Лисица и јарац

Лисица и јарац
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Лисица и јарац жедни сиђу у један бунар пити. А кад се напију, онда јарац, обзирући се, рече: „Што ћемо caд? Како ће се ово изиђи?” „Е, о том се ти стараш? Не брини се“, — одговори лисица — „само ти слушај мене, пак се не бој. Стани управ подупревши пређне ноге к зиду, сагни главу, и наклони рогове спред.” Јарац, на све готов, учини што му се рече: онда лисица, попевши му се на леђа и рогове, искочи напоље, и скачући око бунара почне се ругати јарцу. И колико више ови виче и псује, наричући је лукаву вероломницу толико му се она више смије, говорећи: „Мој јарче, да ти имаш толико мозга колико браде, ти не би нипошто сишао у бунар пре него би добро знао како ћеш изићи.”

Наравоученије

„Σκόπει το τέλος: Сматрај последак”. Ово је премудри совјет. У две речи велику науку содержава. Немој ништа почињати ни предузимати пре не|го довољно не расудиш и добро не сазнаш какав ће чему последак бити. Последак не само овога привременога, скоротекућега и краткога времена живота, но и саме бесконечно простируће се вечности. Не реци ништа чега се можеш после застидити, не учини ништа о чем се можеш раскајавати. „Рίψας λόγον τις ουκ αναιρείται πάλιν: Баци ли реч ко, не поврати је опет”. — „Да сам знала, — вели — не бих се удала”, и: „Ко би се томе надао!” — ово се сваки дан чује, а мало ко паметнији бива. „Проклет час кад сам то рекао!“; „Да сам врат сломио кад сам на тај пут пошао!” - ево како млоге чујемо да говоре. А зашто? Само зато што сами нису кадри били расудити, а паметније од себе нит су хотели питати ни слушати. Упамтимо дакле мудрога Исуса Сираха речи: „Помишљај последњаја твоја и во вјеки не согрјешиши.” Ове стихе упамтио сам из детињства однекуд; лепи су, нека их придодам овде:

Что либо дјејем, зло или благо;
Многоцјено ли или зјело драго,
Всја дјела наша, добра и лукава,
Всјем будут јавна, не молчит бо слава.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.