Lahan/15
9.
LAHAN, pređašnji
ELTIMIR (stupi pred njega i duboko mu se pokloni): Ti si, viteže, danas mnogo učinio.
LAHAN: Više zgoda, nego ja, kneže Eltimire; jer da nije ovakovog položaja, šta bih mog'o s mojim neoružanim pastirima?
ELTIMIR: Zar je samo jedanput sreća pobedu prinela? Ali delo se meri po uspehu, a ne po sreći. Kod tebe pak učinio je najviše razum, i ovo je, što te velikim čini u našim očima.
BOGOR: Ti si otečestvu neocenjenu polzu prineo.
LAHAN: S ovom malom pobedom ne verujem; no nadam se drugim sredstvima. U mojim je rukama Mandžul, a taj je sinovac tatarskog hana Noge. On ga neće ostaviti u ropstvu i ja mislim za otkup iskati da mir sa Bugarskom bar na neko vreme učini.
NEŠKO: Namera je lepa.
LAHAN: Od zarobljenih Tatara poslaću jednoga uprav Nogi, i kako se nadam, oslobodićemo se jedanput ovih dosadnih gostiju.
ELTIMIR: Junače, mi smo svedoci bili ne samo tvoje odvažnosti, nego i bistroga uma i čudesne pronicatelnosti. Mi te uvažavamo, i nemoj misliti da je laskanje, kad ti u oči kažem da si najveći muž, koga smo dosad videli. Bi l' mi hteo iskreno odgovoriti na pitanje jedno?
LAHAN: Da čujem, kneže.
ELTIMIR: Kaži nam, tako ti Boga, ko si ti? Da pastir nisi, tome i ne sumnjamo.
LAHAN: Ja sam tvrdo preduzeo bio baciti u zaborav spomen moje porodice i živeti kao prost čovek samo u bugarskom podnebiju. Ali kad ste baš tako ljubopitni, i kad se vreme ovako steklo, dignuću zavesu tajne. Ja sam sin Jovana Jasena . . .
ELTIMIR: Jasenov sin! Mi osim Kalomana i Mihaila nikakvog sina od Jasena ne poznajemo, a oni su izbrisani iz čisla živećih.
LAHAN: Tako je, kneže, i moje je žitije tajna svakome. Kad je Borilo posle smrti Jonice na silu oteo krunu i svakom ubica postao, koji bi kakvo pravo imao, znate da je Jasen prebeg'o u Rusiju i tu donde sedeo, dokle nije nakupio vojsku protivu svoga sinovca. U to vreme upoznao se bio s jednom boljarkinjom siromašnog stanja, no vrlih kačestva duševnih. On se venča s njome i tu je u najvećem zadovoljstvu živeo. Kad posle stupi na prestol i polza zemaljska njega prinudi isprositi za ženu kćer kralja madžarskog, Jasen se odvoji od svoje Olge, ali je ne zaboravi.
ELTIMIR: Od Olge? Olga je bila tvoja mati?
LAHAN: Svi ste je poznavali. Videli ste da je iz Rusije došla u Trnovo, ali niste znali zašto, i sve što je Jasen o tome govorio, bila je opsena. On i posle drugog braka živeo je s materom mojom u najnežnijem sajuzu.
ELTIMIR: Al' je ona imala muža, sevastokratora Petra.
LAHAN: Opsena. To joj je bio ujak. Vi znate, kad se Sveti Sava u Trnovu desio, da je zaželeo krstiti jedno dete za spomen. Ovo je učinio na molbu oca moga, koji ga je onako lepo dočekao, i to dete bio sam ja. Želja je Jasenova bila da me taj svetitelj, kao proglašeni čudotvorac krsti, i on me pomaže mirom svetim, koje je iz Jerusalima doneo.
ELTIMIR: Nije te vsuje miropomazao, jer na tebi počiva svaka blagodat. No zašto ne ostade u zemlji? Zašto nisi čekao da primiš krunu od Bugarske, te ne bi sad toliko jada bilo?
LAHAN: Vama je nepoznato koliko carica podozrevaše na Olgu rad' ljubovi Jasenove, i koliku je osvetu hranila u srcu svojemu. Car umre na prečac, i ona repata zvezda nije vesnik bila samo njegove smrti, kao što narod tužaše, nego je predvestila i naše padenije. Sevastokrator pogine i mi izbegosmo u Tesalonih. Tu moja mati podlegne tuzi i ja ostanem siroče. Sad vidite, zašto čobanski štap nosim.
ELTIMIR: Na sramotu našu, duše mi. Muž od tako slavne porodice, potomak Jasenov, kojega spomen ostaje dok je Bugara na svetu, Jasenov sin krije sjajnost svoju među prostim pastirima!
LAHAN: Ja nisam nikada cenu polagao, da udaljena svetlost porodice moje prospe zrake i na mene i da črez to postanem svetlo telo.
ELTIMIR: To ne, ali čedo sunca više mora blistati, nego omladica kakvog mračnog predmeta. Zašto sin Jasenov da ne sedi na prestolu Jasena?
LAHAN: Istinu da rečem, ja sam mislio polzovati se pravom svojim kako Konstantin umre.
NEŠKO: A ne još za života njegova?
LAHAN: To ne može da bude.
ELTIMIR: Zašto ne može?
LAHAN: Konstantina brani zakonost i ustanak naš pričinio bi najveće krvoprolitije.
ELTIMIR: Pa neka pričini; velike celi i ne mogu biti bez velike žrtve.
LAHAN: Tako kaže svaki, koji iz zaklona gleda kako drugi stradaju. Eno Marije u Trnovu, zašto ni jedan neće da se žrtvuje i zabode joj nož u srce? Prilike ima dovoljno pri slavi, na skupštini i u crkvi. Ali je teško odvažiti se da pogineš.
NEŠKO: Kad se radi za spasenije naroda, treba sav narod da učastvuje.
LAHAN: Da uzmeš narod na dušu, moraš biti ili sveznajuć kao Bog, ili bezuman, ili nevaljao i pokvarenog srca. Ja prvo nisam, a drugo neću da budem.
ELTIMIR: Dakle da stradamo ovako bez pomoći.
LAHAN: Vi tražite pomoći od bune; znate li šta je buna? Oluja, gde se svako đubre diže u vis i kalja najsvetije stvari. Ko će prilike davati potradi, da se diže i zapoveda?
ELTIMIR: Pred tobom će se svaki pokloniti.
LAHAN: Ne reci. Jednom žiškom zapaliću ti kuću, ali plamenom neću vladati ja, nego slučaj i vetrovi. Svetina je puna strasti, puna svojeljubija i pod naličijem opštega dobra kriju se najhuđe sebičnosti. U buni ko se za učitelja, za sovetnika, za predvoditelja nameće, nego koji je bezobrazan, lakomislen, ili pokvaren i nevaljao; a da od ovakovih šta se očekivati može, do nesreće i propasti.
NEŠKO: Kad se samo predstavi narodu težnja i namera.
LAHAN: Kaži mu da neće plaćati poreza, da će dobijati so zabadava, da neće davati nikakve rabote, ¬pa ćeš ga pre skloniti, nego najsjajnijim ubedama razuma. Ja ne umem obricati što se održati ne može, ni vikati na ono, što ću sutra sam činiti.
NEŠKO (trese glavom): Rđavo ti se namerismo. Kad se ovom neće, ko sme drugi?
ELTIMIR: Ostavi, ima ljudi, koji najlepše umu govoriti, a kad dođe do dela, oni su huđi od svakog drugog. Lahanu je milije živeti u mirnoj pustinji, i pravo ima. Htet' biti velikim čovekom, podoba je i izlagati se mnogo.
LAHAN: Da je ovde samo o meni stvar, lako bi; ali se tiče naroda, i ja neću da ga bacam u nesreću.
ELTIMIR: Kod tebe l' je nesreća osloboditi narod?
LAHAN: Kako stoje stvari, ne znam šta je gore, trpit' li besčinija Marijina, ili mačem tražiti pomoći.
ELTIMIR (prezritelno): Lepo, lepo, trpećemo dakle, da ne bude veće nesreće.
LAHAN: Ne ljuti se, već poslušaj. Pored svega što se narod u buni kvari (a greh je vapijući obeznraviti narod), treba jošte paziti, da ne izgubi zemlja i ovo malo slobode što ima i potpadne većim nevoljama.
ELTIMIR: Većim nevoljama?
LAHAN: Nije bilo jedanput slučaja da narod lakomisleno tražeći olakšice postane drugome potčina i rob. A kod vas može to najlakše biti. Zar će nemirni Paleolog sedeti na miru? I ne možemo li se nadati i drugim gostima, kao što je kralj srpski i kralj madžarski, ako buna odjača?
ELTIMIR: A što imaju oni u našoj zemlji?
LAHAN: Mnogo, jer kad susedu gori kuća, znate, svi trče te gase, niti koji car trpi, da se drugi zbacuju.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|