Limunacija na selu/17
Glava sedamnaesta
U njoj je ispričan jedan najsrećniji dan u burnom, rada i napora punom i paćeničkom životu Sretinom; dan koji je i dao povoda i »štofa« celoj ovoj pripoveci, a to je dan (ili bolje reći noć) kad je bila limunacija u selu.
Mrak se polako spuštaše i zamotavaše selo u svoje mračne skute. I sam mesec kao da je znao za to veselje, te se potrudio da ga i večeras svojim odsustvom uveliča; izašao je tek pred zoru, da ne pokvari limunaciju.
Mračna, lepa jesenja noć, stvorena za limunacije! Jer smerne, sitne zvezdice, kojima je posuto bilo nebo nad svesnim i razdraganim Prudeljem, ne mogahu sjajem svojim konkurisati onoj svetlosti kojom naši svesni Prudeljci osvetliše ovu našu zasada još republikansko-monarhijsku planetu.
Nebo se već uveliko okitilo sitnim zvezdicama, ali šta je sva ta svetlost nebeskih kandila kad se zapališe stara burad od zeitina i gasa, i stare mešine od katrana, koju svesni Srbi pokloniše na žrtvenik slobode! Šta je sve to! Pero nije u stanju opisati to; trebalo je biti tamo pa videti tu lepotu.
Odavno se zakopao Prudelj na tom mestu gde je danas! Ali nikad ni dotad nije doživeo a ni potad neće doživeti takoga slavlja! Čitavo plameno more oko mehane i sudnice, koje su obe pod jednim krovom. Prva limunacija od Kosova! — rekli bi naši novinari.
Mehana lepo dekorisana šimširom i šarenom hartijom; lelulaju se lanci, načinjeni od šarene hartije i starih novina, pa se od lampe na sredini pružaju u sve ćoškove mehane. Sve su to udesili Sreta, ćata i Gizela, članovi priređivačkog odbora za limunaciju i za proslavu.
I ko je danas srećniji bio od našega Sretena pri pogledu na sve ovo!? Da nešto nije svršio preparandiju nego bogosloviju, jamačno bi se sada poslužio rečima Simeuna Bogoprimca i rekao kao i ovaj: »Njinje otpuščaješi raba tvojego, vladiko, jegda videste oči moje spasenije moje!« To bi jamačno rekao. Pune mu sreće i grudi i šake! Bio je zadovoljan. A sreća te je bio hrišćanin, jer inače bi se još mogao kao onaj stari poganik, onaj presrećni tiranin iz Samosa, Polikrat, poplašiti da mu i sami bogovi ne pozavide na tolikom obilju sreće!
A ovako, — taman kako treba! On se samo šeće po skupljenom svetu i Ciganima i uživa. Naređuje i ranžira, a plamen od zapaljenih buradi i mešina od katrana osvetljava mu blaženo i zadovoljno lice, i gunj i jelek, i tozluke i britvicu i onaj grozno velikoga oboda šešir.
Bože, kakva graja i urenebes u inače mirnom Prudelju! Ni jedan vašar nije ni prineti ovome džumbusu što se večeras u selu napravi!
Sve se dalo na posao. Cigani sviraju; zurlašu iskočiše debele kao prst žile na vratu od silna duvanja, a gočobija da provali bubanj od radosti što je Don Pedro skiknuo; Makevija klisar pali prangije mesto Makse famulusa, koji je i sam postao zamenik u odboru za limunaciju; deca se džaveljaju, jure po kolu i unutra i napolje, ili se greju oko zapaljenih buradi. Pesma se ori, a nervozni zeljov iz komšiluka urla, a žutov mu iz drugog odgovara; Zac toči i poslužuje, a Sreta se šeta po mehani i ispred mehane, veselo i ponosito kao lelek po krovu; plaća sve što veseli narod popije, što Zac zabeleži a Maksim kontroliše, ili ide pod zvonaru pa odmenjuje u zvonjenju. Zvoni ono školsko zvonce, pa ne zvoni nego sve kevće kroz onaj mrak! Kolo se okreće, zemlja tutnji, a kolovođa Mića »Oficir« ne dodiruje, misliš, zemlju. On je među prvima bio tu. Došao je u svom paradnom poljačkom odelu. Čak je i pušku sa sobom poneo kao znak poljačke vlasti i sile njegove. Za tu pušku, tu skoro u svađi sa čiča-Milisavom, reče da je već ubila jednog »tiranina«. Ako je verovati Mići i Sreti, ta mu je puška ostala od đeda koji je vojevao na Ljubiću, i njome ubio onoga Ćaja-pašu. I ona se sad, kao antika, čuva u Mićinoj kući, a ona u muzeumu u Beogradu, to je, veli Sreta, samo kopija od originala koji se nalazi i čuva kod Miće »Oficira«. A divno je izgledao Mića u svom stajaćem ruhu! Na glavi mu šajkača nakrivo, na nogama čizme sa borama »na harmoniku«, oko vrata neki »gasluk« što ga je iz vojske još doneo. Od ono doba se Mića ugojio i užirio, pa mu je ka’ potesan malo; stegao mu vrat pa se sav oznojio, a crveni se kao vampir. Nakrivio šajkaču, onako podnarednički, na desno uvo, pa igra i zapleće nogama, a isprsio se ponosito onako u igranju, pa gleda u Sretu, a igrajući sve viče: »S s-sss! Ama taku mi rakiju peci! Tako vi njemu, vlasničku mu i tirijansku.« — A posle poče da »broji«. Mnoge je brojenice izređao, ali jedna, onako politička, beše najlepša.
— Gukni more, Mićo, jednu onaku! — viknu mu Sreta.
A Mića poče:
Crna zemlja,
Nebo plavo;
Braziljanci
Zadobili pravo!
Kaaaži! S-s-sss!
i tu lupi Mića nogom u zemlju, lubom o lub a rukom o grudi, pa stade.
Sreta mu priđe i čestita, a tako i Đorđe.
— Od danas da smo pobratimi! — reče Sreta.
— I s men’! — dodade ćir Đorđe.
— Zdravo, pobratime! — rekoše i Sreta i Đorđe.
— Da bog dâ, pobratimi! — ogovara Mića.
Kucaju se i piju, a Cigani sviraju »tuš« i deru se: »Može, ne može!«
— Pobratime — gruva se Mića u prsi — pobratime, molim ti se ka’ bratu, i boljem od brata, za nešto. Da mi učiniš jedan ćef...
— Da čujem! — reče ćir Đorđe malo uznemireno.
— Jednu, onako jevropejsku, da obrnem s domaćicom »mitmonđa-asmonđa?« (Tako je Mića uvek dirao Ljubicu zato što je nekad bila Mađarica).
— Ima vreme, pobratime, ima vreme! — usitnio ćir Đorđe, očevidno u nameri da zabašuri. — ’Ajde, Petre, ima li nešto?
Ćata razumede i zapeva »mnogaja ljeta!« Cigani zasviraše »tuš«, a Mića se jednako lupa u grudi i viče: »Baratom, mitmonđa-asmonđa!« Svi raspoloženi, pa i sam ćir Đorđe. Svečano je izjavio pred svima da ona burad poklanja.
— Prezentirujem gi prijateljstvu. Ne tražim ni paru ćar! — i mahnuvši samo rukom, u znak da je »bilo«, reče: — Hiljada godina ne se živi! Zar na onaj svet ću gi nosim, tija buriki!?
A ćata Pera ugrabio tu priliku i zamolio predsednika da dopusti Ljubici da odigraju jednu, kako on reče, »jevropejsku«. Ćir Đorđe nemade kud, nego dozvoli, ali samo malo, jer se, veli, boji da joj se ne zavrti glava, odnosno mozak.
Dok se ćata okretao s Ljubicom, igrajući ono što su im Cigani znali da odsviraju, utezao se i doterivao Mića, a kad svrši toaletu, priđe Đorđu pa reče:
— E, pobratime, nije vajde. Evo me i jopet da te zamolim za domaćicu da je i ja onako po jevropejski »mitmonđa-asmonđa« okrenem jednom oko sebe. Molim te.
Mića je znao čaršijski red pa je najpre lepo zamolio ćir-Đorđa.
— Molim, pobratime, mnogo me ljutiš s take reči. Neje za nikoje rđavstvo. Čest i poštenje! (Molim te, pobratime, potvrđuje Mića, razume se... sve česno i pošteno. Zar ja u tvojoj kući toliko puta hleb i so...) Men’ mi je baš i kef za toj! — reče ćir Đorđe.
A slagao je, grdno je slagao kad je kazao da mu je ćef.
Ta koliko je samo puta držao isti taj ćir Đorđe formalne elegije, dugačke elegije radi toga. Koliko se puta i čudio i ljutio i pitao: kako samo to može poneko tako da pusti svoje žensko čeljade da igra s nekim, nit’ ga znaš ni ko je ni otkuda je, pa da s takvim igra jevropejske igre!! Nikako, ama baš nikako nije mu išla u glavu ona, po njegovu mišljenju, prilično nepristojna blizina u kojoj se tada igrač i igračica nalaze.
— Ama kako, džanum — govorio bi često ćir Đorđe, pa metne kažiprst na čelo uvek kad god bi to video ili bi se o tom samo reč povela — kako, džanum, može jedan čovek od red i čes’, što se kaže, toj da dozvoljava?! Sag, ete, imam si, na priliku, što se kaže, na primer, jedna krotka, lepa i mlada domaćica, čuješ?! Ete čovek sum mlad, pa si imam sproti men’ i mlada domaćica, čuješ?! A ete dođe si odnekud, pa ga ne znaeš ni ko je ni što je, jedan takav iz Jevropa so pućet, pa ha pred domaćina se pokloni, pa zbori: »Eli može, gazda Đorđe, da igram sas vašu domaćicu; da gu malko za kef obrnem po jevropejski? Pa em da mi vrti domaćicu, em ja pa da mu jošte zahvaljujem i kažem: »O molim, to mi je men za počes’, milo mi, što gu pravite kef s igranje. Molim, zabavljajte gu; poslužite se s njuma kako sas vašu!« — O, kirije imon! — Pa sag ja da gu pustim da gu jabandžija ufati u igru, pa da se vrti s nju kako pceto kad se vrti po-za svoj rep pa iska da ga ufati! Pa zar da mi ufati iz beli svet kakav jevropejski »fiđec« domaćicu, pa da gu u jevropejsko igranje legne na siske kako na šiljte, a gazda Đorđe da si sedi, ćuti i gleda kako magare!!! Toj li je red?! Toj li priliči na česni i pametni ljudi; na ljudi kristijanski i od esnafski red?! Sramota, more, rezilak! Jošte tatko mi, dokle ne beše umreja, zboreše mi mnogo put. Imaše ga u tatka jedna reč:
»Jorgaći sinko-le, ubavačko u pamet, zboreše tatko mi, da si turiš ovaj reč (od pokojnoga mi tatka Kirijakisa) što će ti sag kažem: »Puška, simsija i domaćica — ne se dava u zajem!« Da zapantiš, reče mi, toj! »Česna žena trebe, reče, da si sedi u mutvak; u mutvak je ženski kef!« A tatko mi mnogo čateše i pametna glava beše!
Tako obično govori ćir Đorđe kad se povede reč o tome. I tada je uvek ljutit. Psuje i turski i srpski i grčki; vadi ljutito plekanu tabakeru i muštiklu od jasmina iza pasa i pravi cigaru, a ruke mu sve drhću od ljutine, tako da obično procepi po nekoliko cigar-papira praveći cigaru. Ljut je tad pa psuje cigar-papir, kao da mu je papir što kriv. Ne zna lepo čovek šta radi! — Ali, eto, danas se i on nešto odobrovoljio, uhvatili mu jedan trenutak slabosti, i on zaboravio i svoje nazore i tatkove savete, pa dopustio ćati Peri da igra s domaćicom!
Igra traje jednako, ćir Đorđe je prati pažljivo. Svet pije, peva, veseli se!
Svršiše igru. Ćata se elegantno ponaša. Dovede Ljubicu do ćir-Đorđeva stola, pa se fino pokloni; zagrebe u klanjanju desnom nogom kao najveštiji »tencer« kod gospodina Blagoja u salonu igranja.
Taman je pustio ćata, a Ljubica se briše maramom i hladi — kad stade pred nju Mića.
A znao je, kažu, žestoko da igra. Bio je igrač da mu je trebalo para tražiti. Naučio je u vojsci mnoge »jevropejske« igre. Kao podnarednik bio je u Beogradu počešće po onim balovima koje je obično vojena i građanska patrola pre iscrpljenoga programa i pre one obligatne završne igre »Ustaj, diko, zora je!« rasterivala. A bio je sila onda. Kad uđe s društvom u kafanu, a on samo zabode tesak u sto i vikne: »Ajaooo! Silna vojsko! Civili napolje!« a svet bega. Obično prvo zaglave vrata berberi, a za njima šnajderi. Berberi ponekad pribegnu i dosetci. Zapevaju himnu »Bože pravde ti što spase« i time Miću i drugove mu ukrote, i ovi moraju da odstoje sve četiri strofe, a posle sastave astale vojska i berberi i piju kao braća, dok opet ne naspe Mići. Vojska je obično izbegavala šlosere i kovače, jer su to bili opaki ljudi i zli podanici, i kad se tuku nosili su na dlanu neke gvozdene narukvice koje užasne tragove ostavljaju. Vojska rastera »civile«, a patrola dođe pa i vojsku. A Mića sutradan zna šta ga čeka. Čim dođe u kasarnu, a on ćebe na rame, pa pravo u apsu! Odande pita samo to koliko dana ima da odleži.
Kad se Mića pokloni pred Ljubicom, ova pogleda u ćir-Đorđa, a taj pogled je značio: mogu li? Ćir Đorđe se počeša malo po nosu kao čovek kad mu se predskazuje da će se ljutiti. Rado bi viknuo: »U mutvak! U mutvak je žensko!« ali nema kud, nego joj sad dopusti, reče joj: Đuzela, pobratim te zove na malko igranje.
Ljubica ustade, a Mića je uhvati kako treba za čardaš. Ona Mađarica, a Mića u čizmama »na harmoniku«, pa taman par kao poručen za jedan čardaš. Mića je obgrlio, a ona njemu metnula ruku na rame. Iskašljaše se malo oboje, pa čekaju da Cigani počnu, a stoje tako kao, ako se sećate, u slici dvoje zaljubljenih na lecederskim medenim kolačima.
— U našu veru nema tako nešto! — reče ćir Đorđe Jelesiju špekulantu do sebe, gledajući zagrljeni par.
Cigani zasviraše, a Mića i Ljubica zaigraše. Ćir Đorđe se vrpolji na stolici i tuži se na vrućinu i zaparu.
Svet ih gleda. Mnogi zavide Mići. Al’ je žestoko igrao! Sve lupa saru o saru i lub o lub i štiklu o štiklu i viče nešto mađarski.
Ljubica pada sve više u vatru. Zaturila glavu na desno pa je poduprla desnom rukom, a levu metnula na Mićino rame pa spustila trepavice i tek ponekad pogleda kroz njih na Miću, pukne prstima i vikne »Ćuhaj!« — »Ajoj! što ću kukavac!« viče opet Mića. Posle se uhvatiše; on nju obema rukama za struk a ona njemu obe na rame položila, pa se stadoše okretati kao vihor.
Svet ih hvali. — K’i dve polutine od jabuke! reče jedna. Krasan par! reče Todora. — »Za koga ja gazim blato svaki dan!« dere se Mića, a gazda-Đorđu već prekipelo! Možda je ćir Đorđe, kao čovek iz klasičnih zemalja, znao za onaj skandal između Marsa i Venere, znao da ženske trče za bleskom, sjajem i šarenilom, pa se bojao da i Mića »Oficir« svojim pandurskim bleskom ne zanese taštu Ljubicu, pa će onda đavo biti kriv. Nešto dakle to, nešto razgovori, a nešto opet i to što su igrači daleko od zapaljene buradi odmakli — tek se ćir Đorđe razdera:
— Ljubice, mori, poskokni te mi donesi džube; nešto mi zima ovoj veče. Faća me treska, kako groznica! Iska mi duša da se utoplim malko. A ti idi si, pa si spini malko; imaš sutra poslu!
Ljubica prekide igranje. Svrši se i čardaš.
Posle opet kolo, pesme i brojenice, čaše i zdravice, zvona i prangije, usklici i urnebes. Ide tako jedno za drugim. Menjaju se šarene slike kao u kaleidoskopu — sve lepša od lepše! Sve to leti od uživanja k uživanju, samo Jelesije špekulant ne učestvuje. Ne uživa u pesmi, ne uživa u igri, ne mari za zdravice, nego kako je zaseo za sto, za pečenje, tako je i ostao. Naklopio se, pa jede li jede! Toliko je pojeo da je pred njim oglodanih kostiju kao pred kakvom trogloditskom pećinom.
Pije i jede svet, a sve na Sretin račun.
A usred te gungule i toga urnebesa digao se plamen od buradi i miris od zeitina, gasa i katrana. I sve to izgledaše kao neka samrtna voštanica Don-Pedru (pa i onom čiča-Milisavu Pajiću, starom predsedniku), kako se to duhovito izrazio naš Sreten. I čiča-Milisavu je preselo ovo veče. Išli su mu pred kuću i vikali: »Ua! Ua! Živela Brazilija! Dole s krntijama reakcionarnim!« Navaljivali su na vratnice i lomili. ih dok ih čiča Milisav puškom ne rastera. Jedan je dobro platio; za čudo je posle toga pogađao vreme kad će da se promeni, i bio neka vrsta večitog kalendara za selo. A ujutro je osvanuo u čiča-Milisavljevoj avliji oderan zec na ražnju sa hartijom na kojoj pisaše: »Ovako će proći svaki prišipetlja don-Pedrov!«
Visoko u plavo nebo, zvezdama okićeno, dizaše se dim i lizaše plamen od zapaljenih buradi i mešina.
Čulo se za ovo burno veselje nadaleko!
I bog sveti zna iz koje se daljine video taj plamen, a daleko se razlegali glasi od pesama i zurli, od ćemaneta i bubnjeva; nadaleko se razlegahu Mićine brojenice i Sretine zdravice, i jeka zvona i rika prudeljskih prangija!!
Da l’ su, bože, sve to — i taj plamen i te glase i zvuke, zdravice i usklike — videla i čula i ona braća s one strane okeana, tamo, — u Braziliji?!
Da l’ su samo, bože, videla i čula?!
Ako su videla i čula sve to, — onda je, hvala bogu, sve dobro! Stvar nije propala, i mi se onda nemamo ni za šta plašiti od suda potomstva.
Dobro je! Razumeli smo vreme u kome živimo. »Pâs svakoji svoje breme nosi,« i potomstvo nas neće, beli, smeti, ne kleti, nego ni zapitati: »Su čim ćete izać’ pred Miloša i pred druge srpske vitezove?!«