Lepota (Milutin Bojić)

Milutin Bojić

Lepota

Ti gledaš vodopad kako se penuši,

Slušaš fijuk vetra kraj rečnih obala,

I osećaš maglu što štipa i guši,

No ne vidiš sunce u bari sred kala.

Gledaš kako grana za granom se suši

I preliva jesen iznad morskih vala

Umornoga sunca hiljadama šara

I mre tisuć boja šumom četinara.

I gledaš kad jutro iz ložnice stupa,

I slušaš kleptanje izgladnele čaplje,

Gledaš kako mesec mlekom brda kupa

I sanjiva rosa jutrom s ruža kaplje,

I ne vidiš ništa i koračaš dalje

Plačući što nebo samo sumor šalje.

O, misliš li, možda, postoji Lepota

Daleka i čudna, nepojamna nikom?

Bludeći je tražiš stazama života,

Očajno je kličeš svojom grubom vikom,

A vreteno svoje Parka kad razmota,

Smućen ćeš čeznuti za slućenom slikom

Neznane Lepote. Čuj, u tebi sve je:

Tobom cvet miriše, tobom sunce greje,

Tobom nebo plače, tobom gore cepte,

U carstvu lepote žena krunu nosi,

Tobom ponoć bludi, tobom zvezde trepte,

Tobom zlo se ceri, tobom samrt kosi,

Anđeo i demon tobom s neba sleću —

Tobom Gospod živi, svetovi se kreću.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Bojić, umro 1917, pre 107 godina.