Limunacija na selu/16
Glava šesnaesta
Tu je jedna konferencija učitelja iz sreza na kojoj je Sreta propao sa svojim predlogom, ali je docnije opet ostvario svoju zamisao.
Iako je i sam Sreta video da se nije moglo drukčije, ipak je bio nezadovoljan. Nekako mu je to sve izgledalo gluvo, mrtvo. A on je bog zna kako rad bio da se sve to manifestuje s mnogo više larme i galame, pa da se čuje i priča s kraja na kraj. I kako ga je bog dao i stvorio kao jednog neumornog pronalazača, pade mu naskoro jedna srećna i izvodljiva misao na pamet.
Dozva Vujicu »predstavnika«, dâ mu dobar bakšiš i posla ga u srez, naznačivši mu sva sela gde ima škola i u koja će da svrati. Dade mu i jedan cirkular kojim poziva sve učitelje da mu zakazanoga dana dođu; imaju radi jedne važne i hitne stvari da se posavetuju.
Četvrtoga dana stigoše samo sedam učitelja iz najbližih sela. Sreta ih dočeka srdačno, zahvali im se na odzivu i pozva ih u školsku zgradu.
Odmah im reče da imaju o jednoj važnoj stvari da se posavetuju, i kako u svakoj dobro uređenoj zadruzi treba da se zna stariji, tako i ovde, i pita ih koga će za predsednika. A desilo se baš slučajno da su sakupljeni učitelji bili ljudi skromni, vredni i radeni i nijedan baš nije mario za ove formalnosti i dangubice, i nemajući nikakvih pretenzija, rekoše neka on bude predsednik zbora, a koga on izabere, neka bude delovođa, pa da se što pre svrši taj posao.
Sreta im zablagodari, zauze predsedničko mesto, nakašlja se malo, pa onda otpoče ovako:
— Braćo i građani! Daleko tamo preko okeana u Novome Svetu koji pronađe Kolumbo za inat jezuitima i inkvizitorima španskim — tim neprijateljima progresa čovečanskog — desio se ovo dana epohalan događaj. Poslednja monarhija, taj anahronizam u Novom Svetu, pala je pod udarcima svesnog brazilijanskog radeničkog staleža, zato kliknimo: »Večna pamjat!« monarhiji Braziliji, a živela republika Brazilija!
Svi ćute.
— Braćo radenici! Ja mislim da ću biti veran tumač osećaja sviju vas ako kažem ovde da smo i mi saučesnici u sreći i slavlju njihovom; da se divimo pregaoštvu njihovom, da se radujemo uspehu njihovom! Je l’ tako, braćo?
Opet pauza. Jedan reče otežući: »Paaa... ono...« i ućuta da čuje dalje.
— Braćo učitelji! Ja mislim da ću biti veran tumač vaših osećaja, misli i želja, ako vam predložim da ovaj događaj proslavimo onako kako važnost njegova zahteva.
Nastade pauza. Sakupljeni se samo zgledaše. Neko čisti šešir, neko šara prstom po prašini koja je popala po skamijama, neko razmazuje štapom pljuvačku. Niko ne odgovara. Sreta nastavlja.
— Braćo učitelji, jedini napredni elementi i jedini prijatelji narodni! Smemo li mi biti ravnodušni!? Mi, koji smo i sami ponikli iz slobode?! Naš srez ne samo da ne sme izostati iza ostalih, nego ja mislim da treba da im prednjači kao i dosad.
— Pa dobro — reče jedan prgavo i zlovoljno — pa u čemu se sastoji to? Šta hoćeš ti upravo od nas?!
— Ja mislim da na nama kao učiteljima narodnim najviše priliči, upravo to je naša dužnost, da dajemo agiju za sve što je plemenito i napredno. Dakle, ja mislim da se vi raziđete svaki na svoju stranu i da svaki u svom selu sazove zbor i objasni seljacima značaj toga događaja u Braziliji, a posle, prema ekonomnim prilikama, i da proslavi taj čin u slavu načela i za inat vlasnicima!
— Pa kako to misliš? — zapita jedan kao od bede.
— Pa tako... veselje... sélo kakvo s javnim predavanjem, i igrankom, i tako dalje! A verujte, crći će od muke oni drugi kad čuju da smo ih mi preduhitrili.
— Ja, bogme, neću da se brukam! — reče jedan.
— Ni ja! — prihvati drugi. — ’Ajd’mo!
— Vala, ni ja! — reče treći. — ’Ajd’mo!
Nijedan ne pristade.
— A vala, i sam se čudim što sam se mlatio s vama, kad sam vas odavna znao kakvi ste! — veli Sreta. — Svi ste vi memeluci, inertni prema građanskim slobodama. Ti, Petre, samo ideš i kalemiš i mlatiš se s voćarstvom; ti, Radosave, opet sa tvojim svilenim bubama; ti Jovane, sa ručnim radom u osnovnoj školi; ti Milenko s kovanlukom, ’oćeš tu da se nabereš meda; ti Savatijeviću, samo da ti je da predaješ pjenije i da pevaš za pevnicom, ka’ i Radoje što podbi noge skupljajući pesme i pripovetke i poslovice i zagonetke, — a što ovde narod propada u neznanju svojih građanskih prava, to se vas baš ič ne tiče. Vi se zabijete u kovanluk, jal’ u svilene bube, kao da smo sve već posvršavali! Političke slobode daj i izvoluj ti narodu, a slobodan narod će ono vaše i sam naći kad mu zatreba. Tu vi njemu otvarajte oči, — a svilarstvo, voćarstvo, kovanluk i te stvari, to mu niko ni dosad nije branio da radi. Štaviše, gladni vlasnici to i vole da se narod zamaje tim a batali svoja sveta građanska prava; pa što veće blagostanje u narodu, biće mu veći i porez! A ja to ne dam!
— Šta nedaš ti, budalo jedna?! — reče Radoje. I zar si nas zato sazv’o?!
— Zato, jakako! Zar je to sitnica? — veli Sreta.
— A šta se nas tiče Amerika i Brazilija?! — planu Radoje. — Nas, srpskih učitelja?! Zar mi, koji smo najbliži narodu, mi, njegova najbliža njemu inteligencija, zar mi nemamo preča i pametnija posla? Zar nije bolje da ga učimo kako se racionalnije radi zemlja, kako se podiže voćarstvo, pčelarstvo, svilodelje; da ga poučavamo kako će da čuva zdravlje svoje i svoje dece; a da se od njega učimo i upoznajemo sa njegovim pesmama i poslovicama, njegovim pričama i zagonetkama. Zar nije to i lepše i pametnije i korisnije i za nas učitelje i za narod naš. Šta se nas tiču oni tamo?! Neka se oni naređuju kako znaju, i kako im je ćef; a mi ovde valja da gledamo našu muku i nevolju! More, pod nosom nam beda, a mi zijamo po belom svetu!!
— Tako je! — prihvatiše svi sem Sretena.
— ’Ajd’mo! — reče Radoje — a ostavimo ovu budalu nek se mlati kad ga trpe i kad mu se može! Pa drugi put nemoj da nas zoveš radi takih gluposti!
I svi se digoše i bez zbogom-ostaj odoše, krsteći se i čudeći. Samo čuješ gde vele: »E budale, ako ko boga zna!«
— Mameluci! — dere se za njima Sreten, a sav bled u licu. — Prišipetlje vlasničke i kapetanove!!! Bruko učiteljska!!!
— Čuješ kmete, pade mi na pamet nešto žestoko! — reče Sreten pošto se posle nekog vremena malo umirio i novo nešto smislio, pa došao ćir-Đorđu. — Ali žestoko, kad ti kažem! A ti možeš; dao ti bog svega, gazda Đorđe.
— Ete, opet gazda Đorđe! E — de! Sag sum i ja gazda! Ispolaj na Gospoda. Od teb’ sefte ču’ da sum gazda! — veli ćir Đorđe ljutito, sluteći opet nešto neprijatno.
— Ima načina da napravimo jedan džumbus, onako slavan džumbus, pa da se žestoko proveselimo za taj ćef.
— Za kakav ćef? — zapita ovaj.
— Pa... za ono... u Braziliji.
— A, a, znam, e pa de! Imam si poslu, brzo!
— Čuješ, gazda-Đorđe, ti, znam, imaš prazne buradi od gasa i zeitina, i od katrana i buradi i mešina, a znam da ti sve to sad ništa ne treba...
— Kako, džanum, da mi ne treba! Što ne treba, kako ne treba, zašto ne treba!?
— Pa šta ti trebaju?
— Ona od zaitin što su, prodajem gi. Što može kupus da se ćiseli u nji, pa da bidne edna lepa i fina stvar, — mani se! — Tu se ćir Đorđe zaboravi da je predsednik opštine, nego počeda hvali kupus kao mehandžija.
— Ama nije meni sad do toga! — veli ljutito Sreten.
— A što je kupus, gospodin-učitelj, mani se! Ama žut kao ćilibar, pa tanak kako svila, a dobro kako ćetena alvica! Ću te zovem jedanput na jedan kef da ručaš s men’.
Sreta samo huknu.
— A ona od gasa burad?
— Buriki od gas? Pa i to će mi treba za nešto.
Sreta briše znoj s čela.
— E, a ona od katrana, i one mešine i tulumi?
— Sve mi treba, bre, brate, čovek sum trgovac! Nesum neki činovnik, izelica od dvaesešesti i pijavica narodna!! — reče ćir Đorđe skoro kroz plač.
— Ne treba to tebi ništa! Ti samo mene slušaj, pa ih izvaljaj ovamo! — reče Sreta. — A ti znaš kako je prošao stari čiča Milisav; a ja i ’nako nemam druga posla!
Ali se ćir Đorđe džapa, ne da nikako.
— Ja sum pare, bre, dao za to; men’ me neje to za džabe došlo. Zar sum gi ukrao, eli upljačkao na drum? Pare sum, more, dao! Vreme oskudno, para slabo pada. O bože, bože!
Bog da čuva! — huče ćir-Đorđe čudeći se šta ga je sad opet snašlo. Pare sum dao! Pare! — viče jednako.
— Pa pare ćeš i dobiti! — oseče se Sreta ljutito. — Ako koštaju, razrezaćemo mi odbornici u sednici na narod, pa će ti se platiti.
— I treba da mi se plati! — reče tanko ćir Đorđe.
— Ne boj se, neće ti propasti ni jedne pare! Pa, majkoviću, kako bi ti glavu za načela dao, u vodu i u vatru skočio, — kad nećeš ni dva-tri batal-bureta na zapališ?!
More, negda su se narodni borci kao Hus, Savanarola i drugi, sami spaljivali za ideju i za načela, — a ti danas nećeš ni jedno bure da zapališ za ideju!! Bruka!
— A što pa da gi zapalim? Zar pare da zapalim? Zašto da zapalim?
— Pa da pravimo doveče limunaciju... da svečano proslavimo taj događaj.
— Za koji događaj?
— Pa onaj proglas u Braziliji, onu promenu. Eh, pa ti već zaboravio! Ih, ala si i ti neki.
— E pa de! Zaboravio sum, nesum učevnjak kako tebe...
— Osvetlićemo selo, proveselićemo se pred tvojom mehanom, pa ćeš i ti zaraditi što.
— Mnogo slab pazar, nema staro vreme što beše, i stari ljudi galant što be’u!
— Skupiće se ljudi pa će svaki potrošiti i poručiti po nešto; neko kafu, neko rakiju, vino, — ko šta miluje; ele trošiće se piće, pazarićeš. A ti si, eto, vlast, pa doteraj Cigane, neka nam bar odsviraju porezu; nek odrade, nek zurlaju i bubnjaju, vericu im viraunsku.
— Vrlo lepo, razume se! A, što reče, će može da mi se plati buriki?
— Može. Iz partije određene na kancelarijske troškove.
— Ama straf me da neće da može?!
— Ama kad ti kažem, sve će ti se to platiti, ti ne brigaj! Ne smemo ostati mi jedini osim sveta. Šta bi svet rekao kad bi nas ovako indiferentne video?!
— Vrlo lepo, izvol’te buriki.
Rukovaše se.
Doveče dakle osvetljenje, »limunacija«, narodno veselje u mehani i narodno kolo pred mehanom gazda-Đorđevom.
Sprema se živo. Birov viče po selu i poziva svet na veselje.
— Čujte i počujte! — dere se grlati birov. — Doveče će biti vođen pred sudnicom »limunacija« a to je kao da rečeš: osvetljenje i uživancija; zapaliće se i burad stara, i mešine, i katranice — biće veselje i igranje, a Cigani džabe. Nek dođe koji god može, i nek ponese čkart katranice drvene! A biće mesa k’i drva i vina k’i vode; a sve džabe i bez jednog parića zaista!
Ide sve kao namazano.
Primeru ćir-Đorđevu sledovaše još nekolicina; još trojica obećaše da će dati svaki po jednu staru mešinu od katrana.
— Ala je sves’, slava mu! — uzviknu Sreta zadovoljno.