Lisica i jarac

Lisica i jarac
Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović

Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije.

Lisica i jarac žedni siđu u jedan bunar piti. A kad se napiju, onda jarac, obzirući se, reče: „Što ćemo cad? Kako će se ovo iziđi?” „E, o tom se ti staraš? Ne brini se“, — odgovori lisica — „samo ti slušaj mene, pak se ne boj. Stani uprav poduprevši pređne noge k zidu, sagni glavu, i nakloni rogove spred.” Jarac, na sve gotov, učini što mu se reče: onda lisica, popevši mu se na leđa i rogove, iskoči napolje, i skačući oko bunara počne se rugati jarcu. I koliko više ovi viče i psuje, naričući je lukavu verolomnicu toliko mu se ona više smije, govoreći: „Moj jarče, da ti imaš toliko mozga koliko brade, ti ne bi nipošto sišao u bunar pre nego bi dobro znao kako ćeš izići.”

Naravoučenije

„Σκόπει το τέλος: Smatraj posledak”. Ovo je premudri sovjet. U dve reči veliku nauku soderžava. Nemoj ništa počinjati ni preduzimati pre ne|go dovoljno ne rasudiš i dobro ne saznaš kakav će čemu posledak biti. Posledak ne samo ovoga privremenoga, skorotekućega i kratkoga vremena života, no i same beskonečno prostiruće se večnosti. Ne reci ništa čega se možeš posle zastiditi, ne učini ništa o čem se možeš raskajavati. „Rίψας λόγον τις ουκ αναιρείται πάλιν: Baci li reč ko, ne povrati je opet”. — „Da sam znala, — veli — ne bih se udala”, i: „Ko bi se tome nadao!” — ovo se svaki dan čuje, a malo ko pametniji biva. „Proklet čas kad sam to rekao!“; „Da sam vrat slomio kad sam na taj put pošao!” - evo kako mloge čujemo da govore. A zašto? Samo zato što sami nisu kadri bili rasuditi, a pametnije od sebe nit su hoteli pitati ni slušati. Upamtimo dakle mudroga Isusa Siraha reči: „Pomišljaj poslednjaja tvoja i vo vjeki ne sogrješiši.” Ove stihe upamtio sam iz detinjstva odnekud; lepi su, neka ih pridodam ovde:

Čto libo djejem, zlo ili blago;
Mnogocjeno li ili zjelo drago,
Vsja djela naša, dobra i lukava,
Vsjem budut javna, ne molčit bo slava.

Izvori

Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ezop, umro -560, pre 2584 godine.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.