Lem-Edim
| Lem-Edim Pisac: Jovan Jovanović Zmaj |
Samac sedi star Lem-Edim
Na jastuku svilenome,
Seda mu je pala brada
Po kaftanu zelenome.
Negde, negda ove oči
Žeravke su žive bile,
Sad u snegu od obrva
Žeravke se ugasile.
Ovo j’ lice ruža bila,
Al‘ davno je ono doba:
Sad je lice žuto smilje
Što iznikne blizu groba.
Ovo j’ srce bilo orȏ —
Oj, mladosti, bajko mila!
Oj, godine, burni vetri,
Salomiste orlu krila!
Tutun puši, ambru pravu,
Dim se diže, dim se muti,
Stvaraju se, šaraju se
Silna kola i koluti.
A iz svakog viri lice —
Lica divna, lica sjajna,
Milostiva, žalostiva,
Ponosita, setna, bajna.
Pa se smeše bajna lica
Iz okvira mytna dima —
Drkće, strepi star Lem-Edim,
Mutno mu je pred očima.
„Oh, Šerifo, džanum Ato,
Oh, Zulejko, tanka pasa,
Aj, Zaremo, suho zlato,
Sećaš li se onih časa?
Oh, Fatimo, luče tanko,
Oh, Mejrimo, crne oči,
Oj, Begzado, Đurđijanko,
Sećaš li se one noći?
Oj, đaurko Anđelijo,
Crna koso, bele grudi —
Jednom sam te opazio,
Al’ te nikad ne poljubi’!
Sve sam drage razgonio,
A rad tvoje rane ljute —
Oh, đaurko Anđelijo,
Zaboravit ne mogu te!“
Pa uzdahnu star Lem-Edim,
Raspršta se igra dima —
Sunce sinu, sunce spazi
Mrtva starca Lem-Edima.
1857.
Izvor[uredi]
- Rakitić Slobodan, Antologija poezije srpskog romantizma, Beograd: SKZ, 2011, str 333-334
|