Legenda o Đurđevom brdu

Kad Turci osvojiše Jagodinu, prohte im se da imaju džamiju, ne bi li nevernu raju privukli pod skute Muhameda. Načini se kuluk, te poslednjeg dana Ramazana, uz slavlje i prangije započne gradnja.

Među Turcima se nađe inadžija, kome pade na um da sruši crkvu, iako je bilo dosta kamena. Međutim, on ispade uklet, pa koliko bi se za dan podiglo, noću se rušilo, što prinudi usplahirenog kadiju da zove derviša. Poruka se vrati da u temelje uzidaju najlepšeg mladića i čauši pođoše da ga traže. Ne bi im teško da ga nađu, ali ga s mukom privedoše, jer iziđe junak kakav se retko sreće. Kad su ga savladali, pošto započnu s puno strepnje. Iznenada, razleže se tresak i iz kamena prhnu čovek, pa, kao na krilima, uteče na obližnje brdo. Uzalud su potere išle da ga traže i naoružani nizami da opkoljavaju. On osta da im prkosi, sve dok su ovde bili. Radujući se njegovoj slobodi, koju Turci ne uspeše da ugase, narod nazva njegovo sklonište - Đurđevo brdo, po njegovom imenu.