Лем-Едим
| Лем-Едим Писац: Јован Јовановић Змај |
Самац седи стар Лем-Едим
На јастуку свиленоме,
Седа му је пала брада
По кафтану зеленоме.
Негде, негда ове очи
Жеравке су живе биле,
Сад у снегу од обрва
Жеравке се угасиле.
Ово ј’ лице ружа била,
Ал‘ давно је оно доба:
Сад је лице жуто смиље
Што изникне близу гроба.
Ово ј’ срце било орȏ —
Ој, младости, бајко мила!
Ој, године, бурни ветри,
Саломисте орлу крила!
Тутун пуши, амбру праву,
Дим се диже, дим се мути,
Стварају се, шарају се
Силна кола и колути.
А из сваког вири лице —
Лица дивна, лица сјајна,
Милостива, жалостива,
Поносита, сетна, бајна.
Па се смеше бајна лица
Из оквира мyтна дима —
Дркће, стрепи стар Лем-Едим,
Мутно му је пред очима.
„Ох, Шерифо, џанум Ато,
Ох, Зулејко, танка паса,
Ај, Заремо, сухо злато,
Сећаш ли се оних часа?
Ох, Фатимо, луче танко,
Ох, Мејримо, црне очи,
Ој, Бегзадо, Ђурђијанко,
Сећаш ли се оне ноћи?
Ој, ђаурко Анђелијо,
Црна косо, беле груди —
Једном сам те опазио,
Ал’ те никад не пољуби’!
Све сам драге разгонио,
А рад твоје ране љуте —
Ох, ђаурко Анђелијо,
Заборавит не могу те!“
Па уздахну стар Лем-Едим,
Распршта се игра дима —
Сунце сину, сунце спази
Мртва старца Лем-Едима.
1857.
Извор[уреди]
- Ракитић Слободан, Антологија поезије српског романтизма, Београд: СКЗ, 2011, стр 333-334
|