! Ali kamo njega? Poručio mi je, da će doći, pa ga ipak nema! Oh, da li me još ljubi? Samo to, samo to da ponova kaže, pa onda...
JOVAN: Oho, slavujak tuguje! Odzovi se Pavle, da ne pomisli, e su pod balkonom same svrake!
JELENA (uzdahne).
PAVLE (koji je već izašao pred balkon): Jelena!
JELA: Pavle! je si li ti?
PAVLE: Ja sam, Jelo!
JELA: Zašto tako dockan?
PAVLE: Dockan veliš? Zar može biti docnije, kad si ti preda mnom? Cijeli dan sam očekivao ovaj sretni časak da te vidim i da od tebe čujem: da li me voliš.
JELENA: Ah!
PAVLE: Oh, reci mi, Jelo, ali iskreno: hoćeš li biti moja?
JELENA: Tvoja il ničija! Ali Pavle, da znaš kako me tetka muči. Drži me pod ključem. Ona me goni, da pođem za onoga tvrdicu i ako sam je molila, da me ostavi; ona mi prijeti i tjera me da mu ruku dam.
PAVLE: A ti?
JELENA: Ja sam joj odgovorila, da ga neću; ali ako ti ne budeš započeo dalje raditi, ona će me silom otjerati.
PAVLE: To ne će! Jelena, ti ćeš sa mnom!
JELENA: S tobom, a kuda?
PAVLE: Mojoj kući! Hoću da te izbavim od toga tiranina.
JELENA: Hoćeš da me prosiš?
PAVLE: Od koga? Ta zar ne vidiš, kako je onomad pobjesnila, kad je tvoju papučicu u mome džepu našla?
JELA: E dobro, a ono ću joj ja kazati.
PAVLE: Nikako! Ta to bi nas baš upropastilo.
JELENA: Pavle! ti me plašiš!
(Glas Savićkin): Jelena!
JELENA (Pavlu): To je tetkin glas. Bježi Pavle!
PAVLE: Bez tebe ne ću. Ja dođoh da te vodim.
JELA: Zar tako krišoin? Ne, ne! Šta će reći svijet?
PAVLE: Svijet će ućutati, kad vidi da smo se vjenčali. Još ove noći otići ćemo u Rakovicu; tvoje i moje kršteno pismo i sve što je nužno za naše vjenčanje imam u rukama. Jelena, ako me voliš, hajdmo!
JELENA: Oh, Bože moj, šta da radim sad? Tako nepripravljena, pa...
PAVLE: Ja sam tražio samo tvoje srce i dobio sam; meni ne treba ljepšeg miraza od toga.
ANTONIJE (Jovanu): Da bome, kad je obligacija spaljena.
JELENA: A šta će tetka reći?
PAVLE: Zar ti je ona milija od mene?
JELENA: Ne govori tako! Ja samo tebe volim.
PAVLE: Pa ipak ne ćeš da me poslušaš.
JELENA: Ali... Tako krišom... pa.
(Savićkin glas): Jelena, gdje si?
JELENA: Bježi Pavle, evo tetke!
PAVLE: Vrati se odmah, čim ona ode.
JELENA: Dobro, dobro! (Pavle se skloni pod balkon.)
|