Limunacija na selu/13
Glava trinaesta
U kojoj će čitaoci čuti jednu tako neočekivanu i radosnu po Srpstvo novost da bi trebili najpre da kažu »Dragička!« pa tek onda da je čitaju!
Obično se veli da kad čoveka potera nesreća, a ona ne zna šta je dosta, nego zaokupi pa ne da čoveku oka otvoriti. Na sreću čovek natrapa, a nesreća ga sama vija. A kod našega Srete, junaka ove pripovetke, bilo baš obratno; njega sama sreća poterala pa ga vija, pa mu pune šake sreće!
Još se čestito nije ni pribrao i staložio od jedne, još nije ni počeo ulaziti u svoj obični, svakidašnji kolosek, a već eto stiže druga nova, neočekivana, ni u snu nesanjana sreća.
A evo kakva je to sreća bila.
Kaži »Dragička!«, dragi brate Srbine, petstoletni paćeniče od Kosova, jer znam da će te ovaj neočekivani srećni glas obradovati kao i Sretena što je.
Jedno jutro krete se Sreta, kao obično svako jutro što je radio, na kafu. Otide u onu čitaocima već dobro poznatu »Mehanu bez svedoka« da kao čovek izmenja misli sa Mićom »Oficirom« i drugim tamo otresitijim i progresivnijim ljudima toga sela.
Uostalom, svi mi to isto radimo, pa nema zamerke; koji je taj bez te mane, neka digne kamen i neka se baci na nj. A pošto je ovo istiniti i istorijski događaj, a među čitaocima biće ne jedan neverni Toma — to i pisac mora spomenuti, da je to bilo dana 9. novembra u četvrtak 1889. godine. Stigao je Sreten u mehanu i sede do Provira, bivšeg poljaka, za koga kažu da je prišipetlja onog starog propalog režima. Zaboravio sam vam kazati da je prilikom restavracije suverenstva narodnog i Mića dobio svoje »ise«. Dobio je jednu komotnu službu: postao, u znak narodnog priznanja, poljak u selu namesto Provira. I pre je bio naočit momak, bez »felera« i zamerke, ali sad da ga vidite šta je čudo drangulija navešao oko pasa. Zadovoljan je jer je služba komotna, a više je u selu nego u polju. Besposliči kao da i nije u službi, i sad se upravo i ne zna ko je besposleniji poljak, onaj dejstvitelni ili ovaj bivši. Ovaj bivši, Provir, odjutros se već treći put svratio u mehanu, i sada zeva besposlen; zeva i lomi žigice od duga vremena i ne osvrće se što ga Zac svaki čas pogleda i duva ljutito na nos.
Sreta sede i zaiska kafu. Zapita jesu li došle novine, i kad mu reče Zac da nisu, a on se zadovolji i starim novinama. Doneše mu »Srpske Novine« i on ih još jedared pročita s kraja na kraj; pročita čak i godišnji zvanični pregled neke apoteke u nekoj palanci. I kad sve pregleda da li je pročitao, ostavi zlovoljno novine i stade zevati kao čovek koji ne može bez rada i borbe ni trenutka živeti. A Provir sedi do njega pa jednako lomi palidrvca, i njemu dugo vreme. I taman Provir diže ruku i pokaza na sliku Smrt cara Maksimilijana i htede da zine i da zapita učitelja zašto se šokački popovi briju a ne nose bradu kao naši, — a utom stiže pošta u mehanu. Sreten skoči odmah i poleti ka pandurskom jandžiku gde su novine stajale. Ja sumnjam da je ikad na dan poslednjeg vučenja poleteo tako silno čovek da vidi da li mu je loz dobio kao što je Sreta poleteo da vidi šta ima u novinama. I bože moj! I ovi učevni ljudi (pa i sam Sreten), tek štogod! Ne veruju ni u šta. Sve vele: to su bapske stvari! A sad ćete lepo videti, kao da mu se nešto predskazivalo, da će u njima nešto radosno naći.
I ne čekajući reda, dočepa novine iz jandžika i stade ih razgledati. (Behu to zvanične novine, »Srpske Novine« br. 246. od utornika, 7. novembra 1889. godine. Gazda Đorđe najradije njih drži radi treće i četvrte strane, gde su liferacije i licitacije i silna stecišta). Hoće da zna šta se događa po svetu. Razgleda ih i uvrće svoju retku bradu i čisto ne diše. Stoji onako dugačak, pa se malo presavio i nagnuo nad novine kao žalosna vrba nad vodom, pa razgleda željno i grozničavo novine. Ne čita, nego ih, misliš, guta. Dah mu zastao, ne trepće! Odjedared se trže, grdan veliki glogovak ispusti na zemlju, a iz grudi mu se ote jedan uzdah kao čoveku kad mu se svali veliki teret s duše, i on uzviknu:
— No, hvala bogu! Jedva jednom da se svršilo i to.
— Šta je, šta je? — povikaše svi.
— A, Robespijeru, i ti, Marate, i ti, Kutone, pa i ti, šusteru Simeone — i podiže svoj šešir uvis u znak pozdrava — vaše posejano seme niče i sazreva i posle sto godina!!
— reče Sreta, pa stade dugim koracima premeravati kafanu.
— Šta je, šta je? — pitaju opet.
— Srećno, Đorđe, da častiš!
— Što, — pita ćir Đorđe, — da neje nešto dobro za akcis za piće? Ovo dosad pustahilak beše!
— E žestoko, slavno! — veli Sreta i jednako šparta po kafani. — Gazda Đorđe, predsedniče! Mićo! Provire! Uživajte! — reče i polete pa zagrli Provira koji se ubezeknu i ukoči kao seoski šarov kad ga metnu na krilo da ga miluju! I Sreta se trže kad vide koga je zagrlio. Odgurnu toga reakcionara i prišipetlju staroga režima i polete na ćir-Đorđa koji pobeže za kelneraj a gurnu pred Sretu Zaca.
— Šta ti je, učo! Umiri se! — viču svi.
— Učitelju, što praviš! — veli mu ohrabreni ćir Đorđe držeći čašu punu vode i nudeći Sreti da je popije i da umiri krv.
— Šta je, šta piše u novinama! — pitaju svi kao iz jednog grla, samo Provir ćuti i nabija na glavu slamnji šešir koji mu je bio pao na zemlju kad ga je Sreta zagrlio.
— Jedva jednom! A, boga mi, i beše mu već jednom vakat. E čini mi se da mi je ovde stajalo! — reče Sreta i udari se po temenu.
— Ama šta je, pobogu! kazuj — viču svi.
— Slušajte — reče Sreta, i poče čitati:
»Iz Rio de Žaneira javljaju da je tamo buknula republikanska« — a šta ćeš ti tu? — zapita Sreta gledajući oštro u Provira. — Ko te je poslao ovamo? A?
— A ko će da me pošlje?! — došao sam sâm.
— Molim vas, braćo i građani, veli Sreta, da prethodno rešimo nešto.
— Da se reši! — prodera se Mića.
— Da se reši! — prihvatiše svi.
— Dakle: ili ja ili Provir iz kafane. Jer ovo je skup jednomišljenika.
— ’Ajde, Provire, vataj put! — povikaše svi, i Provir izađe.
— Tako — veli zadovoljno Sreta. — Dakle slušajte: »Iz Rio de Žaneira javljaju da je tamo buknula republikanska revolucija koju potpomaže vojska. Ministarstvo je odstupilo a na čelu privremene vlade stoji maršal Fonseka »Agenѕ Havaѕ« javlja, da su tri ustanička vojnika ubila ministra marine barona Ladarija«.
— He, he — smeje se ćir Đorđe — svaka komendija u svet. A oni pa što pisuju novine, iskaju leba bez motiku, pa si svašto pisuju.
— Slušajte dalje. Ima još! — veli Sreta i nastavlja čitanje: »Iz Londona javlja 4. novembra »Corr. Bureau«: Ministar marine u Rio de Žaneiru nije ubijen nego je teško ranjen.
— E što si zborim ja?! Neće svet da radi, iska leba bez motiku, pa laže. E ubiše go, e ne go ubiše! He, he!
— Pa de ti sad! — veli zlovoljno Sreta i nastavlja: »Ministri su svi internirani. Čuje se da je u Braziliji proklamovana republika pod predsedništvom maršala Todora Fonseke. Nova privremena vlada garantovala je bezbednost carskoj porodici.« Eh, slabotinje jedne. Ne bio ja tamo, dao bih ja njih onom Simonu šusteru, iz revolucije, što je »čuvao« dofena, — veli ljutito Sreten, a zatim nastavi čitanje: »Car se nalazi u Petropolisu. Javna bezbednost nije ugrožena, ali su dućani i magaze ipak zato svi zatvoreni«.
— He, he, boji se ćivta, a, boji se, ima i za što! — veli Mića.
— A što, što misliš?! Zar mangupi da pazare po dućan bez pare?! A? — oseče se ćir Đorđe na Miću, a ovaj na njega, i umalo se ne zavadiše da ne beše tu Srete.
A Sreta ih umiruje i veli im da se bar na današnji dan ne svađaju, nego neka stišaju strasti na ovaj dan opšte radosti. Moli za tišinu i čita dalje:
»Iz Rio Žaneira javlja 4. novembra »Agenѕ Havaѕ«: privremeno ministarstvo ovako je sastavljeno: Todor Fonseka — predsednik bez portfelja; Aristid Lobo — ministar unutrašnjih poslova; K. Bokajra, novinar, — ministar spoljnih poslova; D-r Barboza, deputirac, — ministar finansija; K. Sales — ministar pravde; Venijamin Konstantin — ministar vojni. — Komora je raspuštena, a državni savet ukinut«. — To je još pokojni Svetozar tražio i zastupao! — dodade Sreta, a zatim nastavi: »Javno mišljenje naklonjeno je novoj vladi. Na sve strane vlada mir.«
— E, ovo je slavno! — reče Sreta zadovoljno. A, pa ima još: »Car se jutros krenuo za Jevropu. Banke danas nisu vršile svoje plaćanje. Trgovačke kuće i privatne drže se u rezervi. Svi su poslovi stali.« — Divota! Žestoko! Bravo Brazilijanci. Živeli! — prodera se Sreten tako silno da Zac ispusti džezvu i pogasi vatru. — Vičite: Živeli!
— Živeli! — prodera se Mića »Oficir«.
— Na život i na zdravlje! — pusti kroz zube ćir Đorđe. Živeli! Zito!
— Tako! Tako valja! — veli Sreta zadovoljno.
— E, gospodin-učitelj, će te pitujem za nešto, ama ljutenje nema! E, zašto sag napraviste ovaj kalabalak. Što se napravi to u svet?
— Pa jesam li vam pročitao?!
— Jesi, gospodin-učitelj, da kažem nesi, jesi! Ama znaš, ja se malko zamaja oko ćeleraj pa i ne ču ubavo sve što mu pisuje u novine.
— Ama pa Brazilija postade republika! Republika, bolan brate! — reče i stade tresti ćir-Đorđa. Republika, jakako!
— Aaa! Republika! »Republika« piše u novine?! Eh, ispolaj na Gospoda i za toj kad se svršilo! — veli ćir Đorđe pa otvori burmuticu i stade da šmrka burmut. — Hehe! Mnogo lepo!
— I sad u Americi nema više ni jedne monarhije ni za lek. Ama ni jedne!
— Nema više? — Sve dole! A? — pita ćir Đorđe a pokazuje rukom kao da seče nešto.
— E, bravo, boga mi, Brazilijanci. E, jeste bili muško, nije vajde! Bravos!
— Bravost! — potvrđuje ćir Đorđe, ali još nekako nepouzdano i nepoverljivo.
I Sreta se stade opet šetati po mehani i trljati zadovoljno ruke. Dugim koracima, kako ga je bog dao krakata, premeravaše mehanu uzduž i popreko, a gosti ga samo gledaju sa znakom pitanja na čelu.
— Pa kako mu se sve to duzdisalo, — gospodin-učitelju? ’Ajde, zdravlja ti, pričaj? — zapita jedan posle jedne male pauze.
Ali Sreta niti čuje niti vidi šta, nego jednako šparta i uzduž i popreko preko kafane, obaljuje stolice i uvrće bradu na paragraf.
— De, vere ti, učitelju, gukni koju da i mi znamo? — reče Mića.
— Paaa — eto šta je bilo: Don-Pedro morao je da abdicira; zbačen je, surgunisan je. Dali mu put iz Brazilije, sikterisali ga! — veli Sreta, a jabučica mu sve igra od silna zadovoljstva.
— A-ja! Morao, žena kisela; ja šta će! — reče Mića, a, boga mi, ni jedne mu nije ni on razumeo, tek, kao veli, bolje nego da se ćuti. Samo gleda u Sretu i čisto vidiš kako ga pogledom pita: ko mu je ta Brazilija i taj Don-Pedro?
A Sreta se samo šeta i savija zadovoljno novine i posle ih opet razvija i čita. Zatim se okrete važnim licem ćir-Đorđu i Mići i pozva ih da pođu za njim, jer ima nešto da im kaže.
Oni pođu za njim u kujnu, odakle isteruju aščiju Leftera, koji beše mastan i prljav kao ona krpa kojom se »cilindri« od lampe čiste, pa im onda Sreta sve potanko ispriča kako je to bilo, ili bolje reći kako je upravo on mislio da je to sve moralo biti. Kaže im i protumači golem i zamašan značaj toga događaja; uzroke i ogromne posledice njegove i tamo u Americi a i ovamo u ovoj izanđaloj Evropi. Zatim zamoli Miću neka on to sve lepo ispriča seljacima onako kako lepše ume i zna.
Mića mu obeća i Sreten ga presliša i popravi. Mučio se s njim oko imena ministara: Fonseke, Loboa, Bokarje i Barboze, i pošto vide da ta imena nikako ne idu u glavu Mići jer ovaj mesto Fonseke spomenu jedared čak i vusekle (a to mu je i sam Mića priznao, ali je obećao da će ih zapamtiti samo dok mu jedared prenoće u glavi) — batali imena i razreši Miću, zadovoljivši se i tim što je ovaj lepo zapamtio i umeo da izgovori »Braziliju i Don-Pedra«, i pusti ga u narod.
Zatim ode ćir Đorđe na svoju a Sreta opet na svoju stranu.
Sretu je, istina, malo naljutio gazda Đorđe što ga je u jedan mah prekinuo u pričanju, ostavio ga za časak da pazari jednu kožu, ali se odobrovoljio odmah, jer ga je utešilo to što ga je bar Mića »Oficir« lepo razumeo. Zato ode zadovoljan. Ode da se malo prođe jer ga nije držalo mesto. Nešto mu tesno u selu, pa bi ostavio Miću da posvršuje posla, a on bi, kako je veseo, uhvatio put, pa kud ga noge odnesu! Ne bi se blizu zaustavio.